Iako proteklih dana nisam ništa objavljivala i dosta postova čeka na red, odlučila sam da ih ostavim po strani, skuvam sebi kakao i napišem jedan post onako, iz glave i da ga odmah objavim, bez obzira na to što je već prilično kasno.

Jutros su mi stigla dva ručna sata koje sam naručila preko AliExpressa. Fotkala sam ih i okačila na Instagram i nekoliko devojaka me je pitalo gde sam ih kupila i koliko sam ih platila, a ja sam jedva dočekala da im kažem da sam ih platila zajedno manje od 600 dinara, jer to smatram super ulovom! 

Imam i te neke crne čizme za koje mi svi govore da su baš lepe, a ja im onda kažem da sam ih ulovila za 1600 dinara u kineskoj radnji. I nikad nisam razmišljala o tome da bi trebalo da me bude sramota zbog toga, pogotovo zato što se dešavalo da kupim kaput baš u takvoj radnji za oko četiri hiljade dinara ili manje i onda identičan, samo sa našivenom dizajnerskom etiketom, vidim u nekom butiku, sa okačenom cenom od preko deset hiljada dinara.

Danas sam se, ćaskajući o tome kako sam ova dva lepa sata kupila za ukupno četiri i po evra, setila da sam bila u situacijama da druge devojke na netu pitam gde su nešto kupile i da sam dobijala odgovor da će mi napisati u inboks. A onda bi mi se javile i napisale mi da je određena stvar kupiljena kod Kineza. Ono što meni nije jasno je što je toliko strašno reći pred drugima da nisi bio debil da zbog etikete daš gomilu para, kada istu stvar, samo bez iste, možeš kupiti za manje para, tako da imaš od čega da živiš ostatak meseca.

Mnoge stvari koje sam kupila upravo u takvim radnjama ili online preko AliExpressa mi traju godinama. Nije u pitanju škart roba. I nisam primetila da se iko gadi ili me gleda s visine kada kažem gde sam nešto kupila. Uglavnom se svi oduševe kada čuju da mogu da nabave nešto jeftino. Dakle, čemu stid ako ste uštedele novac? Molim nekoga da mi razjasni ovu misteriju.