Želim samo da vam kažem da, ako imate tu sreću da imate bake i deke, ne propustite priliku da razgovarate sa njima o njihovim roditeljima i bakama i dekama. Jedan najobičniji domaći zadatak iz sociologije (pravljenje porodičnog stabla) je bio dovoljan da ponovo, posle mnogo godina, poželim da se vratim na ovu temu. Uvek me je zanimalo ko su bili moji preci, a nikada nisam imala priliku da to saznam. Sa roditeljima nikada nisam razgovarala o tome, a nemam bake i deke koje bi mi o tome pričale. Naime, baka i deka sa tatine strane su preminuli mnogo pre nego sto sam se rodila, a baka i deka sa mamine strane dovoljno davno da ih se jedva sećam.

Ono što znam o svojim bakama i dekama saznala sam od roditelja, a vrlo malog dela se sećam. Što se tiče maminih roditelja, sećam se da sam igrala šah sa dekom i da mi je, nakon bakine smrti, govorio da je pozdravim kada bismo krenuli na groblje. Sećam se i da sam deku volela više nego baku. Sada mi je jako krivo zbog toga, ali smatram da mi se ne može zameriti. Ipak sam ja bila trogodišnje dete tada, a baka je bila nepokretna. Pa, zaista, kom malom detetu bi bilo zanimljivo da stalno sedi pored nekog i razgovara sa njim, a da se nikada ne igraju? Poslednja stvar koje se sećam datira iz perioda kada je deka (pred smrt) bio u komi. Sećam se da ga je sestra od ujaka hranila supom i još uvek kao da čujem kada je rekla: Mama, on guta samo čorbu, a rezanci mu ostaju na jeziku. Ne sećam se ni sahrane, ni bilo čega drugog (s obzirom na to da sam bila prilično mala), ali mi je ta rečenica i dan danas urezana u sećanje. Leti, kada sam u Putincima i kad idem kod Milana, često usput svratim na groblje, bar na minut. To mi pruža neki osećaj sigurnosti.

Što se tiče tatinih roditelja, za deku znam da je ponekad umeo da bude nezgodan čovek i da se tata nadobijao batina, s obzirom da je bio jako nemirno dete. Deka je umro pre nego što se tata oženio, tako da sam sve informacije koje imam o njemu saznala usput, kada se rodbina sastane, pa prepričavaju kako im je bilo kad su bili deca. I baka je umrla pre nego što sam se rodila. O njoj mi niko nikada nije puno pričao, tako da sam se danas prilično šokirala kada sam saznala da tata ne zna mnogo o svojoj familiji zato što su svi sa bakine strane poklani u ratu, samo je ona preživela. Saznala sam i da je moj čukundeda živeo u Americi.

Kadaje trebalo da ispišem porodično stablo, pitala sam tatu da li se ovaj put setio kako su mu se babe zvale, jer sam kada sam pravila porodično stablo u četvrtom razredu osnovne škole, pisala Cuka i Beba, pošto je tata znao samo njihove nadimke. Mama se nasmejala jer se sećam toga i deluje mi kao da joj je drago jer se sećam toga (to je valjda pokazatelj da mi je znanje o mojim precima zaista bitno). Tata se i dalje nije sećao, ali smo uspeli da nađemo bakina i dekina dokumenta, pa da tako saznamo.

Uz pomoć ovog domaćeg sam saznala i su mi se dvojica pradeda zvali Nikola, da je deka sa mamine strane dobio ime po svom ocu, a mama po svojoj baki.

Možda je ovo jedan previše ličan prost da bi bio na ovakvom blogu. Možda (ili gotovo sigurno) vas priča o mojoj porodici ne zanima, ali poruka svega ovoga bi zaista trebala da vas se tiče, a to je da čuvate svoje bake i deke, da ih mnogo volite i cenite i da sa njima razgovarate o svojim precima. Budite srećni što imate tu mogućnost koju neki od nas nikada neće imati.