Ovo možda neće biti toliko zanimljiv post, ali kratki serijal postova se nečim mora najaviti.
Ove reči kuckam iz jednog lepog stana, koji se nalazi u jednoj lepoj zgradi, u jednom još lepšem norveškom lučkom gradu pod nazivom Stavanger. Nisam videla mnogo od ovog grada jer je bilo sedam sati kada sam stigla, ali nema veze, jer za ćaskanje o čarima istog imamo četrnaest dana. Trebalo je do ovde doći. Bio je to zanimljiv put.
Već na samom startu desilo se nešto pomalo čudno. Kada sam se čekirala na aerodromu u Beogradu, rekla sam da imam ručni prtljag, na šta mi je žena sa šaltera (da ne kažem šalteruša) odgovorila:
- Nema mesta.
Samo to. Da nema mesta. Nisam još ni krenula, a već me hvata panika. Pitam kako nema, a ona mi objasni da nema mesta u avionu i da prtljag mora da mi ide dole sa ostatkom prtljaga. Pa što ne reče odmah, ženo božija?! Treba srčku da dobijem, a nisam ni krenula!
Nakon ispijene papreno plaćene kafe, majka i brat me otperjaše do carinskog dela i odoše. Dobih pečat u pasošu nakon tri godine, pa krenuh da nađem svoj gejt. Potraga nije potrajala. Pošto sam imala više od sat vremena, izvukoh laptop, prepravih neke tekstove, napisah neke koje je trebalo napisati. Pogledah u oznaku gejta, pa u svoj pasoš... Shit just got real! Nešto je u mojoj glavi kliknulo i konačno sam shvatila da ja zaista idem u Norvešku!
