Svi se gadimo najpopularnijih naslova u novinama. Pogotovo mi koji smo novinarstvo odabrali kao budući poziv. Svi kritikujemo popularne dnevne vesti, ni ne pomišljajući da smo baš mi, kao čitaoci istih tih naslova, zaslužni za njihovo popularizovanje.
Svi mi (kad kažem mi mislim na čitaoce, gledaoce i slušaoce generalno) prevrćemo očima na vesti o Kosovu, Evropskoj uniji, Južnom toku i Rusiji i: O, Bože, opet humanitarne akcije. Samo nam izvlače novac iz džepova, a ko zna gde će to da ode.
Nama je daleko zamimljivije da gledamo Velikog brata, Farmu i ostale emisije čija je svrha pretvaranje naroda u stado. I Ko kaže da su svađe i međusobno psovanje javnih ličnosti u rialiti emisijama jednako nekulturni kao svađe i međusobno psovanje pripadnika političkog sektora u političkim emisijama?!
Naš narod (kao i svi srodni) ima veliku potrebu za begom od stvarnosti i okupiranjem nebitnim stvarima. Najbitnije za naš narod je, svakako, ko je pevao na Novakovoj svadbi, koliko je zvanica bilo, koliko je novca potrošio (Kako se samo usuđuje da rasipa svoj pošteno stečen novac?!), kako mu se zove sin i koliko je kilograma imao kad se rodio.
Trenutno najaktuelnija tema u našoj državi je rođendan Cecinog sina. Gde je slavio, ko je bio, ko je šta jeo, ko je pevao, koliko je novca Ceca iskeširala, kao i to šta je mlađani Veljko dobio za rođendan i šta je njegova draga sestra obukla i sa kim je došla.
To je ono što okupira misli našeg naroda. I posle novinarstvo ne valja! Novine plasiraju ono što vi želite da čitate. I novinska industrija je biznis. Da bi opstala, plasira ono što publiku najviše zanima.
Da, ja shvatam da se naš narod okreće svakakvim zanimljivostima sa estrade (poput vesti koje su boje Severinine gaćice) da bi skrenuo misli sa svakodnevnih nedaća, ali, pošto već volite da čitate slatke tračeve i u širokom luku izbegavate bitne političke (ili neke druge vesti), nemojte se žaliti na (ne)kvalitet današnjeg novinarstva.
A što se tiče praćenja pomenutih vesti i programa radi skretanja misli i razonode, nemojte, ni slučajno, u te svrhe pratiti kulturno umetnički program (ili barem ono što je od njega ostalo)!
Igrom slučaja, posetila sam trenutno postavljenu izložbu slika u Institutu Servantes. U pitanju je izložba Havijera de Viljote.
Moram priznati da nisam znala mnogo o ovom umetniku, ali me je znatiželja podstakla na istraživanje.
Havijer de Viljota je samouki španski slikar rođen 1944. godine. Radio je kao profesor na Visokoj školi arhitekture u Madridu. Sedamdesetih godina dvadesetog veka počinje da priređuje samostalne izložbe u Španiji i inostranstvu i kasnije napušta profesorski posao, kako bi nesmetano mogao da se posveti slikarstvu.
Njegovi radovi nalaze se u vodećim svetskim kolekcijama savremene umetnosti.
U junu 2014. godine je primljen za dopisnog člana Kraljevske akademije lepih umetnosti San Telmo u Malagi.
Moram priznati da nisam znala mnogo o ovom umetniku, ali me je znatiželja podstakla na istraživanje.
Havijer de Viljota je samouki španski slikar rođen 1944. godine. Radio je kao profesor na Visokoj školi arhitekture u Madridu. Sedamdesetih godina dvadesetog veka počinje da priređuje samostalne izložbe u Španiji i inostranstvu i kasnije napušta profesorski posao, kako bi nesmetano mogao da se posveti slikarstvu.
Njegovi radovi nalaze se u vodećim svetskim kolekcijama savremene umetnosti.
U junu 2014. godine je primljen za dopisnog člana Kraljevske akademije lepih umetnosti San Telmo u Malagi.
Šetajući Knez Mihajlovom pre nedelju dana, slučajno spazih da se u Galeriji Srpske akademije nauka i umetnosti nešto dešava.
Naravno da smo Dunja i ja morale ući unutra da vidimo o čemu se radi.
Naime, u galeriji je bila (i mislim da je još uvek) postavljena izložba povodom stogodišnjice od početka Prvog svetskog rata, pod nazivom Nemojte nas zaboraviti.
Naravno da smo Dunja i ja morale ući unutra da vidimo o čemu se radi.
Naime, u galeriji je bila (i mislim da je još uvek) postavljena izložba povodom stogodišnjice od početka Prvog svetskog rata, pod nazivom Nemojte nas zaboraviti.
"Naziv izložbe je, u stvari, preuzet naziv knjige
ratnog dnevnika Milana Vakanjca, srpskog
oficira i dobrovoljca u Prvom svetskom ratu.
Sve vreme rata njegov ratni drug i prijatelj
Nikola Mileusnić podsticao ga je i bodrio da
piše zabeleške iz kojih je kasnije nastala i ova
knjiga. Na Solunskom frontu, pred sam kraj rata,
u teškom trenutku napisao je na papiriću
nekoliko reči za mlade koji će posle njih živeti:
ratnog dnevnika Milana Vakanjca, srpskog
oficira i dobrovoljca u Prvom svetskom ratu.
Sve vreme rata njegov ratni drug i prijatelj
Nikola Mileusnić podsticao ga je i bodrio da
piše zabeleške iz kojih je kasnije nastala i ova
knjiga. Na Solunskom frontu, pred sam kraj rata,
u teškom trenutku napisao je na papiriću
nekoliko reči za mlade koji će posle njih živeti:
Prošlo je tri godine od izlaska poslednjeg albuma - Manifest - benda Kanda Kodža i Nebojša.
Nakon MTV premijere videa za pesmu Vera, ljubav, nada i stav, pred nama novi album pod imenom Volja za noć. Sam naziv albuma je referenca na delo Fridriha Ničea, a sam kaver albuma izgleda kao korice knjiga iz biblioteke Reč i misao izdavačkog preduzeća Rad.
Nakon MTV premijere videa za pesmu Vera, ljubav, nada i stav, pred nama novi album pod imenom Volja za noć. Sam naziv albuma je referenca na delo Fridriha Ničea, a sam kaver albuma izgleda kao korice knjiga iz biblioteke Reč i misao izdavačkog preduzeća Rad.
Htela sam da sačekam da se još malo slegnu utisci sa koncerta Tarje, ali, videvši izveštaje na različitzim portalima (koji se totalno kose sa mojim doživljajem i lično mislim da su potpuno pogrešni), shvatila sam da svoje mišljenje i svoj utisak moram odmah da iznesem. Prvenstveno, nismo išli na koncert Nightwish-a, već na koncert Tarje. Iz tog prostog razloga ne shvatam čemu toliko piskaranje o Nightwish-u, kad je zvezda večeri bila upravo Tarja.
Znate da nikada ne pišem o setlisti jer o tome možete da pročitate na svim metal portalima, ali bih ovaj put želela da napomenem da je, umesto Darkness, na moju veliku sreću pevala Damned and Divine.
Većina portala je ovde napravila grešku tako što su prekopirali setlistu prethodne večeri, te sam se razočarala što se i ovaj pravac novinarstva sveo na copy/paste.
Ali, o tome ću nešto kasnije.
Prva stvar koja me je oduševila bili su fantastični Crimson Blue. Apsolutno su me oduševili. Nisam želela da puštam njihove pesme pre koncerta, da bi one ostale iznenađenje i možda sam time sebi napravila mali problem. Naime, u SKC-u su održali akustičnu svirku, a zapravo nisu akustični bend. Mene je ova akustična svirka toliko oduševila da se pribojavam da preslušam originalne pesme.
U svakom slučaju, anđeoski vokal i akustične gitare su bili pun pogodak! Iako ne znam njihove pesme, ni u jednom momentu mi nije bilo ni najmanje dosadno. Štaviše, uživala sam kao da slušam neki od svojih omiljenih bendova.
Bend ima sjajan kontakt sa publikom. Dani je dala poseban pečat mom snimku kada je videla da snimam pruživši ruku ka kameri i uzvrativši mi širokim osmehom kad sam se nečujno zahvalila, da ne bih pokvarila estetiku snimka.
Pružila je ruku svima nama, govorila i na ruskom i na engleskom, prevodila šta gitarista govori (s obzirom na to da je konstantno govorio na ruskom i to nerazgovetno, tako da nisam mogla da razumem ništa, bez obzira na to što razumem ruski).
Zaista za ovaj bend imam samo reči hvale. Potpuno su me oduševili. Nadam se da će se to oduševljenje održati i kada preslušam kako zvuče sa distorzijom.
Rado bih već sutra ponovo otišla na njihovu svirku.
Nakon ovog sjajnog benda usledilo je čekanje onoga zbog čega smo svi došli.
Tarja je imala vrlo energičan izlazak na binu. Publika je u delirijumu. Moja prva reakcija: Koliko je samo ova žena lepa! A onda - trans. U isto vreme osećam sreću i neopisivu nevericu jer mi je Tarja na dohvat ruke.
Ljudi oko mene pevaju na sav glas, kao i ja. Svesna sam da dosta ljudi oko mene ne zna tekstove, što me iznenađuje. Mada, oni svakako u tom momentu nisu bili bitni. Bitan je taj osećaj kada ste tu samo muzičar kojeg voliš i ti. Sami. Bez ikoga da remeti momenat savršenstva.
Čuti glas ove žene uživo je neopisiv osećaj. Apsolutno me je oduševila. Ceo koncert je bio veoma ličan i emotivan. Veoma su me dirnule njene reči posvećene nama kao publici (samo nisam jedna od onih osoba koje prolivaju suze u takvim situacijama. Mada je i takvih bilo, moram priznati). Sve vreme nisam mogla da skinem osmeh s lica. Njena pojava je u meni izazvala osećaje divljenja, zadovoljstva, blaženosti i sreće.
Primetila sam koliko je bila oduševljenja. Nije to ono: to je moja publika, pa ja sada moram da kažem kako ih volim, kako ih obožavam i kako mi je ovo najbolje veče u životu. Na njenom licu se videlo oduševljenje. Konstantno je, sebi u bradu, ponavljala reči unbelievably i amazing i nije skidala osmeh sa lica. Naprosto je zračila pozitivnom energijom, koja se prenela na sve nas.
Sviđa mi se što se potrudila da nam se obrati i na srpskom, te smo od nje mogli čuti: "dobro veče", hvala puno, ruke gore, volim vas, super ste, kao i vidimo se i, za kraj, laku noć. Za to je, naravno, svaki put bila nagrađena opštim ovacijama.
Energija ove žene je neverovatna. Naravno da i drugi muzičari trče i skaču po bini dok pevaju, ali , da se razumemo, ovo je žena operskog vokala. Potreban je neverovatan napor da se sve ove pesme otpevaju, a ona je i dalje sjajna u tome!
Kontakt sa publikom je takođe bio fantastičan. Više puta je publici pružila ruku, navodila je ljude na ovacije. Svaki njen pokret izazivao je reakciju.
Što se tiče benda, apsolutno su me oduševili! Bili su jednako energični kao i ona. Gitarista je član benda koji me je najviše oduševio. Više puta je bukvalno silazio u publiku. Trčao je i skakao po bini. Videlo se da zaista uživa i osetila se ta neka sirova energija.
Jedine mane ovog koncerta bile su što se u prvim redovima vokal na momente nije čuo i publika. Odnosno deo publike. Zašto publika? Iz prostog razloga što mi nije bilo jasno kako mogu da ne znaju barem najpoznatije pesme, a došli su na koncert na koji su došli. Čak i na I walk alone se cela publika čula samo za refren. Takođe, u čemu je poenta doći na koncert Tarje i uzvikivati: "Najtviš!" Zaista nepristojno.
Tu dolazimo do onog Nightwish momenta. Ako ste došli samo zbog toga jer ste ljubitelji ovog benda, onda ste platili kartu za pogrešan koncert. Volim i ja Nightwish i drago mi je da je otpevala dve njihove pesme (posebno Over The Hills And Far Away, jer mi je ta najdraža), ali Nightwish uopšte nije poenta ovog koncerta.
Razočaraše me i naši metal portali. Njihovi reporteri su izgleda bili na Nightwish koncertu.
Ne, publika nije očekivala Nightwish, prava publika je očekivala Tarju i to je i dobila. Veoma energičan Tarjin koncert kojim je apsolutno oduvala sve oko sebe i dokazala da joj Nightwish nije potreban da bi bila sjajna onoliko koliko jeste.
Želela bih samo da dodam da je sala SKC-a bila pravi izbor za održavanje ovog koncerta jer je njen izgled veoma doprineo atmosferi.
Za ovaj mesec sam imala ogromnu listu omiljenih stavki, ali sam papir izgubila, a one su mi isparile iz glave. To verovatno znači da nisu bile dovoljno omiljene.
Ovo je, dakle post o stavkama koje su do samog kraja ostale omiljene.
Ne znam baš da li idem hronološki, ali prva stavka je Pero Defformero svirka u Zemunu
Ovo je, dakle post o stavkama koje su do samog kraja ostale omiljene.
Ne znam baš da li idem hronološki, ali prva stavka je Pero Defformero svirka u Zemunu
"Knjiga je jedinstvena, prenosiva magija" - Stiven King
Dešavanje koje Beogradu daje nedelju dana posebnog sjaja, intelektualnog sjaja, je Sajam knjiga. Za ljubitelje pisane reči je ovo savršen događaj.
Predivno je videti da su svi ti ljudi na istom mestu iz istih razloga kao vi. Još lepše je što je taj razlog knjiga.
Ući u hale pune kalitetne književnosti (onu manje kvalitetnu ćemo da zanemarimo) je poput ostvarenja sna. Uvek sam želela da imam biblioteku. Na dobrom sam putu da to ostvarim, još samo da nađem mesta za sve te knjige.
Čim sam ušla stvorila mi se želja da pokupim većinu tih knjiga i teleportujem se u hladnu prostoriju punu polica. Zašto hladnu? Zato što su same knjige dovoljne da ugreju prostoriju. Nekako je sve lepše sa njima.
Mana sajma knjiga je što dobijete želju da posedujete sve te knjige koje vidite, ali znate da finansijski niste sposobni za tako nešto.
Predivno je videti da su svi ti ljudi na istom mestu iz istih razloga kao vi. Još lepše je što je taj razlog knjiga.
Ući u hale pune kalitetne književnosti (onu manje kvalitetnu ćemo da zanemarimo) je poput ostvarenja sna. Uvek sam želela da imam biblioteku. Na dobrom sam putu da to ostvarim, još samo da nađem mesta za sve te knjige.
Čim sam ušla stvorila mi se želja da pokupim većinu tih knjiga i teleportujem se u hladnu prostoriju punu polica. Zašto hladnu? Zato što su same knjige dovoljne da ugreju prostoriju. Nekako je sve lepše sa njima.
Mana sajma knjiga je što dobijete želju da posedujete sve te knjige koje vidite, ali znate da finansijski niste sposobni za tako nešto.
Pola osam ujutru je. Sedim u ćošku stana. Imam potrebu da izađem. Obuvam starke i navlačim džemper. Izlazim. Posmatram lastu na žici i pitam se zašto još uvek nije otišla. Hladno je, a ja sam zimogrožljiva. Ipak, ne smeta mi. Obavijam džemper oko sebe i nastavljam. Prolazim između šumaraka i poluzavršenih kuća. Divim se pogledu kao da ga vidim prvi put. Nemam muziku, ali ne marim. Slušam cvrkut ptica i šum vetra. Obrazi mi trnu od hladnoće. Ne marim. Suze mi liju od vetra. Nije bitno. Moja crna odeća trenutno nimalo ne odražava moje raspoloženje. Osećam se ispunjeno i srećno jer osetim miris zime...
Možda i jesu došli do kraja puta, ali dok su još uvek tu, na kraju, mi ćemo da ih slušamo.
Na samom ulazu u klub Fest smo prišli pored svih članova bendova.
Kao predgrupa nastupio je Danilo Petrović Trio. Moram priznati da nisam znala šta da očekujem kada sam čula ime benda, ali svakako nisam očekivala ono što je sledilo, a to je fantastičan instrumental.
Nekoliko pesama kasnije na binu izlazi instrumentalni deo (kako ga je Biške nazvao) etno metal benda Pero Defformero, uz Frišove reči: "Molimo vas da spustite teretni lift sa našim pevačem", što je izazvalo opšti smeh i ovacije. Odlučiše da oni malo zasviraju pre nego što se Biške pojavi na bini.
Na moje veliko oduševljenje, započinju Ferarijem, a to ukazuje da je svirka od samog starta bila zaista sjajna i energična.
Biške se pojavljuje taman na vreme da zapeva i to u onoj stajliš odevnoj kombinaciji koju sam očekivala prošli put.
Iskrena da budem, ova svirka mi je bila još bolja od one u KST-u letos. U pitanju je bio klubski prostor, bez ograda, bez previše mase... Vrlo je moguće da je to atmosferu učinilo daleko opuštenijom od one u KST-u.
Ovaj put je Biške više pričao između pesama, terajući svojom pričom ljudima suze na oči (zbog smeha, naravno).
Ponoviću ono što sam rekla prošli put, a to je da nisam smela da skrenem pogled sa bine, a pogotovo sa Bišketa da ne bih propustila neku grimasu i gestikulaciju, jer su naprosto fantastične!
 |
| Kolac zarih na brzinu. |
Ovoga puta je i masa (po mom mišljenju) bila daleko bolja i horski otpevala svaku pesmu od početka do kraja.
Friš je pred kraj rekao: Ja ne mogu da verujem da neko može da dođe i svira ovakve gluposti i da mu se ljudi ovoliko raduju. Ja bih na to rekla da ja ne mogu da verujem da ljudi koji su bili u separeima nisu poustajali i radovali se tim, kako on kaže, glupostima sa nama.
 |
| Odbiću ti 30% od plate! |
Za kraj smo videli kako pravi bendovi daju nogu svojim članovima.
 |
| Dobiješ džinovsku crvenu nogu u dupe, ona te lansira u publiku, pa te publika odnese. |
Namerno se nisam mnogo raspisala o ovoj svirci jer sam već jednom pisala o svirci ovog benda i ne želim da se ponavljam. U zamenu za reči imate video snimke. Znam da nisu baš najbolji i da su vrlo kratki, ali mislim da su sasvim dovoljni da prenesu barem delić atmosfere.
Ovaj bend je zaista sjajan, pun humora i pozitivne energije i zaista je enormna šteta što su, kako kažu, došli do kraja puta. Ali, kao što rekoh na početku, mi ćemo da budemo s njima dok još stoje tu na kraju. nadamo se svirkama u Pančevu i Novom Sadu (samo zato što su najbliža mesta u koja mogu da odem; bez favorizovanja) i još boljoj atmosferi, pa da ispratimo ovaj veliki bend kako dolikuje.
Želim još samo da kažem da mi je jako drago što sam na ovoj svirci upoznala sjajne ljude, kao i da mi je ekstremno žao što određeni ljudi (koji će se sami pronaći u ovome) nisu bili tamo sa mnom.
U kolikoj razmeri volim fotografiju, u tolikoj razmeri sam baksuz što se tiče beogradskih izložbi i konkursa. Verujem da i sami znate da je u pitanju ogromna razmera. Nije tu u pitanju slučaj u kom ja ne mogu da prođem dobro na konkursima. U pitanju je nešto potpuno suprotno. Daću vam i dva primera.
Prvi primer odnosi se na Canon fotografski konkurs 2012. godine. Poslala sam fotografiju na konkurs i nakon završetka konkursa dobila mejl da se moja fotografija našla među dvadeset pet najboljih (od skoro hiljadu prijavljenih) fotografija. Oduševila sam se. Tada još nisam imala nikakav fotoaparat, a ni dobru kameru na telefonu. Uz pomoć kamere od 1.3 megapiksela i malu pomoć editora nastala je jedna skroz u redu fotografija.Zaista nije ništa specijalno, ali bila sam jako ponosna na sebe jer je moja, do krajnje granice amaterska fotka smatrana boljom od stotina profesionalnih fotografija.
Ne znam da li se sećate, ali u februaru 2012. godine su bili oni ogromni snežni smetovi. I, pogodite šta? Izložba je bila u februaru! Prvi rad na izložbi, prvi uspeh na polju umetnosti, a ja ne mogu da prisustvujem izložbi. Jedina preostala opcija mi je bila da pogledam fotografije sa otvaranja izložbe.
Dobra strana svega toga je što sam imala priliku da uzmem svoju fotografiju. Majka i ja smo se dobro namučile dok nismo našle Belvil naselje, gde je trebalo da preuzmem fotografiju. Ako mene pitate - vredelo je. Mamu nemojte pitati, nisam baš najsigurnija da se slaže sa mnom.
Drugi veoma baksuzni momenat u vezi sa fotografijom se desio juče. Upravo on (tačnije bes i razočaranje zbog istog) je i razlog nastajanja ovog posta. Naime, jedno veče u martu mi je bilo dosadno i tražila sam fotografski konkurs na koji bih mogla da se prijavim. Između ostalih sam našla konkurs Akademije umetnosti. Prijavih neobavezno tri fotke. Da, jesu dve odobrene od strane Vogue Italia, ali ipak je to Akademija umetnosti. Ne očekujem ama baš ništa.
To moje neočekivanje i obaveze oko prijemnog ispita učiniše da zaboravim i na konkurs, i na akademiju, i na fotke. Juče se setih da se, reda radi, ulogujem na taj mejl jer ga ostavih kao kontakt kolegama na faksu. Nakon što sam to uradila, imah šta i da vidim - pet mejlova od Akademije umetnosti.
U delu jednog od njih pisalo je:
"...Profesori Akademije Umetnosti koji su žirirali prispele radove prijatno su iznenađeni vašim originalnim idejama i kreativnim pristupom.
S obzirom na to da ste ušli u uži izbor, pozivamo Vas na svečanu dodelu nagrada koja će se održati u subotu 31. maja...
...kao i na radionicu portretne fotografije koju smo specijalno organizovali za vas...
...kao i na radionicu portretne fotografije koju smo specijalno organizovali za vas...
...Radionicu će držati profesori katedre Fotografije i Kamere Akademije umetnosti u Beogradu..."
Da, ceo događaj je bio u maju. Ja sam pozivnicu za isti videla u oktobru. Ako to nije baksuzluk, ja ne znam šta jeste.
Ovaj mesec nema mnogo omiljenih stavki. Sve vreme imam osećaj kao da sam nešto zaboravila, a kada shvatim da nisam, onda se pitam šta se uopšte desilo u septembru.
Prva omiljena septembarska stavka je Provetravanje, gde se posebno izdvaja svirka Kanda Kodže i Nebojše.
Prva omiljena septembarska stavka je Provetravanje, gde se posebno izdvaja svirka Kanda Kodže i Nebojše.
Nakon tri dana bez sna, šest kafa i tri Bustera od pola litre, bila sam spremna da uđem u KST.
Ušli smo nešto malo nakon početka svirke Cassidy's Brewery i istog momenta sam shvatila da ne mogu da pobegnem od Rume jer je jedan član benda odatle.
Elem, bend je bio super. Nikako vam ne može biti loše uz irsku muziku. Vesele melodije su nas dobro razmrdale i zagrejale za ono što je sledilo.
Dok sam, leđima naslonjena na ogradu, čekala sledeći bend, neko sa druge strane ograde je naleteo na mene. Besno sam se okrenula i shvatila da je to bio Blaža koji nije uspeo da se zaustavi kad je istrčao iza bine.
Na moje veliko razočaranje, nije bio u supermen odelu, pa ni efekat kad ga masa nosi nije bio isti. Ovo je bio Blaža u pimp izdanju.
Dobra svirka, mnogo domaćih hitova (pesme Azre me posebno oduševiše) i, naravno, Blažina voljena Pamela.
Nakon Prljavog inspektora Blaže i Kljunova usledilo je ono što je skoro ceo KST čekao.
Otišla sam na svirku Mortal Kombata posle tri godine. Moram priznati da mi je bilo malo čudno da vidim bend bez Dede, a pogotovo bez Stoleta.
Kao i do sada, bend je počeo maksimalno energično, što nama kao publici koja je taj momenat jedva čekala nije nimalo smetalo.
Bend je svirao ono što ja zovem okrnjena setlista. Nije bilo mojih omiljenih pesama (pratim Kombat od pre prvog albuma, pa je nekako očekivano da su mi najstarije pesme ujedno i najdraže), ali je i dalje bilo (oprostićete mi na izrazu, ali ovaj najbolje opisuje momenat) do jaja!
Naravno da sam ja na zvuk Fear of The Dark introa završila na Mirkovim ramenima (i naravno da nijedan od gomile fotografa koji su me fotkali nije objavio fotku) jer kakav bih ja Srbin pravoslavac bila kada bih Post'o sam metalac provela na zemlji?! Mirku se ovom prilikom izvinjavam što mu zbog mene na svakoj svirci otpadnu leđa.
Nego, da se vratim na bend. Mislim da je Mortal Kombat konačno skupio više para da kupi opremu iz Novog Pazara, jer su zvučali odlično! Energija i benda i publike je bila na najvišem nivou.
Citiraću jednu osobu, koja je u jednoj rečenici opisala ovu svirku na najbolji mogući način: Bend je opravdao svoju popularnost, a publika njegovo ime.
Ovo samo pokazuje koliko su ovaj bend i njihova publika sjajan tim.
Znam da slika sa Kombata ima najmanje i da su najlošijeg kvaliteta, ali to samo znači da je meni toliko bilo dobro da se nisam setila da fotkam i da nisam mogla da budem mirna tih par sekundi, koliko mi je bilo potrebno za fotku.
Nakon Kombata se situacija drastično smirila, ali za mene još nije bilo ni približno gotovo, jer je sledio momenat kada ću prvi put u životu uživo čuti KBO!
Prilično je nepravedno što je masa napustila prostor posle Kombata, bez obzira na to što je većina upravo zbog njih i došla. Naravno, KBO! je otprašio kao da je i dalje puno.
Žao mi je što nisam čula fantastičnu obradu pesme benda Denis i Denis, ali je svakako bilo sjajno.
Dok je bendova kao što je KBO! biće i panka.
Mislim da je ovo prvi put da sam na neku svirku stigla tačno pred glavni bend i da nisam čula predgrupe. Žao mi je što sam propusitila gomilu predgrupa, ali šta je - tu je.
Goblini su svoju svirku započeli dok sam ja čekala da se žene smiluju i brže obave svoje fiziološke potrebe, tako da sam u wc-u igrala uz U odbrani zla.
Moram priznati da sam na ovu svirku išla sa malo rezervisanim stavom i namerom da stojim skroz nazad, s obzirom na to da su šutke za Gobline uvek bile, u najblažu ruku, stravične.
Međutim, shvatila sam da je situacija mnogo drugačija kad ljudi plate da vide ovaj bend, nego na festivalima, gde svakakva bagra jedva dočeka svoju priliku.
Ljudi su bili maksimalno fini, tako da sam, za promenu, mogla da ispratim celu svirku.
Bend je bio apsolutno sjajan.
Kada su oni u pitanju, ne postoji šansa da pofali energije.
Kao što sam jednom već napomenula, ovo je bend koji misli svaku reč koju otpeva. bend koji živi svaki ton koji otsvira. Bend koji obraća pažnju na smenu generacija među slušateljima njihove muzike. Uvek će u nekom momentu proveriti koliko je ljudi u publici mlađe od pesme koju sviraju. Kad god dobiju veliki odaziv na svoje pitanje, na licu im se vidi zadovoljstvo. To je glavni dokaz da njihova muzika živi.
Bilo je tu i starih i novih pesama. Iz svakog perioda njihove karijere po nešto. Otsvirali su svaku dobru staru pesmu koje sam mogla da se setim (osim Nagrade). Kao i uvek, svaku sam otpevala horski sa ostatkom mase od početka do kraja. Grlo je opet trpelo. Ali, zna se da grlo trpi kad je svirka sjajna.
SKC je goreo.
Trinaestog septembra sam sa sestrom i njenim drugom išla na Provetravanje u Barutanu. Ovo je ujedno bio moj prvi dan u Beogradu. Tačnije, tada sam se doselila.
Prvi bend je za mene bio totalno nepoznat, ali su me pridobili već posle par otsviranih tonova. Imaju taj neki fanki zvuk psihodeličnog roka. jednostavno ne možeš stajati mirno dok sviraju. Svaka čast Jarbolima!
Obojeni program je nastavio da širi dobre vibracije. Slušala sam ih drugi put u životu. Oba puta mi je bilo sjajno. Program možete ili jako da volite i uživate u njihovim svirkama, ili da ih ne volite i da vas iste te svirke ubiju u pojam. Još nisam srela nikog ko je između.
Za Program imam samo jednu zamerku - na svirkama ne izvode Ona je tu.
Nakon Programa na binu izlazi instrumentalni deo KKN-a, a za njima i Oliver i njegova pljoskica. Iako je ova svirka bila sjajna, bila mi je za nijansu lošija od one na SRF-u. Zvuk je svakako bio bolji, ali je malo falilo atmosfere. Ovo je bila Ognjenova oproštajna svirka. Želimo mu lep život u Dubaiju.
Ovo mi je bio najbolji početak rođendana ikada!
Želim da napomenem da sav prihod od Provetravanja ide za Obrenovac i da bendovi ne uzimaju profit. Nadam se da će se neko setiti da im se javno zahvali jer to nisu mali bendovi, već neka od glavnih imena srpskog roka.
Za kraj imam poruku za Rumljane i ljude iz okolnih gradova koji su izlazili u Rumu: Mislili ste da Obojeni Program može da prođe bez Piksija? E, pa, prevarili ste se! Piksi is everywhere!
Da, znam da naslov ovog posta mnogo podseća na naslov u Blicu vezan za istu temu i na to ću samo da kažem da sam ja ovaj post spremila pre Blica i da neću ništa da menjam (ali, eto, reklama za Blic).
Ako niste već i sami svesni, ukazaću vam na to da je ovo prvi post novog odeljka bloga, zbog koga je ceo blog i napravljen. Iskreno se nadam da će i ostali biti jednako zanimljivi i kreativni, kako meni, tako i vama.
Ono što mi je u Beogradu prvo okupiralo pažnju su grafiti mopsa po celom gradu. Poruke ovog kučeta su na prvi pogled veoma dvosmislene i komične (možda čak i pomalo priglupe), ali kad malo obratite pažnju, uvidite da su to, u stvari, veoma mudre poruke i korisni saveti. Da bih vam dočarala o čemu govorim, prilažem i fotke (za koje veoma zahvaljujem Betmenki).
Uživajte u fotkama i nadam se da će vam se dopasti ovaj odeljak bloga.
Ako niste već i sami svesni, ukazaću vam na to da je ovo prvi post novog odeljka bloga, zbog koga je ceo blog i napravljen. Iskreno se nadam da će i ostali biti jednako zanimljivi i kreativni, kako meni, tako i vama.
Ono što mi je u Beogradu prvo okupiralo pažnju su grafiti mopsa po celom gradu. Poruke ovog kučeta su na prvi pogled veoma dvosmislene i komične (možda čak i pomalo priglupe), ali kad malo obratite pažnju, uvidite da su to, u stvari, veoma mudre poruke i korisni saveti. Da bih vam dočarala o čemu govorim, prilažem i fotke (za koje veoma zahvaljujem Betmenki).
Uživajte u fotkama i nadam se da će vam se dopasti ovaj odeljak bloga.
Što se tiče jula, ceo mesec je (i pored svog stresa) bio odličan.
Prva stavka među omiljenim događajima u julu je ujedno i ona koja se hronološki prva desila, a to je savršen provod na svirci benda Pero Defformero u KST-u.
Iako sam dugo želela da pročitam ovu knjigu, sam nailazak na nju se desio potpuno neplanirano.
Pročitala sam je u dahu. Ostavila je deočekivano jak utisak.
Knjiga je... Teška. Priča koja se u njoj skriva je teška.
Smiren pripovedački ton bez mnogo konkretne radnje stvara težu sliku rata i patnje, nego opis najkrvavije bitke. Retrospektiva sentimentalnih uspomena pritiska teg na grudima i otežava disanje.
Ovaj put izostaje odabir omiljenig lika. Glavnog lika - Amira - u isto vreme prezirem i žalim. Mišljenje o njemu mi se menja sa svakom nevoljom koja ga snađe. Rekla bih da mu se sve vraća posredstvom karmičkog procesa... Ali, neki događaji su previše grubi da bi bili karmičko vraćanje zla zbog dečačkih grehova. Nisam sigurna šta da mislim. Recimo samo da mu nisam previše naklonjena, ali da se ipak saosećam sa njegovom patnjom.
Čitati u pitpunoj tišini ili uz dobovanje kiše. Eventualno uz muziku koja izaziva tmurna (ali ne totalno negativna!) raspoloženja. Obavezno bez vokala.
Ruke su mu vezane iza leđa grubo upredenim užetom koje mu se useca u članke. Oči su mu vezane crnom krpom. Kleči na ulici, na ivici slivnika punog mirne vode, glava mu je upala među ramena. Kolena mu klize po tvrdoj zemlji i krvare dok se on ljulja u molitvi. Kasno je popodne i njegova senka njiše se napred - nazad na šljunku. Šapuće nešto sebi u bradu. Približavam se. Hiljadu puta, šapuće. Za tebe, ako treba hiljadu puta. Ljulja se napred - nazad. Diže lice. Vidim bledi ožiljak na gornjoj usni.
Nisamo sami.
Prvo vidim puščanu cev. Onda čoveka koji stoji iza njega. Visok je, odeven u prsluk sa sitnim šarama, a na glavi ima crni turban. Gleda dole u čoveka s vezanim očima, a u pogledu mu se ne vidi ništa sem ogromne, tamne praznine. Zakoračuje unazad i diže cev. Prislanja je na potiljak čoveka koji kleči. Sunce što zalazi na tren iskri na metalu.
Puška zaglušujuće urla.
Pratim putanju cevi koja se diže uvis. Vidim lice iza oblaka dima koji izbija iz cevi. Ja sam čovek u prsluku sa sitnim šarama.
Budim se sa vriskom zarobljenim u grlu.
Mislim da je ovo, zapravo, najbolji mogući naslov za ovaj post. Gajba piva ukazuje na BeerFest, ceo naslov je stih Atheist Rap-a (koji su nastupali prvo veče koje sam bila), a drugo veče su nastupali Hladno Pivo (a mislim da je jasno kakve veza oni imaju sa naslovom).
Što se prve večeri tiče, ekstremno mi je krivo što sam propustila RHCP Tribute. Ako ništa drugo, barem sam čula Scar Tissue dok sam prelazila most. Zvučalo je odlično!
Sanju Ilića i Balkaniku smo presedeli. Baš i nisu naš fah.
Igrom slučaja smo završili napred pred Plavi orkestar i ostali tamo celu njihovu svirku. I znate šta? Nisam oduševljena. Štaviše, mislila sam da ću zaspati. Čak sam i pomislila kako je Balkanika bila mnogo zabavnija. Ljudi oko mene su s sjajno provodili, ali ljubavne "tra-la-la" pesmice jednostavno nisu za mene. A sve pesme Plavog orkestra su takve. Ako ništa drugo, zvala sam Mašu da sluša, pa je barem neko uživao.
Posle Orkestra su nastupili Atheist Rap. Iskakala sam se, odrala grlo pevanjem. Bilo mi je savršeno. Daleko bolje nego na SRF-u , a igrala sam sama! Jedna stvar je, nažalost bila ista kao i na SRF-u; i to ona najgora: obezbeđenje je pretuklo jednog dečka jer je bio u šutki, popeo se na ogradu ili tako nešto. bend je, naravno, opet iznervirano prekinuo svirku.
(Opet nemam sliku, baš mi ne ide s Ateistima)
Poruka organizatorima ovakvih dešavanja: PRESTANITE DA ZAPOŠLJAVATE LJUDE KOJI SU TOLIKO DEBILNI DA JEDVA ČEKAJU DA PRETUKU NEKOG KLINCA JER JE PIPNUO OGRADU!!!
Razmišljala sam o tome da odem negde sa strane pre nego što Goblini počnu, jer su šutke za njihove svirke, blago rečeno, užasne (nemam ništa protiv šutki, ali se u ovakvim šutkama uvek nađu debili koji ne gledaju da li je u pitanju muško, žensko, ili dete. Dobila sam udarac u glavu jer nisam dala liku da me uvuče u šutku). Ipak, ostala sam tu gde jesam, da bih kasnije namerno ušla u najgoru šutku s namerom da izvučem klinca čijeg je oca bolelo dupe što mu masa lomi dete.
Nakon toga sam bila toliko besna da sam izašla iz mase. I znate šta? Bilo mi je savršeno! Otišla sam samo par metara od mesta na kom sam bila, a bila je gomila mesta za skakanje. Konačno sam, posle dve godine, uživala u muzici i energiji Goblina. Konačno sam mogla da se divim ljudima koji zaista misle svaku reč koju interpretiraju. Jedva sam čekala dvadeseti sptembar. Bio je to moj prvi odlazak na svirku Goblina van nekog festiala (o tome više za par dana).
Ovaj Beer Fest su definitivno obeležila kašnjenja jer sam drugo veče propustila Faith no More tribute i KKN (a imala sam ogromnu želju da čujem oba benda).
Srećom, stigla sam na Hladno Pivo. Odlična svirka! Najbolja za ova dva dana. S obzirom na to da ne postoji njihova pesma koju ne znam, moje grlo je prilično propatilo. Skakala sam, vrištala, pevala na sav glas, Mirko me je za dve pesme držao na ramenima (hvala Mirkić!)...
Možda ovo nije bila najbolja svirka Hladnog Piva na kojoj sam bila, možda nisam bila previše napred, možda nisu svirali moje omiljene pesme; ali mi je jedna od najdražih jer sam je provela sa ljudima koje obožavam.
Pošto Edo Maajka nije moj fah i ne volim tu vrstu muzike, za njega ću samo napisati da mi je jako krivo što nije sa Hladnim Pivom otpevao "Teško je ful biti kul".
Za svirku Ortodox Celts-a nisam bila energična kao i uvek jer sam bila umorna, ali ne žalim zbog toga jer sam ih gledala nedelju dana ranije, kada su bili jednako sjajni.
Kelti su bili Mininih "pet minuta". Ta devojka jednostavno rastura irski ples!
Zaobići ću ogromnu završnu reč i samo ću reči ljudima koju su bili sa mnom te dve večeri da su sjajni i da ih mnogo volim.
Naš odlazak na Шlf je, zapravo, počeo prilično neslavno.
Auto nam se u Rumi ugasio dva puta, pa smo, zatim, u Platičevu dva puta tražili put. Sve u svemu, bilo nam je prilično zanimljivo jer smo igrali asocijacije. A i imali smo Nebojšu, realno.
Kad smo stigli do tvrđave, sedeli smo ispred jer nismo smeli da unesemo piće i nekim čudom nismo primetili da su Dža ili Bu počeli. Srećom, primetili smo nekoliko presama pred kraj, ako da smo ušli da ih čujemo.
Bend je, kao i uvek, bio sjajan i zaista sam uživala u njihovoj svirci. Bili su veooma energični i bilo je mnogo pozitivne energije. Ovaj bend definitivno zna da zabavi masu, slušali ih oni privatno ili ne.
Kelti su svoju svirku započeli energično, kao što umeju. Ni u jednom momentu nije bilo pada energije ili atmosfere. Brana i ja smo sve vreme toliko skakale, da smo osećale bol od nogu do ramena. Ali, naravno da nismo prestale sa igranjem.
Ubedljivo najbolji i najgori momenat u isto vreme mi je bio kada me je Bane podigao na ramena i tako sa mnom otišao u šutku. Super osećaj, mada mogućnost da prevagnem i padnem na kamenje pog nečije noge i nije tako super, hah. Najbolji deo svega toga bio je kada je Aca rekao da je super ta ideja sa podizanjem devojaka na ramena jer ih tako bolje vide i pokazao na mene. Nisam se osećala ni malo prijatno kada su svi pogledi odjednom bili upereni u mene, ali je bilo zabavno. Na neki način.
Svirka je do samog kraja bila energična i sjajna. Pravi odraz samog benda.
Stvar koja je izdvojila ovi svirku Celts-a od ostali je ta da sam prvi put čula "Save me" uživo. Zvučala je savršeno. Sviđa mi se što je lagana jer je dubina Acinog glasa došla do izražaja. A ja naprosto obožavam duboke muške vokale.
Kao što ste verovatno primetili, reč večeri je bila energija. Ona potpuno oslikava kompletnu atmosferu.
Zaista je bilo sjajno i zaista sam uživala. Drago mi je zbog svega što se desilo i svih ljudi koje sam srela to veče.
Dva dana Sirmium Rocks Festivala su bili zaista sjajni.
Prvo veče sam išla sa sestrom i njenim društvom. Stigli smo otprilike na polovinu svirke S.A.R.S.-a. O vooj svirci vam neću govoriti, jer ne simpatišem S.A.R.S. preterano, pa nisam ni obraćala posebnu pažnju na njih.
Ono što sam čekala to veče bili su Atheist Rap. Bend je bio sjajan, sa odličnim izborom pesama. međutim, na ovoj svirci Atheista se nisam provela kao na prethodnim. Nikada mi nuje bio problem da igram sama, pogotovo uz Atheiste, ali je bezvoljnost mog društva uticala i na mene, moram priznati. Ono što mi je definitivno pokvarilo utisak je bilo obezbeđenje. bend je dva puta prekinuo "Dr. Pop" da bi rekli obezbeđenju da ljudi smeju da prave šutku i naginju se preko ograde, ali idioti su nastavili da smaraju publiku. Pop je bio toliko iznerviran da im je rekao: "Sumnjam da to radite na konertu Ace Lukasa", na šta je dobio ogromne ovacije, što je i bilo za očekivati. "Dr. Pop" na kraju nisu ni odsvirali. Odsvirana je još samo jedna pesma i nekako je napeto završeno.
Oprostićete mi što nemam fotku, nije mi fotkanje bilo ni na kraj pameti.
Drugo veče SRF-a je bilo i više nego sjajno.
Stigli smo nešto pre početka svirke Kofeina.
Obožavam repertoar Kofeina jer imaju najbolji odabir rok i pank pesama od svih bendova koje sam čula. Ostlali bendovi imaju skoro iste repertoare i po tome se ovaj bend izdvaja. Na SRF-u su (razumljivo) svirali autorske pesme i bili odlični! Žao mi je samo što je većini ljudi mrsko da dođu na početak svirke.
Ja svakako jedva čekam sledeću svirku!
Iskrena da budem, nisam bila na kompletnim svirkama nekih bendova, a i prošlo je dovoljno vremena da se ne sećam detalja (zahvalimo Kopernikusu što ima sranje net!), tako da veče premotavamo na ono što je zapravo ostavilo najjveći utisak na mene - KKN.
Ovaj bend je apsolutno savršen. Njihova muzika opija. Šalje te u neki drugi svet. Uz njihovu muziku zaista dolazi do prekida stvarnosti. Kad je ovaj bend u pitanju, dosta ljudi ima reakciju tipa: baš bih želeo da se naduvam, pada odem na svirku KKN-a. Tada shvatim da oni ovaj bend ne doživljavaju na isti način kao ja. Ne treba da budeš na nečemu da bi slušao njihovu muziku. Njihova muzika je to nešto na čemu treba da budeš.
Što se samog benda tiče, vidi se da su skroz kul i opušteni ljudi. Oliver je ostao da se fotka sa svima. Čak su nam i mahali iz kombija kad smo se vraćali kući. Zaista su fenomenalni.
Nakon njih su nastupali E - play. Jednu njihovu pesmu zausta jako volim, dok sam ostale samo neobavezno preslušala. Moram priznati da mi je svirka bila super. Ovo je definitivno jedini bend u čijem izvođenju mi ne smeta autotjun, što je čudno, jer oni zaista umeju da preteraju sa istim. Ali, dva puta su odsvirali moju omiljenu pesmu. Dakle - kupili su me.
Sve u svemu, bile su to to zaista super večeri. Iskakali smo se, uživali uz bendove koje volimo i odlično smo se proveli.
S obzirom na to da dva i po meseca nije bilo blog postova zbog toga što nisam imala internet, ništa im neće biti da sačekaju još jedan dan.
Smatram da je poklanjanje najlepši način za ponovo pokretanje dešavanja ovde.
Nego, da pređem na stvar: Imam za vas dva anime priveska. I jedan i drugi su mi dostavljeni iz Tokija. Dakle, nisam ih nabavila ovde, već su stigli avionskom poštom iz Japana.
Smatram da je poklanjanje najlepši način za ponovo pokretanje dešavanja ovde.
Nego, da pređem na stvar: Imam za vas dva anime priveska. I jedan i drugi su mi dostavljeni iz Tokija. Dakle, nisam ih nabavila ovde, već su stigli avionskom poštom iz Japana.
Ovu mangu sam prvi put primetila u knjižari Darkwood kada sam išla da kupim neke druge mange.
Odmah me je privukao opis sa poleđine mange i rekla sam sebi da je kad - tad moram pročitati.
Izašla su dva broja mange u izdanju Festina Lente. Treći broj ne izlazi već neko vreme. Na Japanizmu mi je devojka iz Festina Lente rekla da bi treći broj trebalo da izađe za par dana i da će biti da se kupi u Darkwood-u, kao i do sada. Ne znam da li je broj izašao, ali ga nema u Darkwood odeljku u Bulevar Books knjižari u Novom Sadu, tako da ću morati da proverim Darkwood striparnici u Beogradu.
Odmah me je privukao opis sa poleđine mange i rekla sam sebi da je kad - tad moram pročitati.
Izašla su dva broja mange u izdanju Festina Lente. Treći broj ne izlazi već neko vreme. Na Japanizmu mi je devojka iz Festina Lente rekla da bi treći broj trebalo da izađe za par dana i da će biti da se kupi u Darkwood-u, kao i do sada. Ne znam da li je broj izašao, ali ga nema u Darkwood odeljku u Bulevar Books knjižari u Novom Sadu, tako da ću morati da proverim Darkwood striparnici u Beogradu.
Pokušavam da se saberem da bih mogla da vam opišem koliko je divno bilo četvrti dan Exit festivala na Explosive bini.
Ostala sam bez teksta, definitivno, ali to nije dobro za ovaj blog, tako da ću se potruditi da dođem sebi.
Stigli smo posle deset i, nažalost, propustili veći deo Hellera, ali nas je i ono malo što smo čuli oduvalo.
Ljudi su rasturili i jako mi je drago što sam ih čula uživo i što sam stigla na vreme da čujem Inkviziciju.
Dok je trajala svirka Hellera, primetila sam da na jedno dva - tri metra od nas stoje pevač i basista Hobbs' Angel of Death-a, ali mi je bilo glupo da smaram ljude, pa ih nisam pitala da se fotkamo.
Kada su Heller završili, primetila sam da su neke dve devojke otišle sa ograde, spustila torbu preko i naslonila se leđima na ogradu. Jedno deset minuta kasnije sam se nešto okrenula prema bini i shvatila da imam najbolju moguću poziciju - sam centar ograde, tačno naspram mikrofona. Mislim da je bespotrebno reći da sam odlučila da neću da mrdnem odatle dok Sabaton ne prođe.
Nakon Hellera je na binu izašla gomila korejskih tehničara i počela da postavlja sve što je potrebno za nastup korejskog sastava Jambinai. Bend je odličan, ovo je svakako bilo nešto novo što do sada nisam imala prilike da čujem, ali moram priznati da su sami sebi na neki način uništili nastup. Štimali su se bar pola sata, tako da su na kraju odsvirali oko četiri pesme. To dugo štimanje i to što sam znala da je Sabaton posle njih, pa sam samim tim jedva čekala da završe, mi je pokvarilo utisak, ali i dalje tvrdim da je bend veoma dobar i definitivno originalan i drugačiji.
Kada su Jambinai sišli sa bine, počelo je ludilo. Nismo mogli da dočekamo Sabatonov izlazak na binu. Komentarisali smo listu sa momcima iz Zrenjanina koji su stjali pored nas (usput, pozdrav za njih). U jednom momentu sam Branku nešto dovikivala preko ograde i baš kada smo počeli histerično da se smejemo, jedan od fotografa me je fotkao i to je zavrsilo na sajtu. Malo je reći da se nisam prepoznala, hah (fotku neću ubacivati, jer dečko traži otkup autorskih prava).
Došlo je zatišje pred buru i momenat kada nam je u glavama kvrcnulo da će naš omiljeni bend da se pojavi na dva metra od nas.
Puštaju The Final Countdown, svi pevamo, tapšemo i jedva čekamo da se završi.
Sve postaje još stvarnije kada izlazi Hannes van Dahl, staje za bubnjeve, podiže atmosferu navodeći publiku na aplauz i skadiranje i počinje da prži na bubnjevima.
Uz Joakimovo nezaobilazno "Allright Exit festival, we are Sabaton and this is Ghost Division!" jedan po jedan istrčavaju na binu i ludilo zvanično može da počne.
Ne mogu da vam opišem količinu adrenalina koja mi je u tom momentu jurnula kroz krvotok. Moja sreća je bila neizmerna. Mislim da se nikada u životu nisam toliko dobro osećala. Posmatram koliko se ljudi sa kojima sam došla dobro provode, koliko se sam bend dobro provodi i koliko su, bez obzira na to što su naglo postali ovoliko popularan bend, i dalje neverovatno prisni sa publikom.
Joakim je više puta ponovio kako je ovo jedan od najboljih koncerata koje su održali i kako će ga dugo pamtiti i zaista se videlo da je iskren, da to nije tek neki govor da bi dobio ovacije publike. Na njihovim licima se zaista videlo da su oduševljeni i to je ono što me je jos više privuklo kod ovog benda (ako je uopšte moguće da me još nešto privuče Sabatonu).
Svaka pesma je izvedena maksimalno energično i svaka je propraćena horskim pevanjem. Još jedan plus Sabatonu je taj što je Joakim pre Swedish Pagans rekao kako se seća da prošle godine u martu ili aprilu (mart je bio u pitanju) u Beogradu nije mogao da priča jer je publika konstantno pevala uvod ove pesme, na šta su svi i ovaj put počeli da pevaju isto. Bend je stajao sa najiskrenijim osmesima i slušao punog srca. Barem sam ja stekla takav utisak.
Iako je koncert prošao brzinom svetlosti, ovo je bilo ubedljivo najboljih sat i po vremena mog života. Sve bih dala da se ponove. Svaki put se sve više zaljubljujem u ovaj bend.
Za kraj imam lepu vest za one koji nisu mogli da prisustvuju ovom koncertu: Joakim je u jednom momentu rekao da planiraju vrlo brzo da dođu opet, samo još uvek nisu odredili datum. Takođe je spomenuo da ovde uglavnom sviraju hitove, da ima malo starih i malo novih pesama jer je u pitanju festival i ja sam iz toga izvukla da će doći još jednom u okviru Heroes turneje, tj. pre sledećeg albuma. Nadam se da sam u pravu, jer bi to bilo sjajno.
Nakon Sabatona su na binu izašli Hobbs' Angel of Death.
Pre nego što su izašli i počeli da sviraju sam sve vreme imala osećaj kao da će na binu da izađe Ghost.
Zavesa benda u pozadini je izgledala kao da je na njoj Papa Emeritus II u zombi izdanju, a prva pesma je imala uvod koji me je veoma podsećao na uvod pesme Year Zero.
Naravno, na binu nije izasao Ghost. Hobbsi su izašli i počeli da "prže" opdličan thrash. Bend je sjajan i imaju odličnu energiju, ali smo mi naprosto bili toliko mrtvi posle Sabatona (što je i bilo za očekivati, jelte), da smo imali snage samo da stojimo i klimamo glavama u ritmu.
Najbolji momenat mi je bio kada je Hobbs u jednom momentu rekao nešto u fazonu - Srbijo, čuli smo da vi jako volite power metal. Sada ćemo vam odsvirati jednu power metal baladu - a onda su odsvirali svoju najžešću pesmu.
Nakon Hobbsa smo otišli, ali pošto smo čekali da Nikola i Branko nađu gde će da refundiraju novac, Vlada i ja smo se vratili do Explosive bine. Iako smo se tamo zadržali samo jedno trideset sekundi, glupo mi je da ne spomenem i ovaj bend, s obzirom na to da sam ih ipak čula. Bend Goodbye to Gravity je odsvirao veoma dobru verziju Mejdenove The Evil That Men Do.
Naravno da vas neću ostaviti bez, za mene, najboljih momenata sa Sabatona, što su ujedno i najbolji momenti večeri. Samo sam htela da to ostavim za kraj.
- Mirko kaže da je, dok sam ja bengala, pravio smešne face jer ga je moja kosa udarala po licu, te da ga je Pär video i počeo nekontrolisano da se smeje.
- Joakimovo nadmetanje sa gitaristima u sviranju gitare je bilo pregenijalno. Nadam se da je to neko snimio i da će ubaciti na jutjub. Iskidali smo se od smeha.
- Momenat kada je Joakim rekao nešto tipa: Nikada publici nismo rekli da umukne, ali...Shut the fuck up!
- Momenat kada je masa prebacila neku odvaljenu devojku, koja očigledno nema ni pojma ko su Sabaton, preko ograde, pa je ona izgrlila čiku iz obezbeđenja i odigrala nazad dok ju je on vodio, nakon čega je Joakim, kada se pesma koja je tada bila zavrsila, rekao: "Dajte jedan aplauz za ovo sjajno obezbeđenje! Ali, imam jednu zamerku za vas iz obezbeđenja. Sledeći put kad prebace grupi devojku preko ograde, odvedite je u bekstejdž, a ne nazad u publiku."
- Toliko sam bila zblanuta da nisam skontala kada je Joakim najavio Attero Dominatus, ali su me obavestili Nikolin i Mirkov udarac po ramenima.
- Joakim mi je namignuo za vreme Attero Dominatus (za vreme koje sam se iskidala, ako cemo realno).
- Momenat kada je Englund pogledao u nas dok smo držali transparent na kom je pisalo da sviraju Night Witches i pokazao nam devil horns i nešto u fazonu da smo odabrali sjajnu pesmu, a potom nam se izvinio što ne mogu da je odsviraju.
- Momenat u kom je Branko udario po Englundovoj trzalici da ode prema nama i čika iz obezbeđenja ju je podigao i dao mi, a Englund je primetio i pokazao nam thumbs up.
- Momenat kada je bubnjar stajao sa rukama punim nekih trzalica i znojnica na ivici bine i pio vodu i ja sam mu povikala da baci nešto prema nama, a on me je pitao hoću li vode. Iz zezanja sam rekla da hoću, a on je zatim kucnuo člana obezbeđenja po ramenu, dao mu flasicu iz koje je pio i pokazao na mene, te mi je on doneo vodu. Naravno, odmah smo našli poklopac (pošto je poslao otvorenu flašu), zavrnuli ga i istu prozvali sveta vodica. Sada stoji u mom regalu i nikada neće biti popijena/prosuta/bačena.
- I za kraj jedan tužan momenat. Jedan od tehničara je na bini našao Rörlandovu trzalicu i bacio mi ju je, ali je bacio previše visoko, tako da ju je pokupio neko iza mene.
Za kraj želim da se izvinim ako sam vas ovolikim tekstom ubila u pojam.
Ovo je zaista bilo najbolje veče mog života.
Sve objašnjava činjenica da su mi se se pola sata nakon koncerta ruke i dalje nenormalno tresle.
Želim da se zahvalim svim ljudima sa kojima sam provela ova tri dana u Novom Sadu: Brani, Nebojsi (njemu ide posebno hvala jer nas je udomio na tri dana), Mirku, Nikoli i Branku, kao i svim ljudima koje sam srela i upoznala za ova tri dana, jer bez njih ništa ne bi bilo isto.
 |
| Nidžola i ja, raspadnuti posle Sabatona. |
Iskreno, mislila sam da u ovom postu pišem samo o Arkoni, ali sam u određenom momentu shvatila da su i ostali bendovi zaslužili da budu spomenuti.
Kao što je i bilo očekivano, kiša nas nije sprečila da odemo na Exit.
Stigli smo jurcajući da podržimo naše Rumljane - Burning Circle - i pred binom, naravno, zatekli gomilu Rumljana.
Iako nije bilo preterano mnogo ljudi (zbog kiše i jer je bend svirao prvi, jelte), bend je, kao i uvek bio odličan, dao sve od sebe, tako da su, što se mene tiče, oduvali!
 |
| Photo by Marko Eremić. |
Nakon Circle-a smo (ne mojom voljom) otišli na Main Stage da slušamo Van Gogh. Dok je drugim ljudima na Van Gogh-u bila žurka, ludilo, mi nismo shvatali zašto je njima tako, pa smo iskoristili priliku da se blesavimo i onda nam je bilo super.
Na Explosive Stage smo se vratili na pola nastupa benda The On/Off Corporation. Ovo je jedan od retkih "bendova" kod kojih mi nije zasmetao autotjun.Ovaj tandem zvuči kao kombinacija Feuda i Lajbaha. Vrlo je verovatno da ću početi da ih slušam privatno.
Nakon ovog industriala (nazovimo ih tako) usledio je prilično dobar simfonik bend - Elegy of Madness. Sjajna kombinacija jakih instrumentala i nežnog vokala. Posebno iznenađenje za sve nas je bio klavijaturista - Luka, od kog smo očekivali piskav glas, a dobili smo neverovatno muževan, skoro operski glas.Meni je on zvučao čak i bolje od pevačice.
Dok se sledeći bend pripremao, prokomkentarisala sam kako se pevačica neviđeno fura na Angelu Gossow. Kad su počeli, shvatila sam da sam u pravu. Devojka koja inače ima neviđeno piskav glas, takođe ima i neviđeno dobar growl. Bend je bio sjajan, a takođe je bilo veoma lepo od njih što su podelili veliki broj majica i cd-ova.Nisam očekivala ni jedno, ni drugo, a na kraju mi je basista tutnuo u ruke poslednju majicu, a cd-ove su delili redom.To je bilo veeoma lepo od njih. Definitivno su nas pridobili.
Konačno je na red došlo ono što smo svi čekali. Članovi Arkone su izašli jedan po jedan, a moj pogled je ostao fiksiran na Wolf-a i ja sam rešila da ću da ga ženim.
Ovo je najsrčaniji bend koji sam gledala uživo.Tačno se vidi da veoma vole to što rade i uživaju na bini, a samim tim i publika dobija bolji osećaj.
Svaka pesma je besprekorno izvedena.Na mene je najbolji utisak ostavila Slavsia Rus, samim tim što mi je to omiljena pesma. U toku te pesme sam bila u potpunom transu. Jako lep utisak je ostavilo i to što su pesmu Serbia otpevali maksimalno emotivno i zaista se videlo da je svaka reč napisana i otpevana duboko iz srca. Mislim da je momenat u kom smo mi najviše oduševili Arkonu, bilo za vreme masovne šutke za vreme pesme Stenka na stenku. Oduševljenje se moglo primetiti na licima svakog od njih.
Poslednji bend čijem smo nastupu prisustvovali je bio novosadski Concrete Sun. U pitanju je veoma dobar i kvalitetan bend, ali smatram da su oštećeni, jer se vokal jedva čuo. Imam veliku zamerku na bahato ponašanje vokala benda koji očigledno misli da je mnogo iznad publike, te da je lepo pljuvati (bukvalno, ne verbalno) po istoj.
