Oduševljena ranijim delima Dejana Stojiljkovića, prionula sam i na čitanje ovog, neposredno nakon što je objavljeno. Ukoliko vam stil pisanja ovog teksta deluje malo drugačije od onog što ste navikli da čitate na ovom blogu, to je zbo toga što je pisan onda kada je knjiga pročitana. Prošlo je od tada neko vreme.

Delo prati život Konstantina Velikog. Tačnije, njegovu priču o sopstvenom životu, koju pripoveda nepoznatom mladiću -  navodno sinu njegovog prijatelja iz detinjstva - koji se pojavio s namerom da ga ubije.

Ne javlja se ni približna količina mistike, kao što je slučaj u prethodnim Stojiljkovićevim delima. Jedina čuda koja ostavljaju aktere dela u neverici su hrišćanska čuda koja su nama dobro poznata, te ne izazivaju neočekivane reakcije. Takođe je krajnji ishod u vidu otkrivanja identiteta mladog atentatora prilično predvidiv.

Ako nema mistike koju toliko volim, kao ni one nepredvidivosti karakteristične za Stojiljkovića, a upravo to su stvari zbog kojih sam zavolela rad ovog pisca, šta me je vuklo da čitam i zbog čega mi se knjiga svidela? Možda se u mojim dosadašnjim komentarima to ne primeti, ali knjiga mi se zaista svidela. Stojiljkovićevo poznavanje istorijskih činjenica je veoma došlo do izražaja u ovom delu. Likovi su sjajno dočarani. Život jednog imperatora predstavljen je do najsitnijih detalja, a nije ih manjkalo ni pri opisima bitaka. Kroz dijaloge je uspeo da dočara karakter likova, što se posebno primeti u liku nekadašnjeg čuvara stoke, cezara Galerija.

Knjiga, ovog puta, sa sobom nosi malo više istorije, a manje fikcije za razliku od  prethodnih, ali nije ništa manje dobra. Iako među koricama ove knjige nisam zatekla ono što sam očekivala, činjenica je da Dejan Stojiljković ne može da omaši, te sam, nakon završetka čitanja i odlaganja knjige na policu bila veoma zadovoljna pročitanim.