Opet pišem o svirci nakon dve nedelje. Kad se ispitni rok rodi, blogovi umiru... Ili barem idu na spavanje.

Kada je koncert sjajan, utisak te drži toliko dugo da možeš do detalja da ga prepričaš i mesecima kasnije. Tada pisanje nije problem, koliko god kasnilo. Ali šta kada nešto toliko ostavi  toliko negativan utisak da više niste sigurni da li se sećate kako je bilo pre toga? Sad ćemo da vidimo i vi i ja. Vi dok čitate, a ja dok pokušavam da se prisetim kako bih mogla da vam ispričam.

Devetnaestog juna (ili je možda bolje da kažem veče pred koncert „Smaka”? Verujem da su ga mnogi tako posmatrali) se u bašti Sava centra održala solidna svirka. Pet dobrih bendova za 300 kinti. San svakog studenta bez para.

Dolazimo na mesto događaja, neko vreme stojimo ispred. Neočekivano srećem ljude koje nisam dugo videla. Proćaska se sa svakim po malo... Znate već kako to ide. Mislile smo da smo propustile bend ili dva, s obzirom na to da smo ušle sat do sat i po vremena nakon zakazanog početka. Međutim, stigle smo na svirku prvog benda. Doduše pred kraj, ali nema veze. Čuli smo ih.

The long noses su imali prilično dobar nastup. Ne bih mogla da komentarišem detaljno jer je prošlo dosta vremena, nisam mnogo čula, a dosta sam i zaboravila zbog nečega o čemu ćete čitati u nastavku, ali znam da mi je bilo lepo i da sam uživala u svirci.

Idem u wc (ili se vraćam? Ne znam je l' sam poš'o il' sam doš'o. No, nije ni bitno), pored mene prolazi lik u gaćama od crne kese za smeće. To je bio znak da požurim nazad jer će kučići uskoro na binu. Išarana ekipa Bolesne štenadi je uspela da napravi najbolju atmosferu te večeri. Masa horski nije htela da plaća pretplatu, a šutke su bile konstantne. Jako, jako dobra atmosfera.

Ako ste se ikada prepustili čarima slušanja panka, znate da je SMF kult. Možda ih ne slušate na dnevnoj bazi (ne slušam ih ni ja prečesto) ali jednostavno ih treba videti i čuti uživo. Atmosfera solidna, mada imam osećaj da gomila koja se tiskala u prvi red (očekujući Feud pretpostavih. To se ispostavilo kao tačno) nije baš upućena u rad, ili još gore, postojanje ovog benda.

Za vreme prve pesme Bjesova je počelo ono što mi je na kraju uništilo kompletan utisak. Problemi sa zvukom. Naime, tokom cele prve pesme se vokal jedva čuo. Srećom, to je sređeno vrlo brzo i ostatak svirke je bilo onako kako uvek bude kada Bjesovi sviraju. Savršeno. Žmurenje i prepuštanje momentu. Ne može lepše.

Feudu sam se radovala jer ih nisam čula oko godinu i po dana. Međutim, sva moja očekivanja su pala u vodu. Čuo se samo bek vokal i bubanj. Posle prve pesme su rekli da se pojača vokal. Tonac ga je pojačao do kraja pesme, a onda se opet nije ništa čulo. Gitara se nije čula, bas se tek nazirao, a situacija sa vokalima je bila takva da su izgledali kao da ne shvataju da im je neko isključio plejbek. Masa ludi, pevaju horski. Sve je to lepo, ali šta ako ih neko sluša prvi put i ne zna pesme? Pitala sam drugaricu da li razume šta pevaju. Odgovorila je da ništa ne čuje. O tome se radi! Lično znam svaku pesmu Feuda, a još jedan sjajan primer toga koliko je zvuk bio loš je činjenica da sam pesmu Rikošet prepoznala par sekundi pre nego što se završila. Bila sam besna. Najblaže rečeno. Pokupila sam se i krenula kući, ali pošto je bio pljusak, čekajući ispred sam čula da se moja konstatacija da će se dobro čuti samo poslednja pesma obistinila.

I dalje kuljam od besa kad se setim ove svirke. Okej, razumem da smo platili ulaz samo 300 dinara i da ne možemo da očekujemo savršenstvo od zvuka, ali tonac bi mogao da obavlja svoj posao u tolikoj meri da se barem može razaznati šta bend svira.

Meni je ovo izgledalo (ili, bolje reći, zvučalo) kao da je tonac popio koje pivo viška i zaspao na mikseti. Doživela sam veliko razočaranje.