Saba Tahir je radnju Iskre u pepelu smestila u vreme Starog rima. Marcijali su pobedili u ratu, a Skolari su najpotlačeniji narod u carstvu.

Imamo dve tačke gledišta. Sa jedne strane je Laja, mlada Skolarka, čiji su roditelji i sestra ubijeni od strane Marcijala zbog toga što su bili vođe pokreta otpora. Na samom početku knjige ubijaju joj i babu i dedu, a brata je odvode u zatvor. Njen glavni cilj je da oslobodi brata i zato se udružuje sa pokretom otpora i odlazi na Crnu stenu i na taj način špijunira za otpor.

Crna stena je nešto poput elitne vojne škole. Tamo momke i po koju devojku obučavaju oko 15 godina, kako bi postali najsurovije ubice pod nazivom maske. Jedan od onih koji tu obuku završavaju je Elija. On planira da dezertira na dan dodele diploma, ali nakon razgovora s augurom, besmrtnim čovekom koji može da čita misli i proriče sudbinu, Elija ipak odlučuje da ostane.

Prvih sto strana mi je Laja bila strašno dosadna. Naravno da joj se desilo nešto neopisivo strašno, ali njena nesposobnost i kukanje su mi jako išli na živce. Prava uzbudljiva radnja, kada je ona u pitanju, počinje tek sredinom knjige, ali svakako je vredno svakog momenta u kojem vam je do tada ova knjiga možda bila dosadna. S druge strane, Elijina poglvlja su mi zanimljiva od prve do poslednje rečenice, te knjiga nije bila kompletno dosadna, samo sam imala male zamerke tokom jednog dela čitanja.

Saba Tahir je u radnju ove knjige utkala i pojavu mnogih bića iz legendi, poput gulova, što mi se izuzetno dopalo. Ono kroz šta skoro svi likovi u ovoj knjizi prolaze nije nimalo humano, a zahvaljujući tome što u samom tekstu imamo i njihove unutrašnje monologe, mnogo brže dolazi do toga da se saosećamo sa samim likovima i imamo osećaj kao da zajedno sa njima prolazimo kroz sve muke.