Solidna radnja u trinaest epizoda. Prilično mi se sviđa, ali sam očekivala mnogo više, s obzirom na to koliko su mi nahvalili ovaj anime. Zato i ne volim preterano da slušam o animeu koji nisam gledala.
Dopada mi se što je tema afterlife i što se kroz anime proteže motiv reinkarnacije.
Motiv akcionih filmova mi se svideo ovaj put, iako nisam baš neki ljubitelj istih. Valjda je to zbog badass ženskih likova. Mislim, zbog toga mi se sviđa.
Opening je predivan.
Dopada mi se što je tema afterlife i što se kroz anime proteže motiv reinkarnacije.
Motiv akcionih filmova mi se svideo ovaj put, iako nisam baš neki ljubitelj istih. Valjda je to zbog badass ženskih likova. Mislim, zbog toga mi se sviđa.
Opening je predivan.
Smatram da je danas umetnost oskrnavljena. Danas je lako postati umetnik. Ali, poziv umetnika nije isto kao kad je čovek umetnik u duši. Mnogi današnji umetnici će se od svoje umetnosti obogatiti, ali ta njihova umetnost nikada neće imati vrednost višu od novčane. Nikada neće imati estetsku vrednost, a njihov način stvaranja im nikada neće pružiti osećaj mira i zadovoljstva i šansu da razmišljaju izvan tipično ljudskih okvira.
Ali, dok ima onih koji umeju istinski da spoznaju umetnost i uživaju u njoj, još ništa nije izgubljeno.
Uvek mogu da gledam Lord of the rings jer je film savršeno odrađen, počevši od same priče, preko izgleda svakog bića, realizacije svake bitke, odabira glumaca. Bolje nije moglo biti.
Uvek mogu da čitam Malog princa jer se u jednoj tako bajkovitoj knjizi krije ozbiljan pogled na život. Smatram da ovu knjigu treba pročitati više puta tokom života - u različitim dobima - jer svaki put ostavlja drugačiji utisak.
Uvek mogu da slušam Red Hot Chili Peppers jer me opuštaju, jer im je svaka pesma sjajna i jer su vezani za mnogo stvari u mom životu.
Uvek mogu da stavim Heroes album na replay jer ima neverovatnu energiju.
Uvek i svuda mogu da idem biciklom jer to obozavam.
Uvek mogu da gledam anime jer je to moj nacin opuštanja, kao što bi nekome bio uz seriju ili film.
Uvek mogu da odem na dobru svirku ili koncert jer su to izvorišta pozitivne energije.
Uvek mogu da jedem slatko. Mislim da nije potrebno objašnjavati zašto.
Uvek mogu da pišem blog jer me opušta i jer će nekada nekom možda popraviti raspoloženje kada je potrebno.
Uvek mogu da čitam Malog princa jer se u jednoj tako bajkovitoj knjizi krije ozbiljan pogled na život. Smatram da ovu knjigu treba pročitati više puta tokom života - u različitim dobima - jer svaki put ostavlja drugačiji utisak.
Uvek mogu da slušam Red Hot Chili Peppers jer me opuštaju, jer im je svaka pesma sjajna i jer su vezani za mnogo stvari u mom životu.
Uvek mogu da stavim Heroes album na replay jer ima neverovatnu energiju.
Uvek i svuda mogu da idem biciklom jer to obozavam.
Uvek mogu da gledam anime jer je to moj nacin opuštanja, kao što bi nekome bio uz seriju ili film.
Uvek mogu da odem na dobru svirku ili koncert jer su to izvorišta pozitivne energije.
Uvek mogu da jedem slatko. Mislim da nije potrebno objašnjavati zašto.
Uvek mogu da pišem blog jer me opušta i jer će nekada nekom možda popraviti raspoloženje kada je potrebno.
Jako simpatičan i kawaii highscool anime.
Ne bih mogla tačno da kažem koji je žanr u pitanju, ali recimo da ima od svega po malo: komedija, krimić, sci-fi...
Ovaj anime u dvanaest epizoda prati život smotane skrednjoškolke koju svi doživljavaju kao frika zbog njene sposobnosti. Ovde se prikazuje kako i oni najcudniji mogu da pronađu osobe kojima je stalo do njih. Glavni lik, Kotoura, bukvalno polazi od nule da bi na kraju dobila ono što je najviše želela.
Dajem reč da anime nije ovoliki kliše kao što zvuči.
Omiljeni lik: Manabe.
Ne bih mogla tačno da kažem koji je žanr u pitanju, ali recimo da ima od svega po malo: komedija, krimić, sci-fi...
Ovaj anime u dvanaest epizoda prati život smotane skrednjoškolke koju svi doživljavaju kao frika zbog njene sposobnosti. Ovde se prikazuje kako i oni najcudniji mogu da pronađu osobe kojima je stalo do njih. Glavni lik, Kotoura, bukvalno polazi od nule da bi na kraju dobila ono što je najviše želela.
Dajem reč da anime nije ovoliki kliše kao što zvuči.
Omiljeni lik: Manabe.
Iskreno, nisam nešto impresionirana ali anime je solidan i vredi ga odgledati.
Na AnimeFreak-u piše da je anime ongoing i zaista može da se razvije dobra priča. Ali i pored toga je moje mišljenje je da će ostati na dvanaest epizoda, pogotovo jer su im najave u vidu sata, a u poslednjoj epizodi je otkucalo dvanaest sati.
Reč je o shoujo animeu sa vampirima.
Elem, nisam impresionirana animeom, jer je prvih sedam epizoda totalno "tralala" radnja. Imate glavnu junakinju i šest vampira sa kojima je primorana da živi. I, bukvalno, sedam epizoda prođe tako sto je spopadaju i piju joj krv.
Na AnimeFreak-u piše da je anime ongoing i zaista može da se razvije dobra priča. Ali i pored toga je moje mišljenje je da će ostati na dvanaest epizoda, pogotovo jer su im najave u vidu sata, a u poslednjoj epizodi je otkucalo dvanaest sati.
Reč je o shoujo animeu sa vampirima.
Elem, nisam impresionirana animeom, jer je prvih sedam epizoda totalno "tralala" radnja. Imate glavnu junakinju i šest vampira sa kojima je primorana da živi. I, bukvalno, sedam epizoda prođe tako sto je spopadaju i piju joj krv.
Solidan SciFi horor. Naravno, meni ni najmanje strašan, ali na sto smo već navikli. Ne volim naučnu fantastiku, ali elementi iste mi ovde nisu ni namanje zasmetali.
Na samom početku možda deluje kao totalni kliše - nevin dečak završava u zatvoru. Ali verujte da se iza svega toga krije sjajna priča u dvanaest epizoda, koju i te kako vredi odgledati.
Jako dobro osmišljena radnja. Da li ste nekad slutili da u pozadini zabavnog parka može biti zatvor i da krvave igre koje posmatrate radi zabave nisu specijalni efekti? Nikad ne znate šta se može kriti malo dublje u Zemlji čuda.
Primećuje se značajna uloga krvi, kao u, na primer, Shingeki no Kyojin (gde je potrebna krv da bi se čovek transformisao u titana), s tim što ovde krv posebno "nadarenima" bukvalno postaje oružje.
Na samom početku možda deluje kao totalni kliše - nevin dečak završava u zatvoru. Ali verujte da se iza svega toga krije sjajna priča u dvanaest epizoda, koju i te kako vredi odgledati.
Jako dobro osmišljena radnja. Da li ste nekad slutili da u pozadini zabavnog parka može biti zatvor i da krvave igre koje posmatrate radi zabave nisu specijalni efekti? Nikad ne znate šta se može kriti malo dublje u Zemlji čuda.
Primećuje se značajna uloga krvi, kao u, na primer, Shingeki no Kyojin (gde je potrebna krv da bi se čovek transformisao u titana), s tim što ovde krv posebno "nadarenima" bukvalno postaje oružje.
S obzirom na to da sam pisala o koncertu Metallica-e, od pre dve godine zašto ne bih pisala i o koncertu Judas Priest-a i Whitesnake-a od pre tri godine? Budimo realni, ovaj događaj najviše od svih zaslužuje da se nađe ovde gde pišem o nezaboravnim događajima.
Niste ni svesni kakav je ovo događaj bio za jednu petnaestogodišnju devojčicu koja nikada nije bila na nekom većem koncertu.
Prvo nisam mogla da poverujem da me je mama "iz cuga" pusitila da idem. Verujem da je na to uticalo to što je ovo bila poslednja turneja Judas Priest-a, dakle, prva i poslednja prilika da ih vidim i čujem uživo. Kartu sam imala pet ili šest meseci unapred i nestrpljivo sam čekala 1.7.2011.
Na samom koncertu, pre ova dva velika benda, bile su dve predgrupe. Sećam se da sam se žalila da smo prilično daleko od bine i da su mi rekli da se opustim i da će me masa bukvalno odneti do bine. Da sam tada znala šta mi se sprema, dobro bih razmislila o tome kako da se snađem. Mada, sumnjam da bi mi onda utisak ostao isti.
Elem, prva predgrupa je bila Atlantida. Šta ja znam, solidna svirka. E, sada, za Atlantidu je vezana prva stvar koja mi nikako nje bila jasna, a to je da je gomila devojaka posle Atlantide otišle u poslednje redove ili izašla napolje (?!). Da li sam ja to dobro shvatila, da su one za Atlantidu dale 3500 dinara za fan pit?! Ne omalovažavam bend, ali činjenica je da sam ih gledala tri godine za redom u Inđiji na moto skupu za džabe.
Postavljam moje, nekvalitetne, fotke da biste ideli odakle dokle sam ja morala da se proguram SAMA. |
Druga predgrupa je bio Zagrebački bend Malehookers. Bend potpuno nenormalnih tekstova, koji su svi gledali belo dok su nastupali. Tu sledi druga stvar koja mi nikako nije bila jasna (a verujem da je i malo kome bilo jasno): kako su se oni uopšte pojavili kao predgrupa na tom koncertu?
Dok smo čekali Whitesnake, masa je uspela da odvoji jedan deo moje ekipe napred, a drugi nazad, tako da sam ostala sama u masi. Naravno, nisam se nimalo uznemirila i odlučila sam da se sama probijem napred kako znam i umem do Judas Priest-a.
Whitesnake su izašli na binu u tačno najavljeno vreme. Moram da priznam da im nisam posvetila punu pažnju. Kada su svirali stare pesme ja bih zastala, odslušala, pevala horski sa ostatkom publike, a za vreme trajanja novih pesama sam pokušavala da se probijem napred. Još uvek ne mogu da verujem na koje sam sve načine uspela da se probijem napred. Na početku su se dvojica momaka potukli i pali na pod, a ja sam ih preskočila, pridobijala sam ljude na fazone da ništa ne vidim, da sam se odvojila od društva (što je i bila istina) i puštali su me napred. To je trajalo skoro celu svirku Whitesnake-a. Nikada neću zaboraviti jednu ženu koja je stajala sam mužem i rekla mi da se proguram pored njih kako znam i umem, da nema veze i ako ih ugruvam (bilo je svega petnaestak centimetara mesta, a ja sam nosila ranac). Nakon što sam preživela sve to, između drugarice iz razreda i mene je stajao jedan dečko. Zamolila sam ga samo da me pusti da stanem do nje (njemu to ništa nije menjalo), a on mi je krajnje neljubazno odbrusio da neće. Ne znam šta mi je bilo, ali rekla sam mu samo da pazi gde će završiti kad krene šutka (obično ne idem u šutke, jer sam prilično sitna). Na svom putu iz dvadesetog reda do bine upoznala sam mnogo super ljudi koji su bili voljni da mi prave društvo, da skaču i pevaju sa mnom. jedna devojka mi je čak dala i gumicu za kosu, jer su mi skinuli moje tri gumice sa glave (?!). Međutim, tokom susreta sa svim tim ljudima, javlja se treća stvar koja mi nikako nije bila jasna: što se više približavao kraj Whitesnake-a, ljudi su mi sve češće govorili da idemo nazad, jer će uskoro Judasi, a onda su ostajali zabezeknuti kad bih im rekla da sam ja zbog njih i došla.Zamislite, jedna devojčica je došla da zbog Judas Priest-a!
Ovo je fotografisano kad sam se već dosta probila napred. Na početku sam bila duplo dalje. |
Bez obzira na sve, najbitnije je da sam ja stigla napred taman za Still of the night, moju omiljenu pesmu Whitesnake-a i ujedno i poslednju koju su svirali. Ovde se javila četvrta stvar koja mi nikako nije bila jasna: gomila ljudi je izasla iz Arene nakon Whitesnake-a (?!). Prvi i poslednji put dolaze oci hevi metala, a ljudi izađu. Pa, ostani unutra i ako ne slušaš, to ti je jedan životni doživljaj više!
Na binu se spustila ogromna crna zavesa iz koje je isijavao crveni natpis Epitarh. Senke su se pomerale iza iste, i odjednom je sve postalo stvarno. U tom momentu sam dobila osećaj da se nalazim na jednom velikom koncertu.
Na ovom koncertu sam shvatila koliko kod mene postoji odsustvo straha. Prvo dok sam dolazila do same bine, a drugi dokaz je to što jednom čoveku koji je jedno tri puta veći (veći je prava reč, ne viši, jer je bio ogroman u svakom pogledu) od mene, nisam jedno dvadeset minuta dala da stane ispred mene. A onda sam se smorila i popustila. Takođe sam to primetila i kad bi se desilo da upadnem u šutku. Kontam da će mi to jednom doći glave. Elem, sećate li se momaka koji su bili ekstremno nepristojni? E, pa, kad je počelo gurkanje pre Judasa ispunila sam obećanje. Zadovoljno sam im mahnula kada su završili desetak redova iza.
Elem, bogovi metala su izašli na binu, koja je za razliku od bine Whitesnake-a imala kotlove, lance, dim, varnice, lasere...
Zamislite jednog Roba Halforda opakog izgleda koji na binu izlazi u šljokičavom mantilu. Moglo bi se reći da je to bio jedan zanimljiv, prilično kontradiktoram prizor.
Halfordov glas je bio savršen. Definitivno je potvrđeno da on i dalje može da otpeva ono što je pevao pre četrdeset godina. Što se tiče KK Downinga, koji je par nedelja pred koncert u Beogradu napustio bend, lično nisam osetila njegovo odsustvo jer ga je Richie Faulkner dostojno odmenio. A i mi mlađe smo, vala, imale u šta i da gledamo. Pogotovo mi koje smo stajale tačno naspram njega.
Ovaj koncert je na neki način bio i moje "vatreno krštenje", s obzirom na činjenicu da sam u sred šutke za Painkiller uspela da se okliznem na čašu. Da me dečko iza nije uhvatio, pretpostavljam da bi me bilo po podu Arene. Nasuprot ovom momentu stoji momenat potpunog transa, kada u toku Diamonds and Rust ispred tebe u svoj svojoj veličini (bukvalno i figuratiivno rečeno) stoji jedan Rob Halford.
Skakalo se do iznemoglosti, derale su se glasne žice, nije se ni primetila gužva i guranje, jer smo tu bili samo bend i ja.
Nažalost, u jednom momentu mi toliko nije bilo dobro, da sam morala da napustim taj drugi red do kog sam teškom mukom stigla i da odem do šanka da kupim vodu.
A onda se desio momenat koji dokazuje da sam najveći baksuz ikada. U momentu kada sam ja kupila tu spasonosnu vodu, Halford je izašao harlijem na binu! Poklapam čašu rukom. Trčim. Dospevam do ograde, vidim sve, ali ne mogu da fotografišem, jer stojim skroz sa strane i ništa se ne vidi od odsjaja reflektora. No, nema veze. Ostajem tu do kraja koncerta i pevam na sav glas (jer mi je posle one vode bilo super).
Na kraju svi vrište, pesnice su u vazduhu, "rogovi" takođe, a ja kao debil mašem Faulkneru. Ali, molim lepo, moje mahanje se isplatilo, jer je i lepi Richie mahnuo meni.
Mislim da nisam mogla odabrati bolji prvi koncert.
Dva velika benda o jednom trošku, veliki Judas Priest, bogovi, oci hevi metala, na dva metra od mene i mnoštvo nezaboravnih momenata..
Još jedna bitna stvar vezana za ovaj koncert se desila dve godine posle istog. Naime, jedna osoba, koju ja tada nisam poznavala, je na isti koncert došla zbog Whitesnake-a, ali je, kako i dolikuje, ostala i na Judas-ima. Ta osoba je stajala ispred skroz suprotnog kraja bine, ispred Tiptona i od devojke koja je uhvatila trzalicu Judasa kupila istu (ne znam šta mu bi, hah). U oktobru prošle godine sam tu trzalicu dobila na poklon. Hvala, Dušane.
Savršenstvo u trinaest epizoda.
Radnja je smeštena u 1998. godinu, u prokleti razred jedne škole. To je sve što ću vam reći jer, ako vam prepričam radnju, onda nema potrebe da gledate, a ovo stvarno morate odgledati.
Ne volim horor filmove, ali zato horor animee obožavam.
Ovaj anime sadrži sve što je potrebno. Kripi lutke, mitsko prokletstvo i mnogo nerazjašnjenih smrti, kao i weird glavnog lika.
Radnja je smeštena u 1998. godinu, u prokleti razred jedne škole. To je sve što ću vam reći jer, ako vam prepričam radnju, onda nema potrebe da gledate, a ovo stvarno morate odgledati.
Znam da ste navikli da uglavnom ovde pišem o svirkama ili koncertima koji su se skoro desili, ali ovaj put ću napraviti izuzetak. Naime, osećala bih se prilično glupo kada ne bih spomenula ovaj koncert, bez obzira na to što je bio pre dve godine.
Dakle, u ovo vreme 2012. godine sam bila na Ušću, na koncertu velike Metallice.
Generalno, ceo taj dan mi je bio predivan. Išla sam sa sestrom i Renatom. Našle smo se sa sestrinim društvom sa YuMetal foruma i proveli divno poslepodne na Ušću, koje smo Renata i ja iskoristile da se fotografišemo jedno milion puta.
Isekle su me, ali nema veze. Vidi se sestra, to vam je kao da se vidim ja. |
Koliko me sećanje služi, na koncert smo stigle na pola Gojire. Zaista volim ovaj bend, ali nije mi ostao neki preteran utisak sa njihove svirke. Valjda zato što mi metal koncert i sunčeva svetlost ne idu zajedno. Bend je bio odličan, ali je manjkalo atmosfere jer je bio dan i jer su bili prilično utišani, tako da nemam nešto mnogo da govorim o njihovoj svirci. Najbitnije je da su oni sjajno odsvirali.
Nakon Gojire su nastupali Machine Head. Dan i slab zvuk su takođe uticali na to da atmosfera ne bude najsjajnija, kao i da se ja ove svirke posle dve godine ne sećam dovoljno jasno. Sećam se da su svirali odlično, da je bilo šutki, da smo se super proveli, ali to je otprilike to.
Na fotografiji vidite koliko smo daleko bile od bine. Čekale smo Metallicu i smišljale kako da priđemo bliže. Naravno da smo pustile da nas masa odvuče napred. Konačno nam je postalo jasno zašto se prva dva benda skoro i nisu čula. Da bi Metallica napravila bum, što se i desilo.
Išle smo ka prednjim redovima kada je bend izašao na binu i kada su počeli da sviraju Hit the lights. Renata me je vukla napred, a ja sam (pošto sam pre polaska pogledala setlistu) bila svesna da je sledeća pesma Master of puppets i da nećemo preživeti ako ne odemo napred ili se ne povučemo nazad, jer smo bile u redovima u kojima se obično započinju šutke. Bila sam u pravu. Upale smo u nenormalnu šutku iz koje sam pokušala da nas izvučem. Rezultat ovog događaja je taj da se meni odvalilo pola đona martinke. Đona debljine pet centimetara. Pa vi procenite koliko nam je dobro bilo. Na kraju nam je par momaka pomoglo da se izvučemo. Tako smo upoznale sjajne ljude i stacionirale se na tom mestu ostatak koncerta. Prva reakcija kada smo stale, došle sebi i pogledale ka bini je bila da je James mnogo lep čovek. Mislim da smo jedno dve pesme provele samo buljeći u njega. Nismo bile preterano blizu. Bile smo, možda, u desetom redu od najdužeg dela bine, što implicira da nam je bend većinu koncerta bio prilično daleko. Iskreno, mislim da mi je to definitivno dosta pokvarilo utisak o celom koncertu (kao i činjenica da sam više gledala gde je Renata , nego u njih, jer je njoj to bio prvi koncert). U dosta momenata nisam ništa videla. Kada gledam bend na video bimu imam osećaj da sedim kod kuće i gledam neki live. Jednostavno mi ispari pola atmosfere.
Ono što sija je James. |
Naravno, nisam dozvolila da mi to pokvari raspoloženje. Iako povremeno moram da ih gledam na video bimu, svesna sam da su oni tu, ispred mene. Jedne od legendi metal muzike. Oni za koje nisam verovala da ću ih videti uživo. Pevala sam sa Jamesom, osetila ritam basa sa Robertom, gazila bas pedalu sa Larsom i letela po bini sa Kirkom (pošto nisam tip osobe koja svira air guitar, jelte). Hedbengovala sam uprkos manjku prostora, derala glasne žice uz svaku pesmu, reagovala na svaku Jamesovu interakciju s publikom. Uživala uz kompletni Black album i nestpljivo čekala Fuel. Verujte da mi se i više nego isplatilo što sam je čekala do bisa. Ne samo da sam dobila svoju omiljenu pesmu u savršenom izvođenju, već sam dobila i vatromet uz nju. I "bombardovanje" posle. To mi je, nekako bio najlepši deo koncerta. Posle energične pesme i gomile pirotehnike i buke, prelazi se na lagani uvod u One i igru lasera uz ritam iste. To je bio jedan od najlepših osećaja i jedan od najlepših momenata u mom životu. Najlepše sam se provela uz Seek & Destroy. Popaljena svetla, masa u delirijumu, skakanje tokom cele pesme... Pa bolji završetak se nije mogao očekivati.
Da, jesam očekivala više od ovog koncerta. Da, jeste ostavio najblaži utisak na mene u odnosu na ostale velike koncerte na kojima sam bila. Ali, da li to znači da je koncert bio loš? Da sam se loše provela? Naravno da ne! Bilo mi je sjajno, uprkos svemu.
Na kraju koncerta Lars je obećao jednu stvar: da neće ponovo dozvoliti da prođe osam godina do njihovog ponovnog dolaska. Nadam se da će održati reč, da ću biti u prvim redovima i da ću moći da vam prenesem daleko svežije utiske.
A sada možete da uživate uz full koncert Metallice iz Beograda i da vidite kako je bilo uz svaku pesmu, pošto znate da ja nisam osoba koja će nabrajati šta je sve svirano. To mi, nekako, dođe kao prepričavanje. A i ne bih mogla baš ni da se setim šta sam radila uz svaku pesmu.
Izvol'te i uživajte.
S obzirom na to da ovaj blog pokriva više tema, razmišljala sam o tome da svaka ima svoj prednaslov, pre naslova samog posta. Na primer Svirke: Ti slušaš Haustor i grupu Majke, a ja sam panker koji svira cajke (samo što će, naravno, prednaslov za svirke biti drugačiji).
Koliko, uopšte, tema sadrži ovaj blog? Hm, da vidimo... Dešavanja (svirke, koncerti, izložbe i slično), favoriti meseca i prostor za sopstvene misli. Ono što takođe želim da uvedem su moja mišljenja o pročitanim knjigama i preporuke istih. Namerno nisam rekla da su u pitanju recenzije knjiga, jer smatram da nisam kompetentna da pišem recenziju bilo koje knjige, ali zato jesam da ispoljim totalno subjektivni doživljaj (Ali, sa time verovatno počinjem sredinom leta ili kasnije, jer sada, nažalost, nemam vremena za čitanje). Naravno, biće i odeljak za moje upoznavanje sa Beogradom (ali i drugim gradovima, nadam se), kao sto smo se već dogovorili. U tome je i cela poenta ponovnog pokretanja ovog bloga, zar ne? Mislim da sam sve to prilično fino objasnila još ovde.
Ako uspem, sam blog ću podeliti na sekcije, tako da, ako vaz zanima samo jedna, ne morate da skrolujete kroz sve ostale dok je ne pronađete.
Nadam se da će ovo da uspe i da će bar nekome da se svidi. Da je ovo promena koja će doneti poboljšanje. Ako ne, uvek je tu lična satisfakcija.