Na moje veliko zadovoljstvo, tokom prošle nedelje primljena sam u Školu medijske pismenosti, koju vode ljudi iz Centra za marginu. Dvanaest nedelja ću svake subote ići na predavanja u ovu školu. Predavanja su konceptualno podeljena na dva dela: masovne medije i masovnu kulturu. U delu o masovnim medijima nalaze se novinarske teme koje su više tehničke prirode, dok u deo o masovnoj kulturi spadaju teme o odnosima medija prema diskriminaciji bilo koje vrste, nasilju prema ženama, o političkoj agendi u popularnoj muzici, rijaliti programima i medijskoj pismenosti i tako dalje.

Vrlo je moguće da ću nakon svakog predavanja pisati post. Međutim, to definitivno neće biti tekstovi u kojima ću vam opisivati šta sam te nedelje naučila. Tekstove ću pisati na teme koje su me podstakle na naknadno razmišljanje, koje se nastavilo i kada sam izašla iz prostorija Beograđanke u kojima sam slušala o njima.

Prvo predavanje iz oblasti masovne kulture koje smo imali u ovoj školi nosilo je naslov Medijsko izveštavanje u slučajevima nasilja prema ženama. Predavači ili, bolje rečeno, naši partneri u diskusiji bile su Sanja Pavlović iz Autonomnog ženskog centra i Sanela Lacmanović iz Mreže žena protiv nasilja. Umesto klasičnog predavanja, odlučile su da imaju malo drugačiji pristup. Podelile su nas u dve grupe i svakog grupi dale po jedan tekst iz dnevnih novina, kako bismo pročitali i prodiskutovali o tome šta sa tekstom nije u redu. Tekst moje grupe bio je o ubistvima muškaraca u krugu porodice, dok je tekst druge grupe bio o ženi koja je ubijena od strane partnera.

Kao nekoga ko stremi ka tome da mu novinarstvo postane profesija, bilo me je sramota da čitam tekst koji mi je dat, a pogotovo da slušam o čemu se radi u tekstu koji je čitala druga grupa. Iako su u pitanju ozbiljni prekršaji kako novinarskog, tako i moralnog kodeksa, zanemariću lažne informacije u naslovima, izmišljanje statističkih podataka, kao i izjava očevidaca i fokusirati se na to kako su predstavljene žene u ovim tekstovima.

U jednom tekstu je, kao što smo, nažalost, već navikli, žena prikazana kao glavni krivac za to što je ubijena. Kao glavni razlog navedeno je da nije ispunjavala bračnu dužnost (da, taj izraz je iskoristio novinar koji je pisao). Verujem da ovo nije prvi slučaj da partner ubije ženu zbog toga što neće da ima seks sa njim, ali, recite mi, od kada je to seks bračna obaveza i od kada se za neispunjavanje bračnih obaveza plaća životom? Opet ostavimo po strani to što se dogodilo i fokusirajmo se na to kako je vest u novinama preneta. Žena je prikazana kao osoba lakog morala, koja ne ispunjava bračne dužnosti. Njeni podaci se otvoreno navode. Ovom novinaru očigledno nije stalo do kredibiliteta, kada piše ovakve tekstove i to mi je kristalno jasno. Ono što mi nije jasno je kako nema nimalo griže savesti zbog pogrdnih reči o preminuloj osobi, koja je pritom preživljavala nasilje, da bi na kraju njen život nasiljem bio i okončan.

Tekst moje grupe od samog početka je bio nebulozan. Dok se u naslovu tvrdi da su žene u krugu porodice pobile 98 muškaraca, u tekstu se vidi da su od tog broja 22 muškarca ubijena od strane žena, dok je ostatak ubijen od strane drugih muškaraca. U ovom tekstu se prikazuju istraživanja sa izmišljenim statističkim podacima i potpuno nerelevantnim informacijama (poput toga da muškarci žive šest godina kraće nego žene). Ono što je najgore je to da je novinaru, umesto da se fokusira na problem nasilja nad muškarcima i dublje ga istraži, bilo lakše da od žena napravi monstrume. U tekstu je navedeno kako su žene monstrumi, kako se muškarci nakon ubistva žene ubiju zbog griže savesti, a žene to ne rade jer grižu savesti nakon ubistva ne osećaju, navedeno je kako društva za zaštitu žena tvrde da žena ubija da bi se oslobodila nasilnika, dok društva za zaštitu muškaraca tvrde da žene ubijaju jer su nemilosrdne. Žene su prikazane kao osobe koje nad muškarcima vrše psihoteror, a potom se predstavljaju kao žrtve. Autor teksta koristi priliku da kuka kako, citiram: Više nemamo dominaciju muškaraca. Zar je dominacija muškaraca ono što je ispravno? A šta bi sa jednakošću polova?!

Zbog mogućih komentara ću odmah da se ogradim: moje mišljenje i zgražavanje nad ovim tekstom bi bilo jednako i da je pisan o nasilju nad ženama, a da autor, umesto da se fokusira na tu temu, piše o tome kako su svi muškarci prirodno monstrumi i u tekst uključi sve moguće stereotipe kojih se setio.

Takođe, na ova tugovanja o dominaciji muškaraca na ženama, kao i stereotipizaciji žena da psihološki terorišu partnere jer su one slabiji pol, prvi su negativno reagovali momci iz grupe. To je još jedan dokaz da se ja, kao osoba ženskog pola, ne zgražavam nad svim ovim samo zbog toga što su osobe koje su prikazane kao kakva čudovišta upravo žene.

Ovakvi tekstovi donose mnogo toga negativnog. U tekstovima na internetu koji govore o ubistvima žena ili nasilju nad njima i pri tome se, kao opravdanja za zlodela, navodi da je žena sama to tražila zbog izgleda ili ponašanja, skupljaju se ljudi mentalnog sklopa kakav ima nasilnik, ali i onaj ko je tekst pisao. U komentarima na sajtovima mogu se videti rečenice koje govore o tome kako bi i drugi tukli svoje žene da se tako ponašaju, te ovakvi tekstovi postaju leglo nasilja.

S druge strane, zbog ovakvih novinara cela profesija trpi i zbog njih se danas u Srbiji svi novinari nazivaju kojekakvim imenima i ruši se njihov kredibilitet čak i ako dobro obavljaju svoj posao. A onda ti što govore kako su svi novinari isti, uzmu pa čitaju tekstove poput ovih koje sam spomenula, veruju im i poistovećuju se sa njima, dok tekstove pravih novinara ni ne pogledaju jer je mnogo dati više od 25 dinara za dnevni list.