Kuvam kafu, uzimam sveže potpisan disk, pritiskam dugme za otvaranje cd rom-a (čudim se što nije zapekao, s obzirom na to koliko dugo nije otvaran) i muzika kreće, stvarajući prigodnu atmosferu za pisanje ovog posta. Najlepše je prvo slušanje. Sa prvim taktovima pesme Žena, počinjem da kucam prve reči.

Jako mi je drago da o bendu Hladno Pivo pišem baš u ovom periodu, s obzirom na to da je pre tri godine (tačnije, 21.4.2012.) bila prva njihova svirka na koju sam išla.

Za početak bih volela da se kroz par fotografija podsetim tog događaja.

Ovo je bio događaj za koji me veže mnogo lepih uspomena, ali i početak ere posećivanja koncerata Hladnog Piva, koji traje i dalje.

Dokaz za to je i 23. april, koji je prošao u znaku ovog benda.

Nakon vežbi na fakultetu sam odjurila u Delfi knjižaru u SKC-u, u kojoj se u tom momentu održavala promocija novog albuma Hladnog Piva, pod nazivom Dani zatvorenih vrata.

Na kratko sam popričala sa bendom, dobila autograme i fotkala se posle tri godine.

Moram da pohvalim dizajn diska. Izgleda mnogo lepo, a takođe je i veoma kreativno urađen. Sve pohvale za dizajn!

Posebno mi se svideo dizajn knjižice sa tekstovima pesama, koju možete videti na gornjoj desnoj fotografiji. Dok je na korici špijunka, unutra se, kao pozadinske fotografije tekstova, nalaze delovi stana ili dvorišta zgrada. I zaista su sjajne.  Vidi se da je uložen trud u dizajn.

Uz malu pomoć prijatelja našli smo Apolo. Bili smo ispred taman dovoljno dugo da sretnem ljude koje dugo nisam videla, a onda smo se uputili unutra. Moram da priznam da me je pomalo iznerviralo što nam je lik na ulazu uzeo karte i zgužvao ih. Za šta onda postoji deo koji se cepa?! Neki i čuvamo te ulaznice.

Moje staro mesto na levoj strani ograde me je čekalo.

Apolo se veoma brzo napunio nestrpljivim ljudima. Nismo morali dugo da čekamo. Uvodna pesma je puštena i jedan po jedan član benda se, ispraćen gromoglasnim aplauzima, popeo na binu.

Mile je u jednom momentu izjavio kako će svirati skoro sve pesme sa novog albuma. Novi album jeste sjajan, ali verujem da se dosta ljudi razočaralo jer ipak nismo čuli Hladno Pivo uživo neko vreme, a svi volimo da čujemo pesme koje su nam godinama prirastale za srce.

Međutim, Hladno Pivo se pošteno iskupilo (ako je uopšte blo potrebe za tim). Svirali su čak trideset i šest pesama! Potpuno sam se oduševila kada su svirali MTV. Ta pesma je toliko matora da verujem da je godinama nema na setlisti ovog benda.

Svirka je bila apsolutno savršena. Svirane su pesme koje se dugo nisu mogle čuti uživo. Atmosfera je sve vreme bila na visokom nivou i nije padala ni za vreme sporih pesama. Čak ni za vreme novih. Masa je divljala, a reklo bi se i da se bend sjajno provodio.

 Mile je imao sjajan kontakt sa publikom. Konstantno je nalazio osobe u masi kojima bi pevao i vrlo često bih to bila ja ili devojka pored mene. Više puta je silazio u publiku i pozdravljao se sa ljudima. Čak se i tri puta u toku svirke fotkao sa publikom. Naravno, tu nisam ni ja izostala. Ali, ko zna kod koga su te fotke. Zapravo, mislim da je moja u telefonu bubnjara Raskida13... Ukoliko još postoji.

No, nebitno. Atmosfera je bila i suviše zagrejana da bi se razmišljalo o tome.

Publika je ludela. Šest stotina duša je pevalo tako gromko, da je Apolo odzvanjao kao da nas je šest hiljada. I ne, ne preterujem. Na momente je masa nadjačavala bend. A ja sam stajala ispod pojačala. Pa vi pokušajte da shvatite koliko su ljudi bili glasni.

Šutke su  divljale čak i za vreme ljubavnih balada. Sve je zaista bilo na najvišem mogućem nivou. Adrenalin je bio skoro pa opipljiv. Bend je dva puta odlazio sa bine, a ovacije nisu prestajale.

Nakon zaista poslednjeg odlaska benda sa bine, publika je horski pevala Kad sunce opet zađe, pesmu KUD Idijota koja na svakom koncertu označava da bend neće izlaziti na ponovni bis. Međutim, žurka nije bila gotova. Nakon ove pesme usledio je dobar miks domaćeg panka, a masa je nastavila da đuska i da se zabavlja.

Ono što najviše cenim kod domaćih muzičara (a ponavljala sam to više puta i na ovom blogu) je to što jako poštuju svoju publiku. Iako je bend svirao dva i po sata i verujem da su bili potpuno premoreni, Mile je ispoštovao ljude koji su ostali i izašao da popriča i fotografiše se sa njima.

Kad god vidim da naši muzičari ovako postupaju, za nijansu više (ukoliko je to uopšte i moguće) zavolim ovu scenu, svirke, bendove i duh prijateljstva koji gaje.

Možda se album ovog benda zove Dan zatvorenih vrata, ali njihova vrata su širom otvorena za sve nas.