Godine 2014. su, u roku od šest dana bila dva velika koncerta. Iron Maiden nastupio je na Kalemegdanu 17. juna, a Billy Idol je trebalo da nastupi 25. juna na istom odredištu, ali je koncert otkazan zbog vremenskih neprilika - a imali smo i onaj izveštaj u nekom od dnevnih listova, sa sve citiranjem onoga što je Idol navodno govorio između pesama - te je održan sutradan, 26. juna. Moja sreća je tada bila ovakva: Otišla sam na Iron Maiden, a za kartu za Idola nisam imala novca. Zatim sam imala novca, ali je sutradan trebalo da se održi prijemni ispit. Zatim je prijemni odložen i imala sam novca, ali nisam imala s kim da idem - to je bio period u kojem samostalni odlazak na koncert u drugi grad još uvek nije bio opcija. Tako da je sve što sam ja videla od Idola bilo gostovanje kod Ivana Ivanovića.

Zbog toga ovog puta nisam smela da propustim njegov nastup. Bila je ovo prilika da ga konačno čujem, besplatno, u gradu koji do sada nisam posetila, u okviru manifestacije na kojoj nikada nisam bila. Kada se već karta nije plaćala, nisam htela da škrtarim, pa sam platila organizovan prevoz. Daleko veća avantura bi bila da sam išla u sopstvenoj organizaciji, ali, nažalost, trenutno nemam vremena za gubljenje. Kako smo stigli u pola osam i program još nije počeo, odlučili smo da se prošetamo po Zaječaru, da vidimo kakav je, a i da svratimo do prodavnice, gde je pivo jeftinije nego na samoj Gitarijadi (mada nije da me dotiče cena piva, pošto isto ne pijem). Malo smo prošetali, ja sam pomazila - ili barem pokušala da pomazim - svaku mačku na koju sam naišla, a bilo ih je mnogo.

Odlučili smo da se vratimo na nastup Partibrejkersa, koji su počeli ranije, pa smo pola slušali van koncertnog prostora jer je bila tolika gužva da nije moglo da se uđe, a isto tako je bio zakrčen put i do drugih ulaza jer su se svi sjatili na taj jedan. Ušli, dobila free, muzičarsku, vodicu jer svuda ima divnih ljudi i lepo je upoznavati ih, te nisam morala parice da trošim, pošto na koncertima samo vodu i pijem. Sledećih pola sata slušali smo Hiljadu godina, a onda je bend nastavio sa ostatkom repertoara. Bilo je lepo videti ih na tako velikoj bini i čuti na veoma dobrom ozvučenju, ali nije da ih se nismo naslušali i ranije. Malo smo pevali, malo đuskali, ali najviše smo čekali gospodina Vilijama, strepeći od toga da mu šest kutija antibiotika nije pomoglo i da će ovo biti treći otkazani koncert u nizu.

Međutim, nakon što su Brejkersi napustili binu, počelo je iznošenje opreme sa logoom Kralja Rokera i sve je postalo nekako stvarno. Na binu je izašao čovek koji ne stari i odmah počeo žestoko, uz Shock to the system. Ne bih se bavila setlistom, ako vas interesuje, možete da kliknete ovde. Ono čime bih se bavila jeste pojava i energija ovog šezdesettrogodišnjeg čoveka, koji izgleda barem dvadeset godina mlađe, a ima energiju kao da mu je dvadeset. Ovo je bio besplatan festival, te verujem da je bilo i mnogo onih koji nisu fanovi samog Idola, te, kada se otišlo malo dalje od Dancing with myself i Rebell Yell, publika nije bila baš najaktivnija. E, tu nastupa harizma Vilijama Brouda. Njome je uspeo da kupi publiku. A činjenica da je održao izuzetno energičan koncert i jednako izuzetno otpevao svaku pesmu uprkos upali sinusa koja je krenula na pluća i kesi antibiotika kojima je morao da se roka da bi uopšte izašao pred nas, kao i ta da prethodnih dana nije smeo da govori da bi nama mogao da peva, je za svaku pohvalu. 

Ne mogu da primoram sebe da govorim mnogo o tehnikalijama ovog koncerta, kada je sve o čemu mogu da mislim to da sam konačno uživo čula i videla čoveka kog slušam veći deo svog života. Bilo je kratko ali slatko, ja sam bila u svom svetu, pomno prateći njegovo kretanje po bini i briskajući naočare kad god postane malo mutan. Bila sam hipnotisana, pevala sam iz sveg glasa i naglas komentarisala kad god primetim da ljudi ne znaju neku mnogo dobru pesmu - kao što je King Rocker. Bilo je to ostvarenje jednog od mojih malih snova. Nisam bila tako uzbuđena još od koncerta HIM-a, a pre njega se ne sećam kad sam bila toliko uzbuđena, da mi se ceo put do Zaječara vrte pesme po glavi i da je danas, tri dana kasnije, i dalje nisu napustile. Proživljavam ovaj koncert iznova i iznova. Takođe sam shvatila da su me oba spomenuta koncerta ostavila bez reči. U oba slučaja sam želela da u tekstovima opišem toliko toga, ali mi ipak sve deluje neopisivo.

Koncert je bio kratak. Jedanaest pesama i dva soloa nije dovoljno. Ali neću to zamerati, s obzirom na to u kojem je stanju čovek izašao na binu samo da ne bi otkazao koncert. Kad uporedim setlistu iz Zaječara sa ostlaim sa turneje, bilo je tri pesme manje. Devet pesama se poklapalo. Pet pesama sa prethodnih setlista se nije pojavilo na ovoj, a to su: Daytime drama, Can't break me down, LA woman, John Wayne i Mony Mony. Dve su dodate - Flash for fantasy, na moju veliku radost, kao i Prodigal Blues. Publika je očekivala da, naravno, čuje Speed, ali kako sam znala da je nije bilo ni na prethodnim setlistama, nije mi ostala neka praznina. Međutim, zaista bih volela da sam bila u prilici da uživo čujem LA woman i Mony Mony.

Pošto se Idol odlično drži, računam na to da će kroz koju godinu da dođe opet, zdraviji nego ovog puta i da će da nam priredi još bolji koncert. Do tada je i ovaj bio dovoljno savršen i verujem da će još dugo nastaviti da mi se u glavi pušta na repeat.

Koncert o kojem ćete da čitate u nastavku ovog teksta je bio pre mesec i po dana, ali je bio toliko fantastičan da sam ja još tamo. 

Odluku da idemo u Prag na koncert Finskog sastava HIM, drugarica i ja smo donele veoma spontano - videvši da kreću na oproštajnu turneju, znale smo da to ne možemo da propustimo i samo smo jedna drugoj rekle: Hajdemo! Iako je koncert bio drugog decembra, karte smo kupile u aprilu. Ispostavilo se da je to bio dobar potez, jer su svakako bile rasprodate mnogo pre samog koncerta.

Verovatno sam već spomenula da su mi česti odlasci na koncerte ubili tu euforiju odbrojavanja do koncerata, te smo obe ovo putovanje i odlazak na koncert dočekale veoma smireno, bez neke uzbuđenosti. Nakon tri dana provedena u Pragu - o čemu ćete takođe imati prilike da čitate tokom narednih dana - prilično smo se odomaćile i imala sam osećaj kao da idemo na koncert u Beogradu. Doduše, jedna stvar se razlikovala - stigle smo veoma brzo na drugi kraj grada zahvaljujući praškom metrou. To definitivno nije ličilo na beogradski javni prevoz.

Ono što je definitivno bilo drugačije nego kod nas je to što je tamo koncertna kultura bila očigledna. Mi smo stigle petnaestak minuta pre otvaranja kapija i ljudi su stajali u redu dvoje po dvoje. A red... Pa, recimo da je bio dugačak dva bloka. Nikada nisam videla toliki red za koncert - možda zbog toga što Srbi nikada ne stoje u redu, već gaze jedni preko drugih da što pre uđu. Iako je pred bio veoma dug, ušle smo nakon najviše pola sata. Tamo svi znaju da flašice pića i sve što ne sme da se unese treba da ostave ispred ulaza, te se nije pravila velika gužva na samom ulazu. Takođe, sve ambalaže ostavljene ispred su bile uredno poređane na prozor ili uza zid mesta održavanja koncerta, a ne razbacane. Bilo je to veoma lepo, ali istovremeno veoma čudno videti.

Na ovom koncertu je bilo mnogo Srba, Mađara, Rusa, FInaca, Austrijanaca... Nekako se činilo da je najmanje bilo Čeha. Manje-više svi su mirno stajali i čavrljali dok prvi bend nije izašao na binu. U pitanju je sastav The Biters iz atlante, koji je celu turneju svirao pre finskog HIM-a. Muzika ovog benda ne zvuči ni približno onome što svira HIM i nikako nisam mogla da pretpostavim da će tako da zvuče, ali bili su odlični! Bend kao da se teleporotvao iz sedamdesetih - njihova muzika i odeća ukazivali su na to. Veliki bendovi iz sedamsedetih su donekle kopirali muziku iz ranijih perioda, a ovi momci su u 2017. godini uspeli da donesu zvuk sedamdesetih koji je zvučao poprilično originalno. Njihov frontmen nije dozvolio da ga porazi to što je publika mrtva uprkos dobroj muzici, te je svojom harizmom i, pomalo, prozivanjem publike, uspeo da podigne atmosferu na nivo na kojem je trebalo da bude od starta.

Nakon što nas je ovaj bend dobro razmrdao, došao je taj momenat u kojim će neki od nas prvi i poslednji put da vide bend koji vole, bend za koji se kod nas nekako konstantno priča da ga prerastete nakon što završite osnovnu školu i izađete iz svog gotik/emo tripa, ali ja to nikako ne vidim kao istinito. Ono što sam ja te večeri videla i čula je sjajan, zreo bend, koji odlično zvuči, a u publici ima najmanje osoba spomenutog uzrasta.

Od samog starta je, očekivano, izlazak Ville Vallo-a, čoveka koji ne stari, grčkog boga u ljudskom obličju - kako ga je frontmen sastava The Biters nazvao - izazvao opšte oduševljenje. Slušanje njegovog glasa uživo te večeri bilo je nešto najlepše što je moglo da mi se dogodi i, nakon mnogo vremena, ponovo sam osetila tu euforiju što čujem neki bend uživo. Moguće da je to zbog toga što nikad nisam ni sanjala da ću uživo slušati HIM i to u drugoj državi. Nisam sigurna. Samo se sve nekako poklopilo i ja sam te večeri bila u nekom svom svetu. To veče, sutradan, a i danima kasnije, na internetu, slušala sam i čitala komentare ljudi koji su HIM slušali po pet ili više puta uživo i svi su se složili da Ville Vallo nikada nije zvučao bolje. A on ovog puta nije bio onaj poluobnažen, tough guy sa cigaretom u ruci, kakvog sam imala prilike da gledam na koncertnim snimcima na internetu. Bio je to Ville Vallo u odelu, Ville Vallo na čijem se licu ocrtavala sreća i zadovoljstvo što je tu gde jeste i koji nije mogao da skine osmeh s lica i Ville Vallo koji je, u retkim momentima pričanja između pesama, apsolutno lupetao gluposti i mamio nas sve na smeh. Takvog Ville Vallo-a i ostatak HIM-a bilo je vredno gledati prvi i poslednji put.

Dve nedelje pre sopstvenog rođendana saznajem da baš na taj famozni datum u Beograd dolazi Warrel Dane. Odlučih da akreditaciju tražim preko portala PRIS, čisto da bih i ja malo učestvovala u pisanju na istom. To se ispostavilo kao greška. Da li zaista zbog toga što još uvek nemamo neki impozantan broj pregleda, što su naveli kao razlog, ili ipak zato što je ekipa veoma mlada, organizatori su odbili da nas akredituju. Ništa zato, nema ljutiš. Dešava se. Pokušah da na ovaj događaj odem pod okriljem Paklene višnjice, međutim, neko je to mesto već zauzeo. Pomirih se sa tim da opet neću čuti glas Nevermore-a i Sanctuary-a (nisam imala para da idem na Overkill i Sanctuary), kad se pojavi Marija, moj superheroj, te situaciju preokrenu za 180 stepeni, kupivši mi kartu za rođendan.

Iako lajnap ove godine nije baš bio po mojoj volji, odlučila sam da pak idem jer malo druženja u drugom gradu nije na odmet. A i svi idete po tim Egzitima i Lav festovima, pa moram i ja nekuda. Prvi dan sam odlučila da propustim, pošto program nije bio baš najprimamljiviji, a i mnogo mi je bilo da tri dana putujem tamo - ovamo.

Ovaj post će u daljem tekstu sadržati moje utiske o festivalu. Ne o bendovima, već celokupan utisak.

Utiske o izvođačima drugog dana vestivala možete pričitati ovde.

Tog dana su na festival odvele moja Marija i njena sestra Ana. Otišle smo do ulaza kako bi one pokupile svoje narukvice, a ja saznala šta mi omogućuje novinarska akreditacija. Nakon hvaljenja press centra i obećanja da sve vreme mogu da stojim ispred ograde, ušla sam u prostor festivala (sa velikom dozom sumnje, jer sve te priče o akreditacijama zvuče sjajno, a na kraju ne dobiješ ništa osim besplatnog ulaza). Pošto smo poranile blenule smo okolo i ćaskale, a ja sam, kao po običaju, škljocala.

Spomenusmo kako se svi po netu ponose Exit narukvicama, pa htedosmo da slikamo naše, da ja  iz sprdnje mogu da se hvalim svojom zelenom, dok drugi imaj narandžaste, ali iz nekog razloga to ne uradismo.

Iako je od događaja o kom ću vam pisati prošlo skoro nedelju dana, jednostavno ne mogu da se ne osvrnem i ispričam vam svoje doživljaje.

Naime, u nedelju mi je javljeno da u ponedeljak idem na koncert ruskog benda Kalevala. Ovaj koncert je spominjan kao mogućnost da ću ići, ali sam ja u potpunosti zaboravila na to. Ukoliko nisam slušala bend do sada, volim da preslušam po nešto sa jutjuba pre nego što odem, čisto da znam šta mogu da očekujem. Preslušah tako (ili bolje reći ispremotavah) nekoliko pesama Kalevale i pomislih kako su prilično kul, ali su više tradicionalne, nego što su metal. Štaviše, bile su mi nekako... Pop. Nisam bila sigurna šta da očekujem od ovog koncerta.

Kad sam došla, prvo me je iznenadilo to što masa pre početka koncerta ne stoji napolju, već je klub solidno pun. Ali, kontam da je krivac za to kiša. Ili možda ipak to što nije bilo mnogo klinaca, a ipak je to generacija kojoj je bitnije da pije ispred, nego da sluša muziku. Uvek je bilo tako i uvek će biti.

Zatim sam, zamislite, ja kao novinar, dobila narukvicu! To me nije mnogo iznenadilo jer sam čula da su Route011 super kao organizatori i pretpostavila sam da će biti tako. S obzirom na to da je koncert bio u klubu DOB-a, nisam mogla bog zna koliko da iskoristim tu narukvicu, ali bolje da je dobijem ikad, nego nikad.

Prvo smo slušali srpsko-ruski sastav Svarun. Muzika im je okej, sviđa mi se. Međutim, vokal se jedva čuo i morala sam da čitam s usana i nagađam o čemu pevaju. Ono što me je nerviralo tokom koncerta je ponašanje njihove pevačice. Ništa lično. Generalno veoma ljupka devojka. Međutim, kada kažem da volim kada bend u praznom klubu svira kao da je pred punim stadionom, ne mislim baš na ovu pojavu tokom Svaruna. Pevačica je konstantno pozivala publiku da tapše, viče, ili šta god, konstantno je bivala iskulirana i na to odgovarala sa uživljenim "Volim vas! Super ste!" i slično. Na šta se masa prilično smejala... Da nije bilo svog tog cirkusa, verujem da bih prilično uživala u koncertu ovog benda.

Dok su se članovi Kalevale pripremali da izađu na binu, spazila sam basistu koji je nosio kilt i dokolenice na štraftice i to mu je donelo veliki nalet sreće. Jednostavno ne možete da ne volite štraftice!

Bend me je iznenadio već prvim tonovima. Zvučali su mnogo žešće nego na studijskim snimcima. Bili su pravi metal, dok je vesele tradicionalne melodije preuzeo vokal. Bilo je zaista moćno. Totalno su me oduševili! Posebnu pažnju privukla mi je njihova pevačica. Kao hipnotisana sam blenula u nju ceo koncert. Ima neku specifičnu energiju koja te celog obuzme. Glas neću ni da komentarišem. Veći deo koncerta sam stajala tako zablenuta, kao da mi je pred očima klatno, dok sam malo kasnije iskoristila prednost svoje narukvice, otišla iza ograde i sela na stolicu čike iz obezbeđenja, pošto je on nestao u akciji. I, naravno, nastavila da blenem. U jednom momentu razmišljala sam da li da ih pitam da sviraju Kaćušu, ali je momak iz publike, izgovorivši nekako nakaradno ime ove pesme, obavio taj posao, te čusmo moju omiljenu rusku pesmu. Pred kraj koncerta shvatih kako mi se već neko vreme po mislima mota da nakon koncerta odem u bekstejdž i Kseniji poklonim svoj omiljeni medaljon koji sam napravila i nosila to veče. Srećom, bend je nakon koncerta pozvao publiku na binu da se fotkaju, te nisam morala da se blamiram ulaskom u bekstejd i objašnjavanjem zašto su tu. Popeh se na binu i sačekah iza mase (nije mi nešto stalo do toga da budem na fotki, pa se nisam gurala sa kao od brega odvaljenim likovima).

Započeh razgovor, onda sačekah jer nas je neka vrlo kulturna devojka prekinula bez izvinjenja, pa rekoh Kseniji da mi se jako svideo njihov nastup i da imam poklon za nju. Objasnila sam joj da sam ogrlicu sama napravila, da mi je to omiljena i da želim da je ona ima. Po mojoj proceni, bila je veoma prijatno iznenađenja. Izgrlila me je. Zatim mi je rekla kako bi i ona želela meni nešto da pokloni. Uhvatila me je za ruku, skočile smo sa bine (jer ko još, pobogu, koristi stepenice?) i provela me je kroz masu do stola sa merch-om. Očekivala sam da zgrabi neku sitnicu tipa magnetić ili tako nešto i da mi da. Međutim, ona se okrenula prema meni i pitala me koju veličinu (majice) nosim. Podigla je sve ljude tamo na noge kako bi našli žensku s majicu, dok sam ja stajala zabezeknuta. Prislonila je majicu na mene da vidi da li mi odgovara (osećala sam se kao dete kom majka kupuje majicu) i poklonila mi je. Zahvalila sam joj se od srca, rekla da me je jako iznenadila i da se nadam da ću uskoro imati priliku da čujem Kalevalu ponovo.

Otišla sam iz DOB-a pod jakim utiskom. Što zbog samog nastupa ovog benda, što zbog pojave  njihove pevačice i saznanja koliko je fina i divna. Ovo će mi zasigurno biti jedna od najlepših koncertnih uspomena.

Fotkao Jovan Mihajlović  za Helly Cherry

Neću vam prepričavati ceo koncert. Razlog je taj što za Helly Cherry mogu da pišem izveštaje bukvalno onako kako ih pišem za blog. Izveštaj možete pročitati ovde. Naravno, blog nikako neće izvisiti zbog mog pisanja za portal. U ovom postu ćete pročitati neke detalje i lične doživljaje, kao i uvek. Razmišljam o tome da svi budući postovi budu manje opisi svirki (jer ćete njih svakako dobiti linkovane sa portala), a više moji doživljaji tokom istih. Ali videćemo već.

Što se koncerta Sabatona tiče, uspeh da uđem nekoliko minuta pre ostalih, ali me je na samom ulazu dočekalo razočaranje. Naime, novinari ne dobijaju akreditacije, već „samo” free ulaz. Nije mi nešto stalo do toga da budem povlašćena u odnosu na ostatak publike, već samo smatram da je svakom ko izveštava sa koncerta potrebno da isprati koncert u miru, da može da posmatra i bend i publiku i tako stiče utiske o događaju, umesto što će da gleda kako da u masi izvuče živu glavu. Ali hajde dobro.

Pošto sam videla da počinju da puštaju ljude, na brzinu sam ostavila jaknu i zauzela mesto u prvom redu, da barem na taj način iskoristim činjenicu da sam ušla pre ostalih. Bila sam vidno besna što ću morati da se guram s masom zbog toga što sam predosetila koliko će divljanja biti za Sabaton, a moje koleno je u dva zavoja (jer više jedan nije dovoljan). Ali okej, preživljavala sam do sada, preživeću i sad.

Moja nervoza je u potpunosti iščezla kada su Armageddon počeli sa izvođenjem prve pesme. Osvojili su me na prve taktove i imala sam utisak kao da slušam glasove božanstava. Zaista nisam očekivala tako nešto. Ni su snu. Njihov kratak nastup ispratila sam sa osmehom i zatvorenih očiju. Ne mogu da verujem da nikada ranije nisam preslušala ovaj bend. I da, pet dana nakon koncerta ja i dalje ne znam odakle mi je basista poznat.

Čekajući Wisdom, masa je počela da doziva Sabaton. Sve je to super, znamo svi da smo došli zbog njih, da se ne lažemo, ali čemu uskraćivanje podrške predgrupama? Svaka čast ljudima u publici koji su na ovo skandiranje uzvratili skandiranjem Wisdomu.

Kao što sam rekla i u izveštaju, ovaj bend ima nastup kao da se pred binom nalaze desetine hiljada ljudi. To sam uvek najviše cenila. Uvek treba maksimalno ispoštovati publiku, koliko god ljudi u njoj bilo. Bend je veoma dinamičan i u stanju je da lako pokrene publiku. Sa delom iste su to i uspeli, dok je drugi deo ostao poprilično uspavan. To i nije bilo baš sjajno, prvenstveno zbog podrške benda, a zatim i jer je to značilo da će da polude na samom početku Sabatona i da će nastati haos.

To sam definitivno dobro predvidela. Već tokom prve pesme nakon izlaska Sabatona, masa je toliko pohrlila napred da je ograda pala, a i mi zajedno sa njom. Završih sa toliko jakim udarcem u rebra, da sam uspela da ispustim samo minijaturni krik pri nedostatku vazduha. Zaista ne kontam čemu toliko agresije kad znaju da se neće probiti napred. Nisam jedna od onih kojoj smetaju šutke i skakanje na koncertima (naravno da je to poželjno), ali sve se to može uraditi i bez agresije.

Naravno da je koncert bio savršenstvo. Zar može drugačije uz bend koji toliko uživa u interakciji s publikom? Svi koji su stajali napred mogli su da vide oduševljene izraze na njihovim licima i čuju povike pune istog tog oduševljenja.

U prvoj pauzi ugrabih priliku da bandu bacim zastavu sa potpisima mog društva. Pokušah da je bacim Joakimu, ali mi se zalepila za ruku, pa odletela na Para. On ju je uzeo, raširio i tako je zastava Četnika sa Kariba (ne pitajte...) prva završila na bini i to ni manje ni više, nego na tenku! U međuvremenu je masa opet poludela, te nisam uspela da dođem do telefona koji je bio u torbi i fotkam ovaj divni prizor.

Više puta sam pokušala da ubedim obezbeđenje da me izvuče iz mase zbog noge u zavoju, ali nisam uspela, pošto su u pitanju ljudi kamena srca. Srećom, u međuvremenu sam srela Nikolinu, drugovu drugaricu, koleginicu novinarku i fejsbuk poznanicu. Pošto smo veći deo koncerta provele zajedno, primetila sam da je jedan član obezbeđenja posebno zaštitnički nastrojen prema njoj. Shvatila sam da, ako neko uspe da me izvuče odatle, to će biti ona. Gromoglasno pevajući nekoliko pesama, razmišljala sam da li da zovem u pomoć ili ne. Pesmu-dve pred kraj, kada su udarci u koleno postali neizdržljivi, rekloh Nikolini da me izvlači kako zna. Kao što sam i predvidela, lik ju je odmah poslušao i tako je Pilula preneta preko ograde. Otišla sam sa strane, ali nisam htela da idem iza ograde, a kako me niko nije opomenuo ostala sam tu da slušam Panzerkampf i Metal Crue. Iz mase sam, skidajući zavoj, dobila nekoliko čestitki što sam preživela koncert. Pokupih nekoliko trzalica koje su ispale između bine i ograde i, kao svaki dobar čovek (kakvog nikad nećete videti na metal koncertu), sve dadoh nepoznatim ljudima u publici.

Ugledavši Nikolu u publici, otrčala sam da mu se javim, a pošto niko iz obezbeđenja nije reagovao, stala sam ispred njega dok se bend pozdravljao sa publikom. Ispred nas je stao Hannes i dok sam mu dovikivala da mi da palicu, pogledao je, shvatio da stojim ispred ograde i ispustio jedno začuđeno „What the fuck?!”

Nakon što sam mu na brzinu pokazala zavoj u rukama, pitao me je da li želim palicu. A ko bi to odbio? Tako je jedna palica završila iza mene u masi, a druga pred mojim nogama. Zahvalila sam mu se. Od uzbuđenja se ne sećam tačnog momenta kad je otišao.

Nakon koncerta srela sam nekoliko dragih ljudi i otišla da se zahvalim liku koji me je prebacio preko ograde. Nakon toga je grupa metalaca otišla u Ideu, kupila hleb, paštetu i mleko (koje je popijeno već na ulici), zabilo se u stan do ujutru družeći se i sređujući utiske.

Posledice koncerta: Bol u rebrima, kolenima, modre otečene ruke i pokidani čepovi za uši. Ma, sitnica.

Fotkao Jovan Mihajlović za Helly Cherry

Prvi put odlučim da dođem na svirku na vreme, kad ono svirka kasni. Haj, nema veze, malo prošetah, malo posedeh na toploj januarskoj noći (nisam sarkastična, stvarno je bilo prijatno napolju).

Digresija: postala sam Heličerijevac, tako da o ovoj svirci možete možete dodatno pročitati ovde.

Elem, nisam dugo čekala nakon što uđoh unutra. Ne znam kako i zašto nikada do sada nisam slušala NoYz? Ono što znam je da ću ih od sada definitivno slušati. U poslednje vreme u momentima opuštanja manje slušam metal, dok je grandž sve prisutniji. Ipak mi fali ta doza metala, a ovaj bend je jako dobra fuzija oba žanra. Odmah me je kupila dobra enetgija. Retko kad atmosfera na svirci već tokom prve pesme, kada je klub potpuno prazan, bude žestoka, a ja sam imala osećaj da je usijana. Ne u onom smislu da je odmah bilo nekog skakanja i šutki, već mi je sama muzika ostavila takav utisak. I da, još nešto: Živele žene basisti (ili ti basistkinje)!

Nakon NoYz?-a se na binu popeo bend koji sam vam već spominjala u postu o Koncertu rumskih bendova, bend koji Radule iz Ateist Repa navodi kao jedan od mladih bendova koji će scenu održati u životu, bend koji ima čak dva ženska člana (URAAA za muzičarke alternativne scene!) - Random. Kao što sam obećala, ugrabila sam prvu priliku da ih ponovo čujem uživo i steknem pravi utisak o njima. U međuvremenu su izbacili prvi EP. Svideo mi se. Ali, znate li šta? Uživo su me oduvali! Vokal je tada daleko moćniji i baš kao takav mi se ekstremno sviđa. Energija na vrhuncu! Da nemam falično koleno, definitivno bih skakala ceo njihov nastup. A ovako sam morala da budem mirna kako bih bila sigurna da ću moći da stojim do kraja koncerta. Jedva čekam da sledeći put čujem momke i devojke iz Randoma kako kidaju.

Što se Briganda tiče, neću se vraćati na saopštavanje svojih osećanja tokom slušanja njihove muzike. Vrapci na grani znaju, a i naslov dovoljno govori. Ono što me je obradovalo je najduža setlista do sada. Mada, koliko god svirali, opet nekako bude malo. I nove pesme su me obradovale. MNOGO DOBRE nove pesme. Šest komada čusmo ovom prilikom, od kojih mi je Pravo pa desno ušla u glavu i neće da izađe još od onomad kada sam je snimila na svirci u Božidarcu. Nestrpljivo očekujem da zažive ti Sektaški obredi na grobu našeg bivšeg predsednika jer, prema onome što sam do sada imala prilike da čujem, predosećam da će biti sastavni (ili jedini) deo moje svakodnevne plejliste. Mislim da smo svi bili sjajni tokom ove proslave petog rođendana Briganda. I bend i mi, ljubitelji ovog zvuka koji mami.

Ukoliko volite klasične izveštaje sa koncerata iz kojih ćete saznati šta se sviralo, možete pročitati moj izveštaj o ovoj svirci za portal Svet gitara. Naprosto me je nešto vuklo da stavim taj pomalo jadni naslov jer je pank u Pančevu oživeo. Jednostavno sam morala to reći u maniru u kom je oživelo PanKčevo.

S obzirom na to da znate da u svojim „izveštajima” za blog ne pišem o tome šta se sviralo, nekada se desi da ne pišem ni o samoj svirci dovoljno, već o svojim mislima tokom iste. E, ukoliko vam se to čita, možete slobodno nastaviti.

Pre nego što sam uopšte otišla u Apolo, bila sam u Domu omladine u Pančevu, pomažući draftovcima da prelaze arhivu. Dok su one kukale (jer su ovo radile već duži period i verujem da im je na nos izašlo) ja sam se super zabavila! Sjajan je osećaj videti muzičku istoriju grada na jednom mestu. Plus je prostorija PRE DIV NA. Ali ja sam naravno debil koji nije fotkao lepo, već je samo uhvatio mural.

Nakon što smo Dragana i ja jurnule do trafike po energiju, rastale smo se i ja sam otišla da slušam svirku, a ona je nastavila svojim putem.

Bilo mi je tako drago da konačno čujem Dža ili bu. Poslednji put sam ih slušala na Egzitu 2014. Totalno mi je prijala njihova svirka. Zapazila sam da publiku pretežno čine stari pankeri. Bilo je tu nekoliko ljudi mojih godina, kao i nekoliko klinaca. Potajno sam se nadala da će ovi koji su u većini pokazati klincima šta je prava svirka. Na kraju su mi se nade ispunile. Nakon nekoliko pesama, ljudi su započeli šutku. Sjajno su se provodili, a ja sam se osećala kao baba dok sam cupkala sa strane zbog bolova u kolenima. Poželela sam da uđem u šutku i zabavim se, a onda sam se setila da mi se kolena još nisu oporavila od oktobra i šutke na Arkoni.

Kad su Ateisti počeli, šutkanje je postalo mnogo češće, a moja falična kolena su počela da me izdaju, te sam otišla da se naslonim na ogradu. Malo me je ponela atmosfera, pa sam od oslanjanja na ogradu u nekom momentu prešla na penjanje na istu i držanje kolenima za nju, stvarajući potencijalne modrice. Ali šta ću, u srce me je pogodila svaka pesma, kao dizelaša na koncertu Mitra Mirića.

Nakon svirke sam krenula po stvari i do benda po punjač koji sam im pozajmila. Punjač me je dočekao na kaputu, pa sam se uštekala u garderobi da dopunim telefon jer sa dvadeset posto baterije definitivno ne bih dočekala pet ujutru i bus. A znate li kako se završilo moje čekanje? Tako što smo na kraju proverili da li neko ko ide za Beograd ima slobodno mesto u kolima. A imali su ga Dža ili bu.

Tako sam ja ostatak večeri provela sa bendovima, sačekala da se spakuju i... Ne tako brzo. Nismo krenuli. Prvo smo neko vreme po Pančevu tražili mesto da klopaju, onda smo neko vreme sačekali dok klopaju. E, onda smo krenuli! Zaista mi je bilo zabavno sa njima, a naučila sam i nešto korisno - kako se odbraniti od zombija koji vrebaju iz magle na auto putu.

Zaista mi je bilo sjajno i imam jedno veliko HVALA za bend jer su me spasili dosadnog trosatnog čekanja.

Fotkao: Aleksandar Stojković

Nalazim se s Mirkom i jurimo ka Domu omladine na dugo očekivani folk specijal. Folk metal, naravno! U slučaju da vam je nešto drugo palo na pamet. U prostor ulazim sa srpskom zastavom u džepu i zamišljam kako bi bilo da ulazim na koncert Dina Merlina.

Čekam Mirka dok, kao nova mlada, oblači svoju suknjicu (ali sa škotskim  dezenom, ne belu!). Ulazimo u Amerikanu, provlačimo se kroz masu, a ubrzo zatim počinje ono zbog čega smo (pogotovo ja) došli. Arkona izlazi na binu. Prvo pomislih da nisu živahni jer je prva pesma Yav, pa je nekako razumljivo. Međutim, Maša nije imala ni desetinu one živosti kao kada sam je gledala prvi put. Nije mi to mnogo pokvarilo utisak. Činjenica je da je koncert bio divan. Samo mi je nekako čudno biti na koncertu Arkone na kojem nema te Mašine vrcave energije i skakanja s jednog dela bine na drugi. Pretpostaviću da je umor dežurni krivac.

Moj omiljeni momenat je bio za vreme pesme Serbia (Mirku to verovatno nije bilo toliko omiljeno, s obzirom da sam mu sedela na vratu umesto na ramenima i nisam mogla da se pomerim unazad, koliko god pokušavala. Sori, Mirko!). Ne znam šta se to dešava sa mnom. Još ću postati patriota zbog ovih silnih koncerata. Pre dve nedelje, na koncertu Apokaliptike pevam Bože pravde, a sada me Mirko drži na ramenima dok ja držim ogromnu zastavu! Šalu na stranu, zaista je bio neopisiv osećaj. Arkona o našoj zemlji peva na totalno drugačiji način u odnosu na ono kako nas predstavljaju inače. Divan je osećaj znati da bend koji voliš poštuje tvoju državu i narod do te mere da ti posveti takvu pesmu.

Dok sam držala zastavu, ljudi koji su stajali iza nas su uhvatili donje krajeve iste i pomerali ih tako da se zastava sve vreme vijorila, a ja sam imala hlađenje. Na snimku se od četvrtog minuta vidi ko je pravi patriota, hah.

Za dobru atmosferu se definitivno pobrinula masa. Bilo je vidno da je veći deo ljudi došao upravo zbog ovog benda. Svi su uživali u svirci horski pevajući. Šutke su bile sjajne! Govorim iz iskustva jer sam, posle više od dve godine, ušla u jednu. I to sa momcima, dok je trajala Stenka na stenku. Rezultat: bol u kolenu (što i nije nešto novo) i jedan slomljen nokat.

Za Arkonu imam samo jednu manu. Koncert je trajao prekratko. Kasnili su sa početkom, a završili tačno kad je predviđeno, tako da su sveukupno svirali manje od sat vremena. Nije mi suđeno da gledam neskraćene verzije koncerata ovog benda i čujem Liki Bessmertnykh Bogov uživo.

Nakon malo dužeg nameštanja instrumenata, došlo je vreme da Korpiklaani izađu na binu. U startu me je energija ovog benda naprosto oduvala. Ljudi je bilo znatno manje (što mi nikako nije jasno. Ako si platio kartu, odgledaj ceo koncert!), ali se pod doslovno tresao! Jezička barijera definitivno nije predstavljala problem. Ko je znao tekstove na finskom pevao je, ko nije - i dalje mu je provod bio sjajan!

Definitivno se nisam pokajala što sam došla na koncert ovog benda. Svaki član benda ponaosob je vesela, skoro nerealno simpatična osoba. A da ne spominjem činjenicu da zvuče bogovski.

S obzirom da je dosta mase otišlo , tokom nastupa ovog benda je ostala mala, ali odabrana ekipa ljudi koji su napravili odličnu atmosferu. Sjajno je videti ljude koji u jednom momentu uleću  u šutku, a već u drugom se grle i igraju ili nose jedni druge.

Ja na kraju završih u drugom redu i uživah tamo do kraja koncerta. Kao i uvek, za trunku mi se omakla palica. A baš sam želela da budem dobar prijatelj, uhvatim je i poklonim Mirku...

Znaš li kako je kada neki bend slušaš  duže od polovine svog života? Preko deceniju? Da li ti je poznat osećaj kada taj bend konačno odluči da poseti tvoju malu zemlju?

Euforija je ovog puta kod mene izostala. Valjda zato što sam već navikla na te odlaske na koncerte i slušanje omiljenih bendova uživo. Ono što je preovladalo je neverica. Jednostavno nisam mogla da verujem da Apocalyptica konačno dolazi. Ukoliko se pitaš čemu osećaj neverice kada sam kroz to slušanje bendova uživo prošla toliko puta, nisam sigurna da umem tačno da ti objasnim, ali mislim da je do toga što mi oni na neki način predstavljaju nešto posebno. Ta ne viđaju se svaki dan metalci violončelisti! Drugi razlog se zove childhood crush, haha. Takođe, Apocalyptica je jedan od prvih bendova koje sam otkrila i uvek će zauzimati posebno mesto u mom srcu i muzičkom ukusu.

Umalo da budem toliki baksuz da prespavam koncert. Osim što bi novac za kartu praktično bio bačen, mislim da nikada ne bih oprostila sebi. Naime, dan pred koncert sam se razbolela, pa je to rezultiralo prepuštanjem snu u petak posle podne i buđenjem sat vremena pre početka koncerta. Spremila sam se što sam brže mogla, ali se nisam mnogo nervirala jer je na event-u pisalo da postoji predgrupa. To se na kraju ispostavilo kao netačno, te sam ja propustila prve dve do tri pesme i one lepe momente euforije dok čekaš da bend izađe na binu.

Dobra strana mog kašnjenja je ta što je sve bilo puno, te nisam htela da se zamaram traženjem svog sedišta u jedanaestom redu i samo sam otišla i stala između redova, ispred bine. Složićeš se sa mnom da je mnogo bolje stajati na pola metra od bine, nego biti u redu broj 11, na sedištu 27.

Čim je najavljeno da je koncert premešten u Dom sindikata, znala sam da će zvuk biti sjajan. Ništa manje nisam ni dobila. Akustika je bila savršena. Nije bilo potrebno puno vremena da se prepustim atmosferi. Sama činjenica da stojim toliko blizu bine i da posle koncerta neću morati da objašnjavam ljudima da modrice na kukovima imam jer sam se potukla sa ogradom (ili debelim likom iz mase) me je činila veoma srećnom.

Iako možda malo mekši nego što sam očekivala, vokal Frenkija Pereza se sjajno stopio sa starim pesmama ovog benda, a nove su zvučale perfektno! I Frenki, kao i ostatak benda su mnogo opušteni ljudi, pokazuju koliko uživaju u onome što rade, a na njima se primeti i koliko im je drago što publika uživa. Odnos sa publikom je za desetku! Reći ću samo da mi je Frenki bacio high five kad sam podigla ruku u toku jedne pesme.

Prva stvar koja me je začudila na ovom koncertu su ljudi koji su sedeli. Ko još sedi na metal koncertu?! Kako neko ko se nalazi na manje od pola metra razdaljine od bine, a pritom na sredini sale, može da sedi i posmatra koncert bezizražajnog lica? Takvih je bio priličan broj. I napominjem da nisu u pitanju stariji ljudi. Nikad neću razumeti takve osobe!

Druga stvar koja me je začudila... Možda je bolje da kažem šokirala... je ta što ljudi ne znaju pesme Metallica-e! Bend svira Master of Puppets, a ja u jednom momentu shvatam da u širem krugu oko mene niko ne peva... samo se ja dernjam kao magarac. Hej, pa taj bend koji ste svi došli da gledate vrlo verovatno ne bi postao popularan da nije obradio upravo Metallica-u! Ne smem ni da vam kažem koliko je ljudi pevalo Seek and Destroy. Mislim da se i bend smorio kad je shvatio da nemaju pojma. Meni je bilo strava. Glasnice oderah.

Bittersweet smo pevali mi. Naravno, opet oni koji su znali. Ponekad se zapitam zašto su se neki ljudi pojavili na određenim koncertima. Elem, bilo je melodično i tiho. Beše baš neka ljubavna atmosfera. Da smo imali svako po sveću bio bi to savršen prizor. Falio je samo Ville Valo. Ehh...

Ono što je iznenadilo sve prisutne je bio momenat kada je Perttu počeo da svira Bože pravde. Da, umeš da čitaš. Svirali su Bože pravde. Nisam neki patriota, ali sam se u tom momentu osećala baš lepo. Ne toliko zbog same činjenice da sviraju srpsku himnu, koliko jer je to bio sjajan način da pokažu svoje poštovanje prema srpskoj publici. Bio je to veoma lep gest. Ako ti možda ne delujem kao osoba koja bi pevala himnu, želim da naglasim da sam pevala sve vreme! Da, čak i „čupavci” znaju himnu. Neverovatno, a?

Reče mi majka da nije znala da ja idem i na mirne koncerte violončelista. E, kad bi samo znala kakvu energiju ovi violončelisti poseduju i dele sa masom! Ovo je bio jedan od onih koncerata na kojima, dok pevaš, ne možeš da skineš osmeh sa lica. Bend je to primetio. I jedni i drugi smo se sjajno zabavili. Nadam se samo da neće proći još devet godina do njihovog sledećeg dolaska jer, pravo da ti kažem, ta energija i bolesti leči.

Galerija fotki

Od grada poznatog po (pretežno pank) svirkama kojih je bilo svakog vikenda, Ruma je postala mesto u kojem je alternativnoj omladini preostalo da čekaju Koncert rumskih bendova i da se nadaju da će im u okviru Rumskog kulturnog leta svirati neki bend koji vole.

Ove godine sam prisustvovala samo jednom danu Sirmium Rocks Festivala. Prvi dan nije baš bio po mom ukusu. Ekipa se skupila na železničkoj stanici, čekajući zakasneli voz. Našli smo se sa ostatkom ekipe koja je dolazila vozom iz suprotnog smera i stacionirali se u gradu dok ne počne svirka.

Otišla sam ranije na mesto dešavanja i stigla na tonsku probu Goblina. Iz nekog razloga neopisivo volim tonske.

Nakon završetka tonske probe sam razgovarala sa Golubom - pevačem Goblina. Bio je to opušten i prijatan intervju koji ćete moći da čitate uskoro, a imali smo i omanju publiku.

Ne razmišljajući o tome da bendovi uskoro treba da počnu sa sviranjem, vratila sam se društvu i tako propustila svirku prvog benda. Stigla sam nazad kada je bend Amor's Arrows već svirao. Kada sam preslušavala studijske snimke ovog benda, bili su mi okej, s tim što mi je zasmetala činjenica da se pri pevanju engleskog čuje jak akcenat. Međutim, kada sam ih čula uživo, to je bila neka totalno druga priča. Bend sjajno zvuči! Dok su fanovi benda pevali u prvom redu, prostor je bio poprilično prazan. Posetioci koji su dolazili iz drugih gradova verovatno još uvek nisu stigli, a Mitrovčani izgleda ne vole da dolaze na prve bendove, te je malo ljudi čulo ovaj set power metala.

Kofein je bio još bolji nego na prošlom SRF-u. Energija benda je bila za poželeti, ali je reakcija publike bila razočaravajuće mlaka. Najblaže rečeno.Ovakve stvari me mnogo ljute. Svako je došao zbog nekog određenog benda, ali to ne znači da ne treba podržati i ostale bendove kada si već tu i slušaš ih.

Kao šolja jake kafe, Kofein je u stanju da pokrene i ljude koji ih nikada nisu slušali. Od jednih ljudi sam slušala konstantne pohvale na račun ovog benda, dok se drugi nisu potrudili da bendu pruže aplauz nakon završetka pesme. Sramota je dozvoliti da se tako nešto dogodi. Ovo, naravno, nije omelo članove benda. Zvučali su onako kako jedan ozbiljan bend treba da zvuči, pokrenuli ljude koji shvataju čar dolaska na svirke i verujem da su se i sami dobro proveli. Ja sam se izđuskala, osetila prilive energije sa bine i Kofein je opravdao moja očekivanja.

Iskaz jednostavno nije moj fah, te je meni bilo pomalo i dosadno. I šta bi je drugo preostalo nego da blenem u kosu gitariste i divim se?

Naravno, ne mogu da kažem da je bend loš. Kada se popnu na binu dogodi se eksplozija energije. Ovo je bio prvi put ove večeri da se masa zaista pokrenula. Atmosfera ne samo da se dovoljno zagrejala za ono što sledi, već je proključala!

Pred početak svirke Goblina sam se nadala da neće početi pesmom U odbrani zla jer sam na kratko morala da napustim svoje mesto na ogradi. To moje nadanje se završilo tako što je upravo ova pesma svirana prva, a ja sam izletela iz wc-a i trčala nazad kroz masu.

Ovo je jedan od retkih bendova koje mogu da slušam uživo iznova i iznova, a da mi ne dosade ni na sekund. Energija Goblina je zarazna. Čar je u tome što se i bend i publika provode zajedno, jednako; u tome što postoji neverovatno blizak odnos između ljudi na bini i onih ispred nje, što se glasovi svih stapaju u jedan.

Poruka Goblina je jasna, njihova muzička borba za pobedu nad onim što nas uništava nikada ne prestaje. Potrebno je da se mi, koji tvrdimo da nas ima gomila, pokrenemo, te da nas zaista toliko i bude.

Veoma me je začudila činjenica da prostor nije bio krcat, s obzirom na to da nije preterano veliki i s obzirom na to ko svira. Oni koji govore da se nije moglo proći nisu pogledali dalje od prvog reda. Kada počne svirka svi se tiskaju napred, te izgleda krcato, a nazad možete izvesti plukružno okretanje. Da, toliko ima mesta.

Upravo tiskanje u prve redove i mirni pogledi radnika obezbeđenja na naše scene pentranja po ogradi (odustali su od skidanja ljudi sa ograde posle pet minuta svirke) rezultiraju ovako nečim:

SRF od mene dobija pohvale za organizaciju programa i savet da sledeći put nabave bolje ograde, a ne da ja sa svojih 45 kilograma slučajno odvalim dve šipke.

Sve u svemu, veče je bilo za pamćenje. Sledeće godine je potreban jednako dobar program i buđenje Mitrovčana (jer je najmanje ljudi u ovom prostoru bilo iz Mitrovice), pa da sve bude sjajno!

Svirku Goblina fotkao Jovan Mihajlović

Opet pišem o svirci nakon dve nedelje. Kad se ispitni rok rodi, blogovi umiru... Ili barem idu na spavanje.

Kada je koncert sjajan, utisak te drži toliko dugo da možeš do detalja da ga prepričaš i mesecima kasnije. Tada pisanje nije problem, koliko god kasnilo. Ali šta kada nešto toliko ostavi  toliko negativan utisak da više niste sigurni da li se sećate kako je bilo pre toga? Sad ćemo da vidimo i vi i ja. Vi dok čitate, a ja dok pokušavam da se prisetim kako bih mogla da vam ispričam.

Devetnaestog juna (ili je možda bolje da kažem veče pred koncert „Smaka”? Verujem da su ga mnogi tako posmatrali) se u bašti Sava centra održala solidna svirka. Pet dobrih bendova za 300 kinti. San svakog studenta bez para.

Dolazimo na mesto događaja, neko vreme stojimo ispred. Neočekivano srećem ljude koje nisam dugo videla. Proćaska se sa svakim po malo... Znate već kako to ide. Mislile smo da smo propustile bend ili dva, s obzirom na to da smo ušle sat do sat i po vremena nakon zakazanog početka. Međutim, stigle smo na svirku prvog benda. Doduše pred kraj, ali nema veze. Čuli smo ih.

The long noses su imali prilično dobar nastup. Ne bih mogla da komentarišem detaljno jer je prošlo dosta vremena, nisam mnogo čula, a dosta sam i zaboravila zbog nečega o čemu ćete čitati u nastavku, ali znam da mi je bilo lepo i da sam uživala u svirci.

Idem u wc (ili se vraćam? Ne znam je l' sam poš'o il' sam doš'o. No, nije ni bitno), pored mene prolazi lik u gaćama od crne kese za smeće. To je bio znak da požurim nazad jer će kučići uskoro na binu. Išarana ekipa Bolesne štenadi je uspela da napravi najbolju atmosferu te večeri. Masa horski nije htela da plaća pretplatu, a šutke su bile konstantne. Jako, jako dobra atmosfera.

Ako ste se ikada prepustili čarima slušanja panka, znate da je SMF kult. Možda ih ne slušate na dnevnoj bazi (ne slušam ih ni ja prečesto) ali jednostavno ih treba videti i čuti uživo. Atmosfera solidna, mada imam osećaj da gomila koja se tiskala u prvi red (očekujući Feud pretpostavih. To se ispostavilo kao tačno) nije baš upućena u rad, ili još gore, postojanje ovog benda.

Za vreme prve pesme Bjesova je počelo ono što mi je na kraju uništilo kompletan utisak. Problemi sa zvukom. Naime, tokom cele prve pesme se vokal jedva čuo. Srećom, to je sređeno vrlo brzo i ostatak svirke je bilo onako kako uvek bude kada Bjesovi sviraju. Savršeno. Žmurenje i prepuštanje momentu. Ne može lepše.

Feudu sam se radovala jer ih nisam čula oko godinu i po dana. Međutim, sva moja očekivanja su pala u vodu. Čuo se samo bek vokal i bubanj. Posle prve pesme su rekli da se pojača vokal. Tonac ga je pojačao do kraja pesme, a onda se opet nije ništa čulo. Gitara se nije čula, bas se tek nazirao, a situacija sa vokalima je bila takva da su izgledali kao da ne shvataju da im je neko isključio plejbek. Masa ludi, pevaju horski. Sve je to lepo, ali šta ako ih neko sluša prvi put i ne zna pesme? Pitala sam drugaricu da li razume šta pevaju. Odgovorila je da ništa ne čuje. O tome se radi! Lično znam svaku pesmu Feuda, a još jedan sjajan primer toga koliko je zvuk bio loš je činjenica da sam pesmu Rikošet prepoznala par sekundi pre nego što se završila. Bila sam besna. Najblaže rečeno. Pokupila sam se i krenula kući, ali pošto je bio pljusak, čekajući ispred sam čula da se moja konstatacija da će se dobro čuti samo poslednja pesma obistinila.

I dalje kuljam od besa kad se setim ove svirke. Okej, razumem da smo platili ulaz samo 300 dinara i da ne možemo da očekujemo savršenstvo od zvuka, ali tonac bi mogao da obavlja svoj posao u tolikoj meri da se barem može razaznati šta bend svira.

Meni je ovo izgledalo (ili, bolje reći, zvučalo) kao da je tonac popio koje pivo viška i zaspao na mikseti. Doživela sam veliko razočaranje.

Izgleda da mi prelazi u naviku da iskuliram dve nedelje posle koncerta, pa tek onda da pišem. S tim što sada nisam kulirala, a i ne mislim da je to kul.