S obzirom na to da sam pisala o koncertu Metallica-e, od pre dve godine zašto ne bih pisala i o koncertu Judas Priest-a i Whitesnake-a od pre tri godine? Budimo realni, ovaj događaj najviše od svih zaslužuje da se nađe ovde gde pišem o nezaboravnim događajima.

Niste ni svesni kakav je ovo događaj bio za jednu petnaestogodišnju devojčicu koja nikada nije bila na nekom većem koncertu.

Prvo nisam mogla da poverujem da me je mama "iz cuga" pusitila da idem. Verujem da je na to uticalo to što je ovo bila poslednja turneja Judas Priest-a, dakle, prva i poslednja prilika da ih vidim i čujem uživo. Kartu sam imala pet ili šest meseci unapred i nestrpljivo sam čekala 1.7.2011.

Na samom koncertu, pre ova dva velika benda, bile su dve predgrupe. Sećam se da sam se žalila da smo prilično daleko od bine i da su mi rekli da se  opustim i da će me masa bukvalno odneti do bine. Da sam tada znala šta mi se sprema, dobro bih razmislila o tome kako da se snađem. Mada, sumnjam da bi mi onda utisak ostao isti.

Elem, prva predgrupa je bila Atlantida. Šta ja znam, solidna svirka. E, sada, za Atlantidu je vezana prva stvar koja mi nikako nje bila jasna, a to je da je gomila devojaka posle Atlantide otišle u poslednje redove ili izašla napolje (?!). Da li sam ja to dobro shvatila, da su one za Atlantidu dale 3500 dinara za fan pit?! Ne omalovažavam bend, ali činjenica je da sam ih gledala tri godine za redom u Inđiji na moto skupu za džabe.

Druga predgrupa je bio Zagrebački bend Malehookers. Bend potpuno nenormalnih tekstova, koji su svi gledali belo dok su nastupali. Tu sledi druga stvar koja mi nikako nije bila jasna (a verujem da je i malo kome bilo jasno): kako su se oni uopšte pojavili kao predgrupa na tom koncertu?

Dok smo čekali Whitesnake, masa je uspela da odvoji jedan deo moje ekipe napred, a drugi nazad, tako da sam ostala sama u masi. Naravno, nisam se nimalo uznemirila i odlučila sam da se sama probijem napred kako znam i umem do Judas Priest-a.

Whitesnake su izašli na binu u tačno najavljeno vreme. Moram da priznam da im nisam posvetila punu pažnju. Kada su svirali stare pesme ja bih zastala, odslušala, pevala horski sa ostatkom publike, a za vreme trajanja novih pesama sam pokušavala da se probijem napred. Još uvek ne mogu da verujem na koje sam sve načine uspela da se probijem napred. Na početku su se dvojica momaka potukli i pali na pod, a ja sam ih preskočila, pridobijala sam ljude na fazone da ništa ne vidim, da sam se odvojila od društva (što je i bila istina) i puštali su me napred. To je trajalo skoro celu svirku Whitesnake-a. Nikada neću zaboraviti jednu ženu koja je stajala sam mužem i rekla mi da se proguram pored njih kako znam i umem, da nema veze i ako ih ugruvam (bilo je svega petnaestak centimetara mesta, a ja sam nosila ranac). Nakon što sam preživela sve to, između drugarice iz razreda i mene je stajao jedan dečko. Zamolila sam ga samo da me pusti da stanem do nje (njemu to ništa nije menjalo), a on mi je krajnje neljubazno odbrusio da neće. Ne znam šta mi je bilo, ali rekla sam mu samo da pazi gde će završiti kad krene šutka (obično ne idem u šutke, jer sam prilično sitna). Na svom putu iz dvadesetog reda do bine upoznala sam mnogo super ljudi koji su bili voljni da mi prave društvo, da skaču i pevaju sa mnom. jedna devojka mi je čak dala i gumicu za kosu, jer su mi skinuli moje tri gumice sa glave (?!). Međutim, tokom susreta sa svim tim ljudima, javlja se treća stvar koja mi nikako nije bila jasna: što se više približavao kraj Whitesnake-a, ljudi su mi sve češće govorili da idemo nazad, jer će uskoro Judasi, a onda su ostajali zabezeknuti kad bih im rekla da sam ja zbog njih i došla.Zamislite, jedna devojčica je došla da zbog Judas Priest-a!

Bez obzira na sve, najbitnije je da sam ja stigla napred taman za Still of the night, moju omiljenu pesmu Whitesnake-a i ujedno i poslednju koju su svirali. Ovde se javila četvrta stvar koja mi nikako nije bila jasna: gomila ljudi je izasla iz Arene nakon Whitesnake-a (?!). Prvi i poslednji put dolaze oci hevi metala, a ljudi izađu. Pa, ostani unutra i ako ne slušaš, to ti je jedan životni doživljaj više!

Na binu se spustila ogromna crna zavesa iz koje je isijavao crveni natpis Epitarh. Senke su se pomerale iza iste, i odjednom je sve postalo stvarno. U tom momentu sam dobila osećaj da se nalazim na jednom velikom koncertu.

Na ovom koncertu sam shvatila koliko kod mene postoji odsustvo straha. Prvo dok sam dolazila do same bine, a drugi dokaz je to što jednom čoveku koji je jedno tri puta veći  (veći je prava reč, ne viši, jer je bio ogroman u svakom pogledu) od mene, nisam jedno dvadeset minuta dala da stane ispred mene. A onda sam se smorila i popustila. Takođe sam to primetila i kad bi se desilo da upadnem u šutku. Kontam da će mi to jednom doći glave. Elem, sećate li se momaka koji su bili ekstremno nepristojni? E, pa, kad je počelo gurkanje pre Judasa ispunila sam obećanje. Zadovoljno sam im mahnula kada su završili desetak redova iza.

Elem, bogovi metala su izašli na binu, koja je za razliku od bine Whitesnake-a imala kotlove, lance, dim, varnice, lasere...

Zamislite jednog Roba Halforda opakog izgleda koji na binu izlazi u šljokičavom mantilu. Moglo bi se reći da je to bio jedan zanimljiv, prilično kontradiktoram prizor.

Halfordov glas je bio savršen. Definitivno je potvrđeno da on i dalje može da otpeva ono što je pevao pre četrdeset godina. Što se tiče KK Downinga, koji je par nedelja pred koncert u Beogradu napustio bend, lično nisam osetila njegovo odsustvo jer ga je Richie Faulkner dostojno odmenio. A i mi mlađe smo, vala, imale u šta i da gledamo. Pogotovo mi koje smo stajale tačno naspram njega.

Ovaj koncert je na neki način bio i moje "vatreno krštenje", s obzirom na činjenicu da sam u sred šutke za Painkiller uspela da se okliznem na čašu. Da me dečko iza nije uhvatio, pretpostavljam da bi me bilo po podu Arene. Nasuprot ovom momentu stoji momenat potpunog transa, kada u toku Diamonds and Rust ispred tebe u svoj svojoj veličini (bukvalno i figuratiivno rečeno) stoji jedan Rob Halford.

Skakalo se do iznemoglosti, derale su se glasne žice, nije se ni primetila gužva i guranje, jer smo tu bili samo bend i ja.

Nažalost, u jednom momentu mi toliko nije bilo dobro, da sam morala da napustim taj drugi red do kog sam teškom mukom stigla i da odem do šanka da kupim vodu.

A onda se desio momenat koji dokazuje da sam najveći baksuz ikada. U momentu kada sam ja kupila tu spasonosnu vodu, Halford je izašao harlijem na binu! Poklapam čašu rukom. Trčim. Dospevam do ograde, vidim sve, ali ne mogu da fotografišem, jer stojim skroz sa strane i ništa se ne vidi od odsjaja reflektora. No, nema veze. Ostajem tu do kraja koncerta i pevam na sav glas (jer mi je posle one vode bilo super).

Na kraju svi vrište, pesnice su u vazduhu, "rogovi" takođe, a ja kao debil mašem Faulkneru. Ali, molim lepo, moje mahanje se isplatilo, jer je i lepi Richie mahnuo meni.

Mislim da nisam mogla odabrati bolji prvi koncert.

Dva velika benda o jednom trošku, veliki Judas Priest, bogovi, oci hevi metala, na dva metra od mene i mnoštvo nezaboravnih momenata..

Još jedna bitna stvar vezana za ovaj koncert se desila dve godine posle istog. Naime, jedna osoba, koju ja tada nisam poznavala, je na isti koncert došla zbog Whitesnake-a, ali je, kako i dolikuje, ostala i na Judas-ima. Ta osoba je stajala ispred skroz suprotnog kraja bine, ispred Tiptona i od devojke koja je uhvatila trzalicu Judasa kupila istu (ne znam šta mu bi, hah). U oktobru prošle godine sam tu trzalicu dobila na poklon. Hvala, Dušane.