Odluče dva studenta - jedan iz Bora jedan iz Rume - koji sturdiraju u Beogradu, da idu u Pančevo na svirku. Ne zvuči li već obećavajuće?

Elem, pre nego što počnem da detaljišem o svojim dogodovštinama, na kratko ću vas usmeriti na 013info - pančevački info portal - na kom je objavljen moj kratak rezime svirke.

Dolazak do Pančevca je bio lakši deo. A onda smo Nađa i ja redom pitale dedice na ulici kako da dođemo do čika koji viču "Pančevo, Pančevo!" Objasniše oni nama, dođosmo mi na to mesto, kad stvarno začusmo te povike. Tako smo našle prevoz.

Jedine smo brbljale u busu. Deca iz provincije. Pitam vozača da li staje kod pošte. To je poslednja stanica, kaže. A ne spominje da je ta poslednja sledeća. I tako svi izlaze, a mi sedimo kao lepe lude. Skontasmo mi da je to poslednja, ali on nikako da nam kaže koliko treba da platimo. Sav se iščudio što ne znamo. Izvinite, gospodine, što se vozamo do Pančeva prvi put.

Čekasmo mi našeg vodiča Draganu (mada mislim da je ipak Dregona mnogo kulije), ali pre nje nas nađe njena drugarica. Okupismo se sve i krenusmo put Apola.

Čudne su one tri sekunde osećaja bitnosti kada svi čekaju napolju u redu, a tebe provuku free, pa te još i odvedu u privatne prostorije (zakucava mi mozak, nemam bolji naziv).

Nađosmo članove Bune ispred toaleta i kidnapovasmo Šarkija za (kako on reče) intervjau. Intervjau je bio krajnje opušten, zanimljiv i pun smeha.

Nakon što obavismo sve "formalnosti" siđosmo u dvoranu u kojoj je svirka taman počela.

Moram priznati da ne slušam Sharks, Snakes & Planes privatno, da nisam bila preterano upućena u njihovu muziku i da sam ih slušala prvi put uživo.

Lično mi bend ne izaziva preteranu emociju, ali daleko od toga da je loš. Uživala sam slušajući ih. Dobri su za đusku. Primetih da se ostatak prisutnih pošteno izdivljao uz ovaj bend.

Brigand otkrih relativno skoro (na svirci Bune u decembru) i zaljubih se u njihovu muziku. Slušam ih zatvorenih očiju. Kada sam ih čula prvi put, zatvaranje očiju i isključivanje iz stvarnog sveta mi je bila prva reakcija. Glas Velibora Nikolića me vodi u drugi univerzum. Volim tu melanholiju koju nose. Dok ih slušam, telom se širi smirenost uz povremeni nalet jakih emocija, u skladu sa muzikom. Nemam blagu predstavu kakve su reakcije ljudi oko mene bile veći deo svirke jer ja nisam bila tu, već izgubljena u međusvetu. Na par momenata sam pogledala okolo i delovalo mi je kao da na ostatak ljudi ova muzika ne deluje kao i na mene. Moram priznati da mi je bilo pomalo krivo zbog toga. Najdraža mi je bila Nađina izjava da na nju muzika deluje kao droga. (Radite se muzikom, ljudi!)

Ono što mi se takođe mnogo svidelo kod ovog benda je to što se po njima primeti koliko su i sami mislima negde duboko u muzici. Emocija je vidljiva, skoro opipljiva.

Iz melanholije me je trgla Seljačka buna. Drvosječe, naravno, prva. Instant buđenje, instant divljanje.

Iako bez Brade (kom želimo brz oporavak), bez luka i paprike, bend je zapalio Apolo (što reče Šarki, sad je Zapolo). Bunt je odmah proradio, uzdigao se duh agro metala! Prava seljačka muzika uzdrmala je dvoranu.

Šta ja znam, ja se za ovakve svirke nesvesno nađem na ogradi. I posle se pitam odakle modrice po nogama.

Bend nas je svojom muzikom (kao što sam već pomenula u tekstu za 013info) ponovo ubedio da je selo bolje od grada, a kajmak od McDonald's-a.

Opet smo horski prošli kroz muke muvanja gotičarske klinke, straha od džinovske kokoške, nismo svirali pank, a uzdizali smo hevi metal...  A većem delu ženske publike se (sudeći po vriscima) mnogo svidelo što ona nije htela (devojke, totalno nije u redu što se radujete muškoj muci).

Buna i mi (da li da nas nazovem pobunjenicima?) smo još jednom, barem na kratko, uspeli da razbijemo beton koji je pokrio naše njive.

Ovo sjajno veče je završeno na najbolji mogući način - kru pesmom. A i par sati nakon svirke (dok se na jedvite jade stiglo od Pančeva do stana) pesme su se i dalje vrtele po glavi.