Sedim satima i razmišljam kojim rečima da započnem ovaj post. Nisam mnogo originalna, priznajem, ali jednostavno mi se nisu dovoljno slegli utisci i da ne znam šta bih pre spomenula.
Posle dana provedenog po Beogradu, trčanja po pljusku (i to više puta) i dugog traženja ljudi, konačno smo, bez dalje brige, uspeli da uđemo u koncertni prostor i zaboravimo na sve što se dešava izvan istog.
S obzirom na to da smo na Kalemegdan dosli dosta kasnije nego sto smo mislili, ipak smo bili prilično napred.
Do samog početka Mejdena nije bila prevelika gužva. Bar ne u fan pitu.
Što se tiče samog koncerta, Ghost su bili savršeni i totalno neočekivani.
Nisam slušala ovaj bend ranije. Po njihovoj scenskoj odeći i šminki (koja je sjajna, by the way), ljudi bi pomislili da je u pitanju satanik blek metal bend. Očekivala sam nenormalno žestoke pesme, a dobila sam melanholiju i to me je oduševilo.
Ako ikada budu imali svoj koncert ovde, definitivno idem! Bilo bi lepo da i sledeći put sviraju na otvorenom, ali noću, jer bi se to divno uklopilo sa njihovom muzikom. Ne ide sunčeva svetlost uz ovakav bend.
Dok su nameštali binu za ono zbog čega smo svi dosli (ili bar većina, s obzirom na to da znam da je bilo ljudi koji su došli zbog Ghost-a), mi smo posmatrali spektakl na nebu.
Kada su pustili Doctor Doctor počela je da me hvata neverovatna euforija jer sam tada postala delimično svesna da će kroz koji minut preda mnom da se odigra ono što čekam veći deo svog života.
Iako nisam uspela da vidim sam izlazak benda na binu, osetila sam svu energiju koju su želeli da prenesu. Početak je bio eksplozivan, kao i ceo koncert. Ja sam uvek glasna i divlja na koncertima, ali ne sećam se da sam ikada pevala ovoliko glasno. Da budem preciznija, nisam ni pevala, derala sam se. Mislim da ljudima ispred mene nije bilo nimalo prijatno.
Ceo koncert bio je propraćen šutkama, ali ljudi nisu bili neprijatni i nisu uvlačili u šutku one koji to ne žele. Bar je tako bilo sa strane sa koje sam ja stajala.
Što se tiče samih Mejdena, moj san se ostvario. Ovaj bend zaslužuje najveće poštovanje. Dok većina tinejdžera ima fizičku spremnost osamdesetogodišnjeg starca (bez uvrede osamdesetogodišnjim starcima), ljudi koji imaju šezdesetak godina dva sata trče po bini pevajući, svirajući i prenoseći ogromnu količinu pozitivne energije na hiljade ljudi.
Hiljade nas je pevalo svaku pesmu od početka do kraja. Hiljade nas je pratilo svaki njihov pokret. Hiljade nas je pravilo ovacije na svaki Brusov znak. Hiljade nas se divilo veličini i energiji Mejdena. Upravo te hiljade uspele su da kreiraju savršenu i neponovljivu atmosferu.
Shvatam da moja priča nije dovoljno ubedljiva, ali morate shvatiti da niko ne može da prepriča savršenstvo. To može samo da se doživi.
Po čemu je ovaj koncert savršen? Savršen je po tome što je bilo toliko pozitivne energije da sam se sve vreme osmehivala dok sam pevala. Savršen je zbog toga što mi nije pravilo ni najmanji problem to što sam bila negde u desetom redu. Savršeno je to što se nisam nervirala kad ne vidim, već sam veći deo poslednjih pesama žmurila zbog užitka koji mi je pružao ceo događaj. Savršen je jer ga u mislima iznova i izvnova proživljavam. Savršen je zbog toga što sam videla ikone muzike koju obožavam.
Ako i dalje ne možete da zamislite ni trunčicu atmosfere koju želim da vam prenesem, pokušaću to da uradim na nešto drugačiji način.
Sedamnaesti jun 2014. godine ne bi bio ni približno savršen da ga nisam provela sa ljudima sa kojima sam ga provela. Bilo je tu onih s kojima imam stalni dogovor, onih koji su pošli sa mnom, onih sa kojima sam se ceo dan tražila po gradu, onih s kojima sam se videla na pet minuta, kao i onih koje sam srela slučajno.
Da nije bilo makar jednog od njih, to ne bi bilo to.
Naravno, niko od nas nije bio dovoljno domišljat da upali svoju kamericu na telefonu, pa da vam pokažem koliko smo dobra ekipa. Više sreće drugi put.
U svakom slučaju, ljudi, divni ste i obožavam vas sve!
Dan posle koncerta je i ne postoji deo tela koji me ne boli. Ne secam se da su me mišići ikada ovoliko boleli. Jedva se pomeram. Ali, znate li šta? Da mogu, ponovila bih sve i bila i u većim bolovima jer je sve vredelo.
I dalje nemam utisak da sam bila na koncertu Mejdena, ne zato što je bilo loše, već zato što je bilo nestvarno. Nadrealno.
Od koncerta je sada ostala savršena uspomena u vidu prelepog sećanja i karte koja se nalazi u mom albumu sa uspomenama sa koncerata.
