U proteklom periodu sam se, iz nekog razloga posvetila čitanju knjiga Džona Grina. Moram da priznam da zbog prevelikog hajpa nisam planirala da čitam Krive su zvezde. Međutim, kako sam učestvovala u čitalačkom maratonu, u kojem je jedna od stavki bila da pročitam hajpovanu knjigu, ipak sam zavirila među virtuelne korice ovog dela - jer sam čitala na mobilnom telefonu.
Moje mišljenje se razlikuje od mišljenja većine, koja tvrdi da je ovo najbolja knjiga Džona Grina jer je meni najbolja U potrazi za Aljaskom, a čak dajem prednost i Gradovima na papiru, koju mnogi iz nekog razloga baš i ne mirišu, nego ovoj knjizi.
Naravno, ne bih je ocenila sa četiri zvezdice da mi se knjiga nije svidela. Iako prikazuje osobe koje boluju od raka, Džon Grin nije od njih napravio slabašne individue, ali ni sliku heroja, koji se junački bore protiv bolesti i smrti koja vreba. Prikazao ih je onako kako verujem da se ljudi koji boluju od raka i osećaju - nekada u veoma lošem stanju i sa najcrnjim mislima, a nekada spremne na borbu, ali iz čistog prkosa.
Iako svi kažu da su ovu knjigu preplakali, ona za mene ne predstavlja nešto tužno. Možda zato što se nisam toliko vezala za ono što se u knjizi desilo, nego za simboliku koju nosi, kao i misli i ponašanje glavnih likova, koji ni na sekund nisu dozvolili da ih sažaljevam. Nisam sigurna.
 |
