Za početak bih volela da vas ne mrzi da pročitate ovo.
Naime, u pitanju je deo članka koji je napisao Raskoljnikov, lik iz romana Zločin i kazna i upravo na ovom članku se baziraju moja razmišljanja koja napisah u pismenom zadatku i koja ću sada izneti i ovde.
Čovekova priroda je često predmet razmišljanja mnogih ljudi. Neretko se postavlja pitanje o tome da li je čoveku odmah po rođenju određena sudbina i da li od same sudbine zavisi kakve će odluke donositi tokom života.
Raskoljnikov u svom članku iznosi jasnu podelu ljudi na obične i neobične, ali ja se sa njegovom podelom mogu složiti samo delimično. Nesumnjivo je da ove dve grupe zaista postoje. Uvek će biti ljudi koji će biti poslušni i pokorni, kao i onih glasnih koji će učiniti sve da promene nešto sa čime se ne slažu. Međutim, ne mislim da je ljudima pripadnost ovim grupama određena rođenjem, kao ni da se pripadnici ove dve grupe ne mogu međusobno mešati. Vrlo je moguće da čovek u okviru porodice bude učen pokornosti, ali niko ne može pouzdano da tvrdi da će on ostati takav do kraja života. Naime, određeni događaji, pogotovo oni potresni, mogu u potpunosti da preokrenu čovečiju svest i poglede na život, pa tako, jedan pokorni sluga tuđe volje može postati pripadnik kategorije koja gazi zakon. On time, po mišljenju većine, prelazi na stranu zločinaca, ali takvu tvrdnju niko ne bi trebalo da iznese sa potpunom sigurnošću sve dok ne zaviri u psihu počinioca.
Daleko od toga da opravdavam zločin kao što je ubistvo. Niko od nas nema pravo da presudi drugome. Ali, ipak, mislim da se zločin počinjen zarad opšteg dobra bar delimično može opravdati. Ako je gašenje jednog života omogućilo opstanak desetina drugih, moramo priznati da iz takvog zla ipak proizilazi nešto dobro. Pitanje savesti je već malo komplikovanije. Iako čovek zna da je počinio zločin zarad očuvanja opšteg dobra, on je i dalje svestan da je njegovo nedelo odraz nečega neljudskog. Griža savesti je glavna karakteristika svakog čoveka. To je dokaz da smo svesni svojih postupaka i činjenice da neki od njih nisu u skladu sa moralnim kodom. Tako će počinilac zločina kao neku vrstu nagrade imati sve te opstale živote, a savest će ga, sa druge strane, izjedati kao trajna opomena da ne čini slična nedela i podsetnik na ono što je počinio.
Dakle, sami smo odgovorni za svoju sudbinu. Sami preuzimamo ulogu suđaja i pletemo svoju tapiseriju. Rođenjem dobijamo samo šansu da sami odlučujemo o svojim postupcima, njime nam nije sve predodređeno.
