Zbog okolnosti koje su dovele do toga da trenutno na svom kanalu ne mogu da snimam prikaze knjiga, i to baš u momentu kada mi se takav sadržaj najviše snima, odlučila sam da u život, barem na neko vreme, vratim ovu platformu, na kojoj sam prvobitno govorila o knjigama.
Današnja tema jeste knjiga „Hiljadu čudesnih sunaca” Haleda Hoseinija. Kao i do sada, neću vas zamarati razgovorom o autoru, jer je to nešto što možete da nađete u dva klika.
Knjiga je podeljena na tri dela. Prvi deo prati život Marjam, od njenog ranog detinjstva. Ona sa majkom živi u kolbi koja je okružena šumom, bez kontakta sa ljudima. Jedini koji je posećuju su majčina priajteljica, svešteno lice i, svakog četvrtka, njen otac.
Marjam je ćerka bogatog čoveka, ali je njena majka u njegovoj kući bila sluškinja. Zbog toga ona nije priznata i ne živi u domu svog oca.
Spletom nesrećnih okolnosti, Marjam u petnaestoj godini biva prisilno udata za oko 30 godina starijeg Rašida. Tokom njene priče, pratimo njihov brak, kao i to šta sve snalazi jednu devojku koja živi pod krovom nasilnika.
Drugi deo prati priču mlade Lejle, od njene devete godine. Dobijamo uvid u to kako je izgledao život jedne porodice intelektualaca u Avganistanu osamdesetih godina. Lejlina sudbina nije ništa srećnija od Marjamine i ona, spletom okolnosti, takođe završava pod Rašidovim krovom.
Tokom ove priče, pisane pitkim i lako razumljivim jezikom, pratimo gradativno rađanje prijateljstva dve žene, koje ne bi postojalo da se nisu našle u jednako nesrećnim okolnostima.
Prateći priču u periodu od oko tri decenije, dobijamo uvid i u političku situaciju u Avganistanu, od sedamdesetih, sve do dvehiljaditih godina i jasno je prikazano kako na stanovništvo, a naročito na žene, utiče smena vlasti od socijalista, preko mudžahedina do talibana.
Ako su žene za vreme socijalista pomislile da mogu da budu slobodne u ovoj zemlji, učvršćivanje šerijata pokazalo im je da su njihove slobode gotovo nepostojeće. Njihovi životi nisu bili njihovi. Njima su raspolagali muževi, vojnici, država. Samo ne one same.
Uglavnom sam ravnodušan čitalac. Knjiga može da me zabavi ili nauči nečemu, ali se retko kada saživim sa likovima i uglavnom radnju posmatram sa strane. Međutim, pre svega kao ljudsko biće, a potom i kao devojka, nisam mogla da se otrgnem grozoti koju sam osećala u pojedinim momentima tokom čitanja.
Ako sam do sada, u teoriji, znala šta sve može da zadesi ženu koja je u kandžama nasilnika, sada sam to mogla detaljno da vidim. I daleko je strašnije od onoga što biste u prvi mah pomislili. A pođimo od toga da autor nije uspeo da prikaže ni desetinu onoga što osoba može da proživi od strane nasilnika.
Ova priča prenosi veoma važnu poruku o položaju žena, koji je isti ovakav u nekim državama i danas. Oni koji govore o tome kako su žene ravnopravne i da nema potrebe za istinskim feminizmom, koji traži samo jednakost između muškaraca i žena i ništa više od toga, treba da se sete da tamo negde postoje žene koje ne mogu da biraju svoju odeću, da se obrazuju, voze automobil, idu ulicom bez muške pratnje, govore bez dozvole i koje dobijaju batine za najbezazlenije stvari, ili iz razloga što im muž danas nije raspoložen.
Razmislite o tome.