Sedim za kompjuterom kao i svaki drugi dan, kad na početnoj strani fejsbuka vidim objavljenu nagradnu igru. Prvih troje koji odgovore tačno na nagradno pitanje dobijaju dve karte za Kultur Shock. Primamljivo. Vidim da je objavljeno pre tri minute. Znači, imam šanse ako odmah pošaljem mejl. Pogledam pitanje... Sjajno! Znam odgovor! Mada je to bilo jedno od onih pitanja za koje (ako ne znate odgovor) ne morate ni da guglate, već vam odgovor stoji pred nosom.
Elem, poslala sam ja taj mejl i sutradan dobijam odgovor da će me staviti na spisak na ulazu i da imam +1. Oduševila sam se. S obzirom na to da je u pitanju Kultur Shock, provod je bio zagarantovan.
Moj plus jedan (kao na maturi, hoho) je bila moja Vanja, moja zlica opasnica iz Mordora. Nismo se videle od novembra, a boljeg reunion-a od odlaska na dobru svirku nema!
Dođoh na Zeleni venac (koji je bio ugovoreno mesto sastanka) i iz daljine primetih osobu koja se šećka i, sudeći po headbang-u, sluša mnogo žestoku muziku. Zbog toga mi, čak ni ovako ćoravoj, nije bilo teško da prepoznam moju Mordor.
Začas se prisetimo gde je Mikser House i uputismo se tamo. Neko vreme smo stajale napolju i pokušavale da pričamo, mada nam to škriputavi hipster tramvaji nisu baš dozvoljavali. Nakon toga smo razgovarale sa neka dva čoveka i produkt toga je bila situacija u kojoj nas je čovek pitao na čemu smo, ako nismo ništa pile... Pravda za prirodno vesele ljude!
Odlučismo da konačno uđemo. Otišle smo do čoveka kod koga su liste, rekla sam ime i prezime i na čijoj sam listi... Nije mogao da me nađe. Pludeh. Jedini posao dotične osobe (koju sada neću spominjati) je bio da stavi moje ime na spisak. A ne mogu da ga pozovem jer nije tu. Pobesnela sam i rekla im da ću im pokazati mejl u kom mi je rečeno da sam na spisku. Dok sam pokušavala da se izlogujem s jednog mejla na telefonu i ulogujem na drugi, došao je čovek (pretpostavljam vlasnik kluba, organizator svirke ili nešto slično) kome su rekli da sam dobila mejl, ali da nisam na spisku. Samo me je pitao ko je trebalo da me stavi na spisak i, kada sam mu rekla, pustio nas je unutra. Mnogo mu hvala!
Pre svirke su, na moje oduševljenje (Vanjino baš i ne), puštali Defformero, pa se malo raspevah.
Nismo dugo čekale do početka svirke. Nije bilo previše ljudi, barem ne oko nas. Stajale smo same tačno u centru praznine između ljudi, obasjane reflektorom i glupirale se. Mnogo smo se razmahale i mislim da smo bile malo glasnije nego što treba, pošto su nas povremeno čudno gledali. Ali nije da nas je to nešto pogodilo. Na samom početku je Vanja imala prilike da vidi zašto sebe zovem manget za leteće čaše piva.
Muzika je prestala i na binu su izašla tri čoveka, od kojih je jedan imao krajnje simpatičnu kapu (kožnu, crvenu, sa natpisom bad girl) i izgledao kao lepša verzija Lemija iz Motorheda (mada, svako ko liči na Lemija MORA biti lepša verzija; budimo realni, Lemi nije lepotan). Bend je bio sjajan! Sjajni emiteri pozitivne energije. Njihov nastup, kao i sama pojava, su odavali toliko dobrih vibracija da smo Vanja i ja poželele da sviraju celo veče (a bile smo svesne i onoga što sledi). Dakle, Bezbeli apstrakcije su svoju prvu svirku u Beogradu oduvali!
Nakon što je bend zavšio svirku i nakon što su izneseni svi potrebni instrumenti, Kultur Shock nije izašao na binu... Kultur Shock je uleteo na binu! Bila sam na zaista mnogo koncerata i svirki i nikad, nigde, niko nije uspeo da napravi sjajnu atmosferu za manje od tri sekunde. Ovde se to dogodilo. Publika je poludela uz prvi otsvirani ton. Mada, kako i ne bi, kad je svirka započeta Tamnim vilajetom! Od tog prvog tona, do samog kraja atmosfera je bila na vrhuncu.
Same pesme ovog benda su veoma snažne. Kada se one uklope sa njihovom pojavom... E onda dolazi do pravog šoka! Ceo bend toliko isijava energijom da ne možete da odvojite pogled od bine. Najveće iznenađenje... ne, zaprepašćenje... Zaprepašćenje je prava reč! Elem, najveće zaprepašćenje za mene je bio momenat kada je Amy izašla na sredinu bine da peva. Do tog momenta, ja nisam znala ni da neki tonovi postoje, a kamoli da neko može da ih otpeva, a da ljudima ne raznese bubne opne. Masi je, kao u crtaćima, vilica pala do poda.
Jako mi je žao što nisam uspela da snimim kako Paris igra, jer je devojka razvalila! Obožavam te nagle pokrete violonista, a ona ih primenjuje i dok ne svira i to izgleda zaista brutalno. Na njoj je nekako i najočiglednije to uživanje u samoj svirci.
Mislila sam da o ovoj svirci pišem daleko duže, ali sam u jednom momentu shvatila da bi svako nepotrebno pisanije samo ugušilo taj sjajni utisak koji nosim sa ove svirke i koji je i dalje jednako jak kao i ono veče kad je svirka bila (a svi znamo koliko je vremena prošlo od te svirke do pisanja ovog posta, khm...).
Da sumiramo: ovaj bend je iz mene izvukao energiju kakvu niko nikada nije (a znamo da meni nije problem da budem energična), a u isto vreme izazvao i snažnu emociju. Muzičari ovog benda su u meni probudili divljenje. Zaista je vredelo otići na ovu svirku. Ovo je najbolje prvo iskustvo od svakog prvog odlaska na svirku nekog benda. Sa svirke ovog benda morate otići u šoku. Jer, ako odete ravnodušni, to znači da sa vama nešto nije u redu.
Svaka dalje napisana reč će biti suvišna.