Godine 2014. su, u roku od šest dana bila dva velika koncerta. Iron Maiden nastupio je na Kalemegdanu 17. juna, a Billy Idol je trebalo da nastupi 25. juna na istom odredištu, ali je koncert otkazan zbog vremenskih neprilika - a imali smo i onaj izveštaj u nekom od dnevnih listova, sa sve citiranjem onoga što je Idol navodno govorio između pesama - te je održan sutradan, 26. juna. Moja sreća je tada bila ovakva: Otišla sam na Iron Maiden, a za kartu za Idola nisam imala novca. Zatim sam imala novca, ali je sutradan trebalo da se održi prijemni ispit. Zatim je prijemni odložen i imala sam novca, ali nisam imala s kim da idem - to je bio period u kojem samostalni odlazak na koncert u drugi grad još uvek nije bio opcija. Tako da je sve što sam ja videla od Idola bilo gostovanje kod Ivana Ivanovića.

Zbog toga ovog puta nisam smela da propustim njegov nastup. Bila je ovo prilika da ga konačno čujem, besplatno, u gradu koji do sada nisam posetila, u okviru manifestacije na kojoj nikada nisam bila. Kada se već karta nije plaćala, nisam htela da škrtarim, pa sam platila organizovan prevoz. Daleko veća avantura bi bila da sam išla u sopstvenoj organizaciji, ali, nažalost, trenutno nemam vremena za gubljenje. Kako smo stigli u pola osam i program još nije počeo, odlučili smo da se prošetamo po Zaječaru, da vidimo kakav je, a i da svratimo do prodavnice, gde je pivo jeftinije nego na samoj Gitarijadi (mada nije da me dotiče cena piva, pošto isto ne pijem). Malo smo prošetali, ja sam pomazila - ili barem pokušala da pomazim - svaku mačku na koju sam naišla, a bilo ih je mnogo.

Odlučili smo da se vratimo na nastup Partibrejkersa, koji su počeli ranije, pa smo pola slušali van koncertnog prostora jer je bila tolika gužva da nije moglo da se uđe, a isto tako je bio zakrčen put i do drugih ulaza jer su se svi sjatili na taj jedan. Ušli, dobila free, muzičarsku, vodicu jer svuda ima divnih ljudi i lepo je upoznavati ih, te nisam morala parice da trošim, pošto na koncertima samo vodu i pijem. Sledećih pola sata slušali smo Hiljadu godina, a onda je bend nastavio sa ostatkom repertoara. Bilo je lepo videti ih na tako velikoj bini i čuti na veoma dobrom ozvučenju, ali nije da ih se nismo naslušali i ranije. Malo smo pevali, malo đuskali, ali najviše smo čekali gospodina Vilijama, strepeći od toga da mu šest kutija antibiotika nije pomoglo i da će ovo biti treći otkazani koncert u nizu.

Međutim, nakon što su Brejkersi napustili binu, počelo je iznošenje opreme sa logoom Kralja Rokera i sve je postalo nekako stvarno. Na binu je izašao čovek koji ne stari i odmah počeo žestoko, uz Shock to the system. Ne bih se bavila setlistom, ako vas interesuje, možete da kliknete ovde. Ono čime bih se bavila jeste pojava i energija ovog šezdesettrogodišnjeg čoveka, koji izgleda barem dvadeset godina mlađe, a ima energiju kao da mu je dvadeset. Ovo je bio besplatan festival, te verujem da je bilo i mnogo onih koji nisu fanovi samog Idola, te, kada se otišlo malo dalje od Dancing with myself i Rebell Yell, publika nije bila baš najaktivnija. E, tu nastupa harizma Vilijama Brouda. Njome je uspeo da kupi publiku. A činjenica da je održao izuzetno energičan koncert i jednako izuzetno otpevao svaku pesmu uprkos upali sinusa koja je krenula na pluća i kesi antibiotika kojima je morao da se roka da bi uopšte izašao pred nas, kao i ta da prethodnih dana nije smeo da govori da bi nama mogao da peva, je za svaku pohvalu. 

Ne mogu da primoram sebe da govorim mnogo o tehnikalijama ovog koncerta, kada je sve o čemu mogu da mislim to da sam konačno uživo čula i videla čoveka kog slušam veći deo svog života. Bilo je kratko ali slatko, ja sam bila u svom svetu, pomno prateći njegovo kretanje po bini i briskajući naočare kad god postane malo mutan. Bila sam hipnotisana, pevala sam iz sveg glasa i naglas komentarisala kad god primetim da ljudi ne znaju neku mnogo dobru pesmu - kao što je King Rocker. Bilo je to ostvarenje jednog od mojih malih snova. Nisam bila tako uzbuđena još od koncerta HIM-a, a pre njega se ne sećam kad sam bila toliko uzbuđena, da mi se ceo put do Zaječara vrte pesme po glavi i da je danas, tri dana kasnije, i dalje nisu napustile. Proživljavam ovaj koncert iznova i iznova. Takođe sam shvatila da su me oba spomenuta koncerta ostavila bez reči. U oba slučaja sam želela da u tekstovima opišem toliko toga, ali mi ipak sve deluje neopisivo.

Koncert je bio kratak. Jedanaest pesama i dva soloa nije dovoljno. Ali neću to zamerati, s obzirom na to u kojem je stanju čovek izašao na binu samo da ne bi otkazao koncert. Kad uporedim setlistu iz Zaječara sa ostlaim sa turneje, bilo je tri pesme manje. Devet pesama se poklapalo. Pet pesama sa prethodnih setlista se nije pojavilo na ovoj, a to su: Daytime drama, Can't break me down, LA woman, John Wayne i Mony Mony. Dve su dodate - Flash for fantasy, na moju veliku radost, kao i Prodigal Blues. Publika je očekivala da, naravno, čuje Speed, ali kako sam znala da je nije bilo ni na prethodnim setlistama, nije mi ostala neka praznina. Međutim, zaista bih volela da sam bila u prilici da uživo čujem LA woman i Mony Mony.

Pošto se Idol odlično drži, računam na to da će kroz koju godinu da dođe opet, zdraviji nego ovog puta i da će da nam priredi još bolji koncert. Do tada je i ovaj bio dovoljno savršen i verujem da će još dugo nastaviti da mi se u glavi pušta na repeat.