Iako je od događaja o kom ću vam pisati prošlo skoro nedelju dana, jednostavno ne mogu da se ne osvrnem i ispričam vam svoje doživljaje.
Naime, u nedelju mi je javljeno da u ponedeljak idem na koncert ruskog benda Kalevala. Ovaj koncert je spominjan kao mogućnost da ću ići, ali sam ja u potpunosti zaboravila na to. Ukoliko nisam slušala bend do sada, volim da preslušam po nešto sa jutjuba pre nego što odem, čisto da znam šta mogu da očekujem. Preslušah tako (ili bolje reći ispremotavah) nekoliko pesama Kalevale i pomislih kako su prilično kul, ali su više tradicionalne, nego što su metal. Štaviše, bile su mi nekako... Pop. Nisam bila sigurna šta da očekujem od ovog koncerta.
Kad sam došla, prvo me je iznenadilo to što masa pre početka koncerta ne stoji napolju, već je klub solidno pun. Ali, kontam da je krivac za to kiša. Ili možda ipak to što nije bilo mnogo klinaca, a ipak je to generacija kojoj je bitnije da pije ispred, nego da sluša muziku. Uvek je bilo tako i uvek će biti.
Zatim sam, zamislite, ja kao novinar, dobila narukvicu! To me nije mnogo iznenadilo jer sam čula da su Route011 super kao organizatori i pretpostavila sam da će biti tako. S obzirom na to da je koncert bio u klubu DOB-a, nisam mogla bog zna koliko da iskoristim tu narukvicu, ali bolje da je dobijem ikad, nego nikad.
Prvo smo slušali srpsko-ruski sastav Svarun. Muzika im je okej, sviđa mi se. Međutim, vokal se jedva čuo i morala sam da čitam s usana i nagađam o čemu pevaju. Ono što me je nerviralo tokom koncerta je ponašanje njihove pevačice. Ništa lično. Generalno veoma ljupka devojka. Međutim, kada kažem da volim kada bend u praznom klubu svira kao da je pred punim stadionom, ne mislim baš na ovu pojavu tokom Svaruna. Pevačica je konstantno pozivala publiku da tapše, viče, ili šta god, konstantno je bivala iskulirana i na to odgovarala sa uživljenim "Volim vas! Super ste!" i slično. Na šta se masa prilično smejala... Da nije bilo svog tog cirkusa, verujem da bih prilično uživala u koncertu ovog benda.
Dok su se članovi Kalevale pripremali da izađu na binu, spazila sam basistu koji je nosio kilt i dokolenice na štraftice i to mu je donelo veliki nalet sreće. Jednostavno ne možete da ne volite štraftice!
Bend me je iznenadio već prvim tonovima. Zvučali su mnogo žešće nego na studijskim snimcima. Bili su pravi metal, dok je vesele tradicionalne melodije preuzeo vokal. Bilo je zaista moćno. Totalno su me oduševili! Posebnu pažnju privukla mi je njihova pevačica. Kao hipnotisana sam blenula u nju ceo koncert. Ima neku specifičnu energiju koja te celog obuzme. Glas neću ni da komentarišem. Veći deo koncerta sam stajala tako zablenuta, kao da mi je pred očima klatno, dok sam malo kasnije iskoristila prednost svoje narukvice, otišla iza ograde i sela na stolicu čike iz obezbeđenja, pošto je on nestao u akciji. I, naravno, nastavila da blenem. U jednom momentu razmišljala sam da li da ih pitam da sviraju Kaćušu, ali je momak iz publike, izgovorivši nekako nakaradno ime ove pesme, obavio taj posao, te čusmo moju omiljenu rusku pesmu. Pred kraj koncerta shvatih kako mi se već neko vreme po mislima mota da nakon koncerta odem u bekstejdž i Kseniji poklonim svoj omiljeni medaljon koji sam napravila i nosila to veče. Srećom, bend je nakon koncerta pozvao publiku na binu da se fotkaju, te nisam morala da se blamiram ulaskom u bekstejd i objašnjavanjem zašto su tu. Popeh se na binu i sačekah iza mase (nije mi nešto stalo do toga da budem na fotki, pa se nisam gurala sa kao od brega odvaljenim likovima).
Započeh razgovor, onda sačekah jer nas je neka vrlo kulturna devojka prekinula bez izvinjenja, pa rekoh Kseniji da mi se jako svideo njihov nastup i da imam poklon za nju. Objasnila sam joj da sam ogrlicu sama napravila, da mi je to omiljena i da želim da je ona ima. Po mojoj proceni, bila je veoma prijatno iznenađenja. Izgrlila me je. Zatim mi je rekla kako bi i ona želela meni nešto da pokloni. Uhvatila me je za ruku, skočile smo sa bine (jer ko još, pobogu, koristi stepenice?) i provela me je kroz masu do stola sa merch-om. Očekivala sam da zgrabi neku sitnicu tipa magnetić ili tako nešto i da mi da. Međutim, ona se okrenula prema meni i pitala me koju veličinu (majice) nosim. Podigla je sve ljude tamo na noge kako bi našli žensku s majicu, dok sam ja stajala zabezeknuta. Prislonila je majicu na mene da vidi da li mi odgovara (osećala sam se kao dete kom majka kupuje majicu) i poklonila mi je. Zahvalila sam joj se od srca, rekla da me je jako iznenadila i da se nadam da ću uskoro imati priliku da čujem Kalevalu ponovo.
Otišla sam iz DOB-a pod jakim utiskom. Što zbog samog nastupa ovog benda, što zbog pojave njihove pevačice i saznanja koliko je fina i divna. Ovo će mi zasigurno biti jedna od najlepših koncertnih uspomena.
Fotkao Jovan Mihajlović za Helly Cherry