Poznato je da volim da idem na svirke, pogotovo ako su te iste svirke u mestima koja do sada nisam posetila.

Zbog svirke o kojoj ćete čitati u ovom postu sam prevalila dve stotine kilometara. Verovatno ste pomislili da je u pitanju neki mnogo veliki bend kad sam prešla toliki put. Međutim, ono što je u stanju da me odvede toliko daleko i da me navede da više sati provedem u putu nego na samom odredištu nije nikakav mega veliki bend, već prijateljstvo.

Pre skoro tri nedelje (opet kasnim sa pisanjem, i to debelo. Imam dobar razlog, verujte mi) sam u pola jedan posle podne otišla na gradski autobus i uputila se ka železničkoj stanici. Sela sam u voz za Novi Sad i prva dva i po sata mog putovanja su otpočela. Iako obožavam putovanja vozom, ovo nije bilo nimalo prijatno. Kupe je bio pun i ljudi su neprijatno buljili. Jedva sam čekala da stignem.

U jednom momentu sam shvatila da mi je vremenski razmak između dolaska jednog voza i polaska sledećeg petnaest minuta, a pošto je voz u kom sam bila (naravno) kasnio, postojala je šansa da zakasnim na drugi. Da se to desilo moj put bi se okončao jer bi polazak sledećeg voza bio prekasno.

Uspela sam da stignem na novosadsku železničku stanicu tri ili četiri minuta pre polaska voza za Sombor. Sjurila sam da kupim kartu i, srećom, žena na šalteru je bila dovoljno ljubazna da mi objasni gde mi stoji voz kako ga ne bih tražila. Uletela sam u voz i shvatila da je krcat i da ću morati da stojim jedan deo puta.

Tek kad sam uspela da sednem shvatila sam da je to bio najmoderniji voz kojim sam ikada putovala. Verovatno i najmoderniji voz u Srbiji. Udoban, izgledom jako podseća na nove beogradske tramvaje... I priča! Mogla sam opušteno da čitam ili da dremam, bez konstantnog virkanja kroz prozor kako bih videla gde se nalazim. Lepo piše koja je sledeća stanica i nemaš brige!

Opustila sam se i posmatrala vojvođansku ravnicu.

Kada sam nakon još dva i po sata vožnje konačno stigla u Sombor, ispred samih vrata voza imala sam delegaciju za doček u vidu Stefana, moje žene sa kojom sam u srećnom braku već više od tri godine.

Nakon što se Stefan uverio da ja zaista postojim, otišli smo na kafu u lokal u kome su konstrukcije stolova delovi starih šivaćih mašina. Oduševila sam se.

E, onda je konačno bilo vreme da se pođe u Apatin. Nađosmo se sa delom ekipe iz benda i pođosmo na taksi. Kada smo stigli u Apatin, našli smo se sa ostatkom ekipe i vreme pre svirke sam iskoristila da se upoznam i isćaskam sa svima.

Pre same svirke je bend dao i svoj intervju prvenac, koji ćete moći da pročitate na ovom blogu kroz par dana, pa ćete tako moći i da saznate nešto više o samom bendu.

Konačno je došlo vreme svirke. Nisam mogla da dočekam da čujem kako Heartbeat Boogie zvuče. Kada sam konačno čula, oduševila sam se. Ovi mladi pobunjenici opasno sviraju! Očekivala sam da dobro zvuče, ali oni su premašili moja očekivanja, s obzirom na to da je u pitanju bend koji postoji veoma kratko i nije imao mnogo svirki. Osećala sam se kao najverniji fan benda shvativši u međuvremenu da sam nakon par slušanja zapamtila tekstove pesama, te mogu da pevam zajedno sa bendom.

Kombinacija rokabili muzike i pank vokala koju ovaj bend svira je sjajna, pa samim tim i pesme odlično zvuče.

Iako su svirali mahom svoje pesme koje publika još uvek ne zna, reakcije su bile pozitivne. Među ljudima su se mogli čuti komentari da "klinci uopšte nisu loši". A da ovaj bend ume da podigne masu na noge, pokazalo se čim su zasvirali prve taktove pesama koje ljudi znaju.