Paklena pomorandža je tip dela koje veoma smireno i opušteno govori o različitim vrstama teškog nasilja i činjenica da, zahvaljujući stilu pripovedanja, možemo lagodno da čitamo o tome je na određen način uznemirujuća.
Šokantna stvar je da je Aleks do svoje petnaeste godine uspeo da počini sva zlodela koja su u knjizi opisana i to sasvim svesno, sa namerom da bude zao. On je svestan koliko su stvari koje radi užasne, ali jednostavno vapi za tim da bude monstrum. Ne bih mnogo da govorim o samoj radnji jer nju definitivno treba proživeti čitajući.
Napomenula bih sam da sam čitala potpuno izdanje, sa 21. poglavljem i da ono za mene nije učinilo ništa. Radije bih da se knjiga završila pre tog poglavlja i možda je njegovo izbacivanje iz američkog izdanja (kao i Jugoslovenskog) i Kjubrikovog filma bilo pogodak. Ono za mene nije učinilo ništa naspram ostatka kjnige. Samo to poglavlja je skroz okej, samo ne mislim da je preko potrebno. Ono što mi se nije svidleo je sam Berdžisov uvod u to poglavlje, u kojem on bukvalno priča zbog čega ne voli ovo svoje delo. Da nisam čitala tu njegovu belešku, možda bi mi poslednje poglavlje bolje leglo.
Mislim da svako treba da pročita ovu knjigu, ali ukoliko vam nije prijatno da čitate o nasilju u raznim formama - fizičkom, mentalnom, seksualnom - onda bi ipak trebalo da preskočite ovo delo.
