Život Šećerne Pilule: 08/10/15

Šećer pita: Branko Golubović - Fejsbuk je zajebancija na kojoj masa degenerika pokušava da se krije iza lažnih profila.

S obzirom na to da izbegavam intervjuisanje putem kompjuterskog kuckanja, čekala sam priliku da sa Goblinima uradim intervju na pravi način. Sirmium Rocks Festival je bio sjajna šansa. Golub je dobio primerak desetog broja DRAFT zina - u kome se nalazi njegov intervju koji je dao draftovcima pred svirku u Apolu - seli smo na tribine igrališta, okruženi ljudima koji su poranili na svirku i razgovor je mogao da počne.

Koliko se Goblini danas razlikuju od onih koji su prašili devedesetih?

Sve zavisi sa koje tačke gledišta to posmatramo. Ljudi su odrasli. Svima nama se desio život. Većina tih ljudi koje vidiš na bini sada imaju i klince i neke poslove koje moraju da rade. U principu, sa muzičke tačke gledišta mislim da je to ista energija, pošto mi više posmatramo muziku sa te neke energetske tačke gledišta. To nam je osnovno merilo, više nego sam muzički stil koji pokušavamo da obradimo u našim pesmama. Dvadeset i jedna godina je prošla od tog prvog albuma. Naslušalo se i muzike, a i tehnologija se promenila. Sada je mnogo lakše uraditi album. I dalje se bavimo temama koje su ljudima najviše bliske i koje muče ljude koji žive u ovoj zemlji, tako da mislim da se s te tačke gledišta ništa nije promenilo. Nažalost.

Šta vam je promenilo mišljenje i učinilo da se oproštajni koncerti pretvore u neku vrstu povratničkih, s obzirom na to da ste nakon njih odlučili da nastavite sa radom?

Mi smo zaista najiskrenije hteli da uradimo šest koncerata i da završimo sa celom tom pričom. Da se na najlepši način oprostimo da ljudima koji su nas pratili i pružimo šansu novim generacijama da vide Gobline. Postoje dve paralelne priče. Jedna je da ti se desi bina. Popneš se, osetiš taj miris bine koji je poprilična navlakača. S druge strane nam se desila jedna poruka fana koji nam se javio na fejsbuk stranici i jednostavno rekao kako bi vama zvučalo da vam kažemo da će to biti poslednji koncert na kojem ćemo se pojaviti i da nećemo više doći da vas gledamo. Te dve stvari zajedno su 99% doprinele tome da Goblini nastave sa radom nakon tog oproštajnog koncerta koji se desio, ja mislim, u Banjaluci.

Koliko su ljudi zaista svesni da pank nije samo žestoka muzika i razarački bunt Sex Pistolsa?

Pank nije muzika. Pank je nešto gde je muzika kao takva samo mali deo priče. Da budem iskren, ja to posmatram više kao neku ideologiju. Na koji način ćeš je ispoljiti, da li kroz neki umetnički način rada, da li kroz način na koji živiš ili bilo šta drugo, to je već sloboda svake individue da se ispolji na način na koji želi. Ono što se dešava sa pankom je da sve više i više počinje da se stavlja u neke kutije i da se limitira prema tome šta je pank, a šta nije. To je ono protiv čega se pank u startu i borio - da se nešto obeležava, brenduje. To je veliki problem i kada se taj problem prevaziđe opet ćemo se vratiti na zdrav pank.

U jednom intervjuu je spomenuto kako ste čak vadili novac iz wc-a da bi bend imao barem za pivo. Koliko je žrtvovanja zaista potrebno da bi bend uspeo?

Potrebno je mnogo. Mislim da je to vađenje para iz govana - bukvalno - samo pokazatelj koliko bend veruje u to što radi, koliko su ljudi u bendu prijatelji i koliko žele da pomognu jedan drugom. Vlada i ja smo izvadili te pare iz wc šolje kako bi i ostatak benda mogao da popije pivo. Tih govana moraš, da se najedeš i da se napipaš i namirišeš poprilično, kako bi bend bio u situaciji da, na primer, može da svira ovde. Nikad mi nismo ni razmišljali o ovako nečemu. Mislim da je ovo nešto što se desilo Goblinima iz nekog određenog razloga. Mi smo klupski bend, ali igrom slučaja se pojavljujemo na ovakvim manifestacijama i drago nam je zbog toga. To znači da našu muziku i naše poruke možemo da prenesemo nekom većem broju ljudi nego što smo sanjali da će nam se desiti. Treba mnogo žrtava, naročito sada. Mislim da je ova situacija ekonomski toliko nezgodna da se ja divim svim tim klincima koji reše da naprave bend, sviraju i da pokušaju da od toga naprave neku svoju priču i putuju zemljom Srbijom ili kuda god, kako bi podelili to nešto svoje sa drugima.

Da li je današnjim bendovima lakše ili teže da se probiju nego što je bilo vama?

To je poprilično nezgodno pitanje zato što s jedne tačke gledišta jeste, dok sa druge tačke gledišta nije.

Danas uz malo tehnologije i nekoliko hiljada evra imaš svoj studio i možeš da snimaš i izdaješ sam za sebe i snimiš CD. Imaš društvene mreže, određene veb sajtove kao što je jutjub, gde možeš da plasiraš muziku i deliš je sa ljudima.

Nije im lakše zbog toga što smo izgubili mejnstrim medije - televiziju, radio i novine. Ono što fali današnjim bendovima je da ono što rade mogu da podele sa ljudima koji možda i ne znaju za taj bend i nemaju šansu da to nađu na internetu. Na internet ideš da svesno tražiš nešto i to je njegov problem. Ograničava te na to što moraš da u search ukucaš nešto da bi ti to izašlo. Za razliku od rokenrol emisije koja bi išla na nekoj televiziji i gde bi neko zaboravio da prebaci na drugi kanal, pa slučajno čuo bend, shvatio da to uopšte nije loše i saslušao do kraja, a onda tražio nešto drugo na televziji. To je ono što bendovima fali danas. I fali im razvijena mreža izdavaštva. Danas u Srbiji nema toliko izdavača. Ima distributera, ali distributerstvo može da radi svako i ne moraš da budeš izdavač da bi radio distributerstvo. Sve je to zatvoreni krug. Nema izdavača zato što rokenrol nije toliko jak, rokenrol nije toliko jak zato što nema mejnstrim medija i tako idemo u krug i možemo da pričamo o tome sto godina.

Kako bend funkcioniše s obzirom na to da članovi ne žive samo u različitim gradovima, već na različitim kontinentima?

Verovatno bi 90% bendova prekinulo da radi kada bi radili na isti način na koji mi radimo. Ovo nije jednostavno. Ovo je bend koji svira brzu muziku i ta muzika zahteva preciznost. Ako radiš nešto brzo, ukoliko zabrljaš to se primeti. Samim tim, da ne bi zabrljao moraš da vežbaš i bend mora da se oseti na bini. Tako da se momci skupljaju s vremena na vreme i imaju probe. Kada ja dođem iz Etiopije - gde radim probe sam sa sobom, što je izuzetno teško jer sam pevač; ne sviram gitaru, pa da mogu da vežbam - trudimo se da imamo barem dve do tri probe pre prvog nastupa. Kada se to odsvira na bini, sve to legne, tako da kako koji koncert progresivno ide, oseća se da smo sve opušteniji i da postoji to neko samopouzdanje na bini, što je izuzetno bitno. Što si opušteniji na bini, to ljudi bolje osete jer onda sve zvuči bolje.

Od Hladnog Piva smo čuli da si gostujući deo u njihovoj pesmi Mojoj majici snimao u ormaru. Kako je došlo do toga?

Mile i ja smo veliki prijatelji još od davnih devedesetih godina kada smo svirali nekoliko pank festivala zajedno u Mariboru, Ljubljani, Hrvatskoj. Poslao mi je demo snimak koji se meni svideo, zamolio me je da gostujem na njihovom albumu ukoliko želim, što je meni bila izuzetna čast. Jedini način da se to snimi je bio da se zatvorim u ormar jer je on sa svim tim stvarima unutra predstavljao gluvu sobu. Uspeo sam mirkofon da nakačim na ajfon i da snimim to zatvoren u ormar. Ispalo je kako je ispalo. Snimak je verovatno koštao pet dinara struje, koje sam potrošio kako bih ga snimio. (smeh)

Kakve su vaše reakcije na to što veliki deo publike na vašim koncertima čine osobe koje su mlađe od vaših pesama?

Meni je izuzetno drago zbog toga. Ono što mi primećujemo od gore je da postoji taj neki most između te neke nove generacije koja sluša rokenrol - Goblini su samo delić cele te priče - i stare generacije koja se s vremena na vreme pojavi i kaže pa ja sam vas slušao u ovom gradu pre petnaest godina! Drago mi je zbog spoja te dve generacije. To znači da su ljudi koji su to nekada slušali ostali verni tom zvuku, a došla je nova generacija koja se na pravi način obrazuje i poštuje i ceni te neke umetničke pravce i počinje da gaji i razvija neke estetske vrline i razvija nešto lično, što je drugačije od onoga što se plasira u mejnstrim medijima o kojima smo pričali.

Evidentno je da nas ima gomila kada je potrebno horski pevati stihove Goblina. Koliko nas zaista ima kada je potrebno otići korak dalje od anarhije skrivene iza tastatura i uzvikivanja pogrdnih reči na račun političara u pauzama na koncertima? Koliko nas bi se usudilo da se nekom suprotstavi jedan na jedan?

To je dobro pitanje. Da nas ima gomila, mislim da bi se to već i desilo. Ne da ljudi nemaju muda, već jednostavno smatraju da lajkovanjem određene stranice ili ispisivanjem parola na fejsbuku u stvari rade svoj posao. U takvom smo vremenu da ljudi veruju da je fejsbuk realnost. Fejsbuk nije realnost, već zajebancija na kojoj se ljudi sreću, likovi muvaju ribe, masa degenerika pokušava da se krije iza lažnih profila. Virtuelni svet je, po mom mišljenju, izuzetno opasan jer tu ima svakakvih bolesnika. Taj svet je zamenio ulicu, zamenio je ono što predstavlja realnost. Mislim da to nije nešto što su izmislili naši političari, već mnogo pametniji političari iz mnogo jačih establišmenta koji zaglupe ljude do te mere da oni veruju da je to to. Da pojavljivanje na fejsbuku znači da si danas izašao na ulicu, sreo si svoje drugare, popio piće, izašao si i bunio si se protiv vlasti i tako dalje. Imaš fejsbuk profil. Čak ćeš možda i porazgovarati sa likom koji će ti tražiti odobrenje za prijateljstvo i početi da te muva, a ako sedneš u kafić i priđe ti lik koji ti ponudi piće i sedne da priča s tobom, razmišljaćeš o tome da zoveš policiju i misliti da je manijak. To su bolesne stvari. Zamena teza. To se upravo desilo. Ne samo nama, već celom svetu.