Pola osam ujutru je. Sedim u ćošku stana. Imam potrebu da izađem. Obuvam starke i navlačim džemper. Izlazim. Posmatram lastu na žici i pitam se zašto još uvek nije otišla. Hladno je, a ja sam zimogrožljiva. Ipak, ne smeta mi. Obavijam džemper oko sebe i nastavljam. Prolazim između šumaraka i poluzavršenih kuća. Divim se pogledu kao da ga vidim prvi put. Nemam muziku, ali ne marim. Slušam cvrkut ptica i šum vetra. Obrazi mi trnu od hladnoće. Ne marim. Suze mi liju od vetra. Nije bitno. Moja crna odeća trenutno nimalo ne odražava moje raspoloženje. Osećam se ispunjeno i srećno jer osetim miris zime...