Knjigu Krv zimske noći, Markusa Sedžvika, dobila sam kao znak saradnje od izdavačlke kuće Odiseja. Pročitala sam je veoma brzo, jer mislim da nešto slično nisam čitala do sada.
Kompletno delo je malo čudnije koncipirano od bilo čega što sam do sada imala prilike da čitam. Krv zimske noći podeljena je na sedam naizgled odvojenih i nepovezanih priča, koje se događaju u potpuno različitim dobima - od 2073. godine, pa unazad, sve do nepoznatog doba, koje je sigurno bilo pre 10. veka. Međutim, polako se da primetiti tanka nit koja ih spaja. U svakoj ovih priča pojavljuje se dvoje ljudi - Erik i Merl - i jedno ostrvo, pod nazivom Blaženo ostrvo. Ovo je malo ostrvo smešteno na krajnjem severu (ali na njemu nije led i sneg). U obliku je leptira i nastanjena je samo jedna polovina, dok na drugoj raste misteriozna biljka. Ono je zaostalo u vremenu i jednu polovinu godine je konstantno dan, dok je drugu konstantno noć.
Sudbine Erika i Merl su povezane kroz sedam života. Oni su ljubavnici, majka i sin, brat i sestra žrtve vampira, kralj i kraljica... Dešava se i da se ne sreću direktno, ali preko treće osobe saznaju za postojanje onog drugog. Svaki njihov susret završava se tragično, ali se oni u narednom životu ponovo sreću u nekom drugom obličju.
Simbolika u Sedžvikovom pisanju igra veoma bitnu ulogu. Jedna od glavnih stvari oko koje se svaka priča vrti je čudesna biljka koja raste isključivo na Blaženom ostrvu i koja u, zavisnosti od toga kako se pripremi, može imati veoma veliku pozitivnu ili negativnu moć. Primećuje se i nešto skriveniji simbolizam poput toga da se kao veoma bitna životinja na ostrvu pojavljuje zec, često jedva primetno. Vrlo je moguće da je Sedžvik odabrao baš zeca i povezao ga sa ovim pričama kao simbol novog početka, nestalnosti, ili konstantnog žrtvovanja samog sebe.
Kako se i na koricama naglašavalo da je ovo priča o tragičnoj ljubavi, bila sam skeptična. Međutim, ovde ljubav nije konstantno romantična ili puna strasti. Ona je ljubav prema članu porodice, briga prema neznancu, pa i platonska ljubav. Ljubav je u ovom delu zvezda vodilja, ali je isto tako veoma diskretna.
Sedžvik je veoma specifičan autor, pa je i produkt njegovog rada jednako specifičan. Kako sam saznala da vrlo često provlači gotičke simbole kroz svoja dela, a sada se uverila da je njegovo viđenje tragične ljubavi mnogo šire od onoga kakvo obično srećemo, radujem se čitanju još nekog njegovog dela.