Počeh da pišem post o favoritima aprila, dođoh do stavke koja govori o jednoj svirci na kojoj sam bila i tako nastade ovaj post.
Naime, nakon odlaska na ovu svirku nisam imala vremena da pišem post, a o svirci benda zbog kog sam išla sam već pisala na blogu. Napisala sam ono ključno vezano za moj utisak vezan za njihove svirke, te sam smatrala da ne moram da pišem poseban post, jer nisam želela da pišem samo da bih otaljala.
Reših da ovu svirku ukratko opišem u postu posvećenom favoritima meseca, ali to ukratko se malo (više) odužilo za jedan takav post, te odlučih da ovoj svirci posle dve nedelje ipak posvetim poseban post.
Sada bih konačno mogla da kažem i o kojoj se svirci radi. U pitanju je svirka bendova Vizelj, Autogeni trening i Brigand u Božidarcu.
Nekada jednostavno volim da odem sama na svirku i da ne obraćam pažnju ni na šta i ni na koga osim na bend. Ovaj dan je bio to nekad.
Otišla sam na sam početak. Nisam do sada slušala Vizelj. Čak ni na jutjubu. Simpatičan bend. Imaju sjajan nastup. Ponašanje na bini im je totalno opušteno. Leži mi se dok sviram? Pa, ležaću, šta me briga! Lako zabave masu. Doduše, devedeset posto mase je bilo njihovo društvo (na konto čega su se našalili više puta)... Ali, da nije, mislim da bi svejedno vrlo lako pokrenuli ljude. Vizulji (kako ih je nazvao dečak kog već drugi dan za redom vidim sa vezanim kikicama na svirci) su pošteno otprašili.
Autogeni trening je bend koji sam takođe prvi put čula uživo, ali sam ih, naravno, slušala i ranije. Oduševila sam se.
Zaista ne bih puno govorila o ovom bendu. Sjajna muzika, sjajna energija... I malo ljudi da ih podrže. Kada kažem malo, mislim nas desetak. Slobodno mogu da kažem da je bilo prazno. Suzdržaću se od ponovnog rejdžovanja na ljude koji za vreme svirke bleje napolju i reći da je bend profesionalno odradio svoj posao.
U pauzi između bendova sam izašla na vazduh, a neočekivano sretanje ortaka i zadržavanje sa njim rezultiralo je mojim trčanjem unutra kada sam shvatila da je Brigand počeo da svira, a ja to nisam čula, iako sam bila blizu ulaza. Srećom, nisam mnogo propustila.
Bilo je sjajno videti da je Šarki postao stalni član benda. Mada, bilo je čudno ne videti ga kao najveću podršku bendu na bini sa strane, ili ispred bine.
A ja još primetim da mi je nešto čudno što on za vreme svirke Autogenog treninga izviruje iza zavese, dok Brada stoji pored mene...
No, da ne off topic-ujem dalje.
Moram da priznam da mi je falila svirka Briganda. To je bila moja šansa da zažmurim i vratim se u one svetove kroz koje me Brigand vodi (a o čemu sam već govorila na blogu), a da pritom nema nikoga ko bi me ometao. Moram da priznam da mi je bilo pomalo krivo što nisam čula Heroj i Okovan, ali s obzirom na to da sam imala priliku da se prepustim Okeanu sreće, i nije tako strašno. Melanholija mi se vraća. Ja se vraćam njoj. Prožimajući se, uživamo u muzici Briganda.
Iako je bend vidno negodovao zbog lošeg ozvučenja, ljudima to nije mnogo smetalo. Svako je bio u nekom svom svetu. Sjajan prizor!
Pošto smo bili dobri bend je odlučio da nas počasti jednom novom pesmom. Ne volim da snimam na koncertima, ali ovaj put sam dograbila aparat koji je stajao na bini zajedno sa mojom torbom i ipak pritisnula record, prepustivšii se slušanju.
Već osećam da će komšinice koje me kroz tanke zidove čašćavaju Cecom da slušaju ovu pesmu na reply kad izađe na netu.
Dalje ne bih dužila, jer je svaka reč suvišna.
Ah, da, Velibor je razbio gitaru. Da spomenem i to, pošto je mnogima to bio događaj večeri. Neki ljudi su kućama definitivno odneli drugačiji suvenir sa svirke nego inače.
Novi članovi benda su tu, a posle ovoga nam ostaje da dočekamo novu gitaru, svirke, singlove i, najzad, album.
I dok je masa izlazila iz Božidarca govoreći o famoznom kraju jedne gitare, ja sam se, uz osmeh na licu i pesme koje su mi i dalje odzvanjale u glavi, uputila ka autobuskoj stanici.