Znam da ste navikli da uglavnom ovde pišem o svirkama ili koncertima koji su se skoro desili, ali ovaj put ću napraviti izuzetak. Naime, osećala bih se prilično glupo kada ne bih spomenula ovaj koncert, bez obzira na to što je bio pre dve godine.
Dakle, u ovo vreme 2012. godine sam bila na Ušću, na koncertu velike Metallice.
Generalno, ceo taj dan mi je bio predivan. Išla sam sa sestrom i Renatom. Našle smo se sa sestrinim društvom sa YuMetal foruma i proveli divno poslepodne na Ušću, koje smo Renata i ja iskoristile da se fotografišemo jedno milion puta.
 |
| Isekle su me, ali nema veze. Vidi se sestra, to vam je kao da se vidim ja. |
Koliko me sećanje služi, na koncert smo stigle na pola Gojire. Zaista volim ovaj bend, ali nije mi ostao neki preteran utisak sa njihove svirke. Valjda zato što mi metal koncert i sunčeva svetlost ne idu zajedno. Bend je bio odličan, ali je manjkalo atmosfere jer je bio dan i jer su bili prilično utišani, tako da nemam nešto mnogo da govorim o njihovoj svirci. Najbitnije je da su oni sjajno odsvirali.
Nakon Gojire su nastupali Machine Head. Dan i slab zvuk su takođe uticali na to da atmosfera ne bude najsjajnija, kao i da se ja ove svirke posle dve godine ne sećam dovoljno jasno. Sećam se da su svirali odlično, da je bilo šutki, da smo se super proveli, ali to je otprilike to.
Na fotografiji vidite koliko smo daleko bile od bine. Čekale smo Metallicu i smišljale kako da priđemo bliže. Naravno da smo pustile da nas masa odvuče napred. Konačno nam je postalo jasno zašto se prva dva benda skoro i nisu čula. Da bi Metallica napravila bum, što se i desilo.
Išle smo ka prednjim redovima kada je bend izašao na binu i kada su počeli da sviraju Hit the lights. Renata me je vukla napred, a ja sam (pošto sam pre polaska pogledala setlistu) bila svesna da je sledeća pesma Master of puppets i da nećemo preživeti ako ne odemo napred ili se ne povučemo nazad, jer smo bile u redovima u kojima se obično započinju šutke. Bila sam u pravu. Upale smo u nenormalnu šutku iz koje sam pokušala da nas izvučem. Rezultat ovog događaja je taj da se meni odvalilo pola đona martinke. Đona debljine pet centimetara. Pa vi procenite koliko nam je dobro bilo. Na kraju nam je par momaka pomoglo da se izvučemo. Tako smo upoznale sjajne ljude i stacionirale se na tom mestu ostatak koncerta. Prva reakcija kada smo stale, došle sebi i pogledale ka bini je bila da je James mnogo lep čovek. Mislim da smo jedno dve pesme provele samo buljeći u njega. Nismo bile preterano blizu. Bile smo, možda, u desetom redu od najdužeg dela bine, što implicira da nam je bend većinu koncerta bio prilično daleko. Iskreno, mislim da mi je to definitivno dosta pokvarilo utisak o celom koncertu (kao i činjenica da sam više gledala gde je Renata , nego u njih, jer je njoj to bio prvi koncert). U dosta momenata nisam ništa videla. Kada gledam bend na video bimu imam osećaj da sedim kod kuće i gledam neki live. Jednostavno mi ispari pola atmosfere.
 |
| Ono što sija je James. |
Naravno, nisam dozvolila da mi to pokvari raspoloženje. Iako povremeno moram da ih gledam na video bimu, svesna sam da su oni tu, ispred mene. Jedne od legendi metal muzike. Oni za koje nisam verovala da ću ih videti uživo. Pevala sam sa Jamesom, osetila ritam basa sa Robertom, gazila bas pedalu sa Larsom i letela po bini sa Kirkom (pošto nisam tip osobe koja svira air guitar, jelte). Hedbengovala sam uprkos manjku prostora, derala glasne žice uz svaku pesmu, reagovala na svaku Jamesovu interakciju s publikom. Uživala uz kompletni Black album i nestpljivo čekala Fuel. Verujte da mi se i više nego isplatilo što sam je čekala do bisa. Ne samo da sam dobila svoju omiljenu pesmu u savršenom izvođenju, već sam dobila i vatromet uz nju. I "bombardovanje" posle. To mi je, nekako bio najlepši deo koncerta. Posle energične pesme i gomile pirotehnike i buke, prelazi se na lagani uvod u One i igru lasera uz ritam iste. To je bio jedan od najlepših osećaja i jedan od najlepših momenata u mom životu. Najlepše sam se provela uz Seek & Destroy. Popaljena svetla, masa u delirijumu, skakanje tokom cele pesme... Pa bolji završetak se nije mogao očekivati.
Da, jesam očekivala više od ovog koncerta. Da, jeste ostavio najblaži utisak na mene u odnosu na ostale velike koncerte na kojima sam bila. Ali, da li to znači da je koncert bio loš? Da sam se loše provela? Naravno da ne! Bilo mi je sjajno, uprkos svemu.
Na kraju koncerta Lars je obećao jednu stvar: da neće ponovo dozvoliti da prođe osam godina do njihovog ponovnog dolaska. Nadam se da će održati reč, da ću biti u prvim redovima i da ću moći da vam prenesem daleko svežije utiske.
A sada možete da uživate uz full koncert Metallice iz Beograda i da vidite kako je bilo uz svaku pesmu, pošto znate da ja nisam osoba koja će nabrajati šta je sve svirano. To mi, nekako, dođe kao prepričavanje. A i ne bih mogla baš ni da se setim šta sam radila uz svaku pesmu.
Izvol'te i uživajte.
