Zaista sam mislila da o ovoj svirci ne pišem, s obzirom na to da sam opet slušala bend o kom sam pisala već nekoliko puta. Ali je bilo toliko dobro, da je greh ne pisati.

  Krenula sam ka Skadarliji iako, verovali ili ne, nisam tačno znala kako da dođem do nje. A, naravno, išla sam sama. Samo jednom sam bila tamo i to sam se slučajno stvorila tamo dok sam šetala i totalno nisam obraćala pažnju kuda sam išla. Moje nagađanje se ispostavilo kao tačno, a imala sam i Nikolu, moj gps, za svaki slučaj (nisam gps-u dala ime, drug mi je gps u kriznim situacijama).
Prošla sam svaku tamburu, svakog pijanog dizelaša i nepristojno kratku haljinu pre nego što sam konačno ugledala Sioux.

  Malo sam okasnila. Velar je otkazao tako da su Holanđani već počeli da sviraju. Jako mi je krivo što nisam ispratila ceo nastup Nauseahtake-a, jer sam se oduševila! Uživam u slušanju njihovih studijskih snimaka, ali oni ne mogu da se porede sa momentom slušanja uživo. Budimo realni, bend kojem su muzički uzori Tool i Neurosis nikako ne može da bude loš.  Prija mi zvuk dominantnih bas linija, činjenica da ima više naracije nego pevanja i taj neki ambijental momenat koji osećam kod njih. Drugi univerzum u malom pakovanju.