Salvador Dali, bez imalo suzdržavanja, u svojoj biografiji opisuje koliko mu je od još od ranog detinjstva stalo da bude u centru pažnje i da bi bukvalno uradio sve, samo da tu pažnju i dobije. Kada pročitate da je maleni dečak krvnički išutirao sopstvenu sestru, koja je još beba, shvatate da takvom biću cilj opravdava sva sredstva. A njegov cilj bio je pažnja.
On pokazuje da je apsolutno svestan svoje genijalnosti i ima taj uobraženi stav koji pokazuje da je takođe svestan i da mu niko nije ravan. Dali otvoreno govori onima na višim pozicijama od njega, poput faklultetskih profesora, da nemaju dovoljno znanja da ispituju nekog kao što je on.
Ne krije da je u životu imao postupke koji nepobitno pokazuju da je loš čovek, jer mu nije ni stalno da bude dobar, već da na bilo koji način dobije ono što hoće, da neometano ispolji svoju ekspresiju i bude primećen kao umetnik u onoj meri u kojoj je zaslužio.
Njegovi momenti ljudskosti upućeni su jedino Gali, ljubavi njegovog života. U ovoj knjizi, zbog vremena u kojem je pisana, to nije spomenuto, ali svako ko je barem malo istraživao o životu Salvadora Dalija zna da je i on osetio svu okrunost koju je emitovao prema drugima, ali od strane osobe koja mu je najviše značila - Gale. Tako da možemo reći da je karma tu odradila svoje.
Uvek sam bila veliki poštovalac dela Salvadora Dalija i dela njegove ličnosti. U mnogim situacijama opisanim u ovoj knjizi bi mi se kao čovek totalno zgadio, da nisam očekivala tako nešto od njega. Neke stvari koje je radio zarad ekscentrizma su naprosto užasne i nedopustive, ali nešto me navodi da pomislim da bi, da nije bilo tih momenata u njegovom životu, kao umetnik takođe bio drugačiji.
