Utisci života: Magija bluza.

17:52:00

Dvadeset četvrti februar je bio prilično užurban dan.
Celo pre podne sam provela po gradu. Prvo šišanje, pa odlazak po telefon, zamena kartice... Moralo se otići i na kafu sa Mašom, a posle svega toga se spakovati i otići u Beograd i stići na vreme na koncert. Taj koncert i jeste poenta ovog posta.

Nakon kašnjenja voza konačno stigoh u Beograd i uputih se ka stanu. Bukvalno sam se samo spremila na brzinu, jela i krenula na autobus, zaputivši se ka Domu Omladine.

Kada sam ušla, zatekla sam veliki broj ljudi u holu, pa sam pomislila da unutra nije gužva. Međutim, prevarila sam se. Unutra je bilo krcato. Krenula sam ka prvim redovima da nađem društvo. Uspela sam da se proguram skoro skroz napred, međutim jedna osoba nije htela da se pomeri da prođem. Šaljem drugu poruku da ne mogu da prođem do njega i u tom momentu shvatim da je on ta osoba koja mi ne da da prođem!


Nažalost, propustila sam obe predgrupe, ali sam stigla nekoliko minuta pre Laneganovog izlaska na binu. Sva svetla u sali su bila pogašena, osim par slabašnih crvenih i plavih reflektora na bini.
Lanegan je izašao na binu, zauzeo svoj čuveni stav pognute glave, naslonjen na stalak za mikrofon. Dok mu je crveno svetlo osvetljavalo upalo lice, salom se razlegao poznati, umirujući glas koji je zvučao identično kao na snimcima.



Nikada nisam bila na mirnijem koncertu. Lagana muzika, smireni ljudi... Laneganova komunikacija sa publikom svedena na minimum. Svega dve rečenice. Ali, ne mogu da se žalim i da kažem da mi je to zasmetalo u bilo kom momentu.

Veći deo koncerta sam žmurila, prepuštajući se melanholiji. Mark Lanegan nije jedan od izvođača čiji scenski nastup izaziva emociju. Njemu to nije potrebno. Sve što je potrebno je muzika.
Zamračena sala i minimalan pokret su samo doprineli tome da se potpuna pažnja obrati na muziku.


Emocije su mi bile na vrhuncu kada je otpevao Deepest Shade - jednu od mojih omiljenih pesama. Verujem da je i drugima bilo divno koliko i meni, s obzirom na to da je posle ove divne pesme dobio najgromoglasniji aplauz.

Mark je, nakon koncerta, ostao da se fotografiše sa fanovima i da da autograme.
Dok sam stajala sa strane i gledala u njega videla sam čoveka koji naizgled mrzovoljno potpisuje sve te plakate i karte. Zaista je delovao kao da mu se ne sedi tu gde sedi.

Međutim, kada sam prišla i dala mu kartu da potpiše, na mrzovoljnom licu mu se pojavio široki osmeh i začula sam tiho i umorno, ali krajnje veselo "Hi!"
Nisam želela da mu govorim bilo šta, ili da komentarišem svirku. Samo sam mu uzvratila pozdrav i zahvalila se nakon što mi je dao autogram i fotkao se sa mnom.
Taj jedan pozdrav je za mene bio sasvim dovoljan i taj momenat će zauvek ostati urezan u moje sećanje.

Zaista nemam prave reči kojima bih opisala ovaj koncert i utisak sa istog, ali taj isti utisak neću zaboraviti. Ovo zasigurno nije jedan od onih žestokih koncerata sa snažnom atmosferom, ali sigurno jeste jedan od onih koji mi je izmamio gomilu emocija i time kreirao jednako snažnu atmosferu.

Za kraj bih želela da se zahvalim Branku za plakat i posebno posebnoj osobi zbog koje je sve ovo bilo moguće. Osobo, bitna si.

You Might Also Like

0 коментара