Dve pune godine internet lupetanja, a ljudi još čitaju šta pišem. S obzirom na to da možda ne pišem ono što bi svakome leglo da čita, da moj stil pisanja ne odgovara svakome, da sam dosadna (?), srećna sam što ljudi i dve godine kasnije čitaju moje gluposti.
Za ovaj blogorođendan dobila sam super poklon - konačno pređenih 15 hiljada pregleda! Zaista se nadam da će se u ovoj, trećoj godini postojanja bloga ta brojka mnogo brže povećavati i da će blog imati više povratnih reakcija.
Moja blogorođendanska želja dok duvam virtuelne svećice jeste da vam, za početak, ne bude mrsko da kliknete na jedno od polja koja se nalaze na dnu svakog posta, kako bih znala da li i koliko vam se post sviđa ili ne sviđa.
Hvala što ste dve godine uz mene, nadam se (čitaj: priželjkujem) da će ih biti još.
In
Atheist Rap,
Intervju
Šećer pita: Radule i Leki - U Srbiji je veća indoktrinacija nego u vreme Tita.
Tokom moje poslednje posete Pančevu i Apolu, radila sam intervju sa Raduletom i Lekijem iz Ateist repa.
Ovaj intervju ste bili u mogućnosti da čitate i na portalu Svet gitara, ali ga objavljujem i ovde zato što ću svaki svoj intervju objaviti na blogu, ma gde on prethodno bio objavljen. Takođe, ovo je proširena verzija intervjua, u kom je zapisano sve što je u intervjuu izgovoreno. Neke stvari nisam objavila u okviru intervjua na portalu jer se previše udaljavaju od teme pitanja, ali pošto je ovo moj blog, na kojem mogu da objavim bilo šta, odabrala sam da i ta skretanja sa teme budu objavljena jer su u pitanju veoma kvalitetne misli.
Ovaj intervju ste bili u mogućnosti da čitate i na portalu Svet gitara, ali ga objavljujem i ovde zato što ću svaki svoj intervju objaviti na blogu, ma gde on prethodno bio objavljen. Takođe, ovo je proširena verzija intervjua, u kom je zapisano sve što je u intervjuu izgovoreno. Neke stvari nisam objavila u okviru intervjua na portalu jer se previše udaljavaju od teme pitanja, ali pošto je ovo moj blog, na kojem mogu da objavim bilo šta, odabrala sam da i ta skretanja sa teme budu objavljena jer su u pitanju veoma kvalitetne misli.
Ukoliko volite klasične izveštaje sa koncerata iz kojih ćete saznati šta se sviralo, možete pročitati moj izveštaj o ovoj svirci za portal Svet gitara. Naprosto me je nešto vuklo da stavim taj pomalo jadni naslov jer je pank u Pančevu oživeo. Jednostavno sam morala to reći u maniru u kom je oživelo PanKčevo.
S obzirom na to da znate da u svojim „izveštajima” za blog ne pišem o tome šta se sviralo, nekada se desi da ne pišem ni o samoj svirci dovoljno, već o svojim mislima tokom iste. E, ukoliko vam se to čita, možete slobodno nastaviti.
Pre nego što sam uopšte otišla u Apolo, bila sam u Domu omladine u Pančevu, pomažući draftovcima da prelaze arhivu. Dok su one kukale (jer su ovo radile već duži period i verujem da im je na nos izašlo) ja sam se super zabavila! Sjajan je osećaj videti muzičku istoriju grada na jednom mestu. Plus je prostorija PRE DIV NA. Ali ja sam naravno debil koji nije fotkao lepo, već je samo uhvatio mural.
Ubrzo nakon dolaska u Apolo, pridružili su nam se Radule i Leki iz Ateist repa (prvo smo zvale Popa, ali je on otišao da jede). Sa njima smo imale sjajne razgovore. Tijana i Dragana su ih intervjuisale za Draft, a ja za Svet gitara. Intervju je prošao sjajno (proširenu verziju ćete moći da pročitate na blogu), a nakon njega smo još sedeli sa bendom i slušali kako je bilo svirati devedesetih, da li je rok muzičarima i dalje bajno sa devojkama i gomilu anegdota.
Nakon što smo Dragana i ja jurnule do trafike po energiju, rastale smo se i ja sam otišla da slušam svirku, a ona je nastavila svojim putem.
Bilo mi je tako drago da konačno čujem Dža ili bu. Poslednji put sam ih slušala na Egzitu 2014. Totalno mi je prijala njihova svirka. Zapazila sam da publiku pretežno čine stari pankeri. Bilo je tu nekoliko ljudi mojih godina, kao i nekoliko klinaca. Potajno sam se nadala da će ovi koji su u većini pokazati klincima šta je prava svirka. Na kraju su mi se nade ispunile. Nakon nekoliko pesama, ljudi su započeli šutku. Sjajno su se provodili, a ja sam se osećala kao baba dok sam cupkala sa strane zbog bolova u kolenima. Poželela sam da uđem u šutku i zabavim se, a onda sam se setila da mi se kolena još nisu oporavila od oktobra i šutke na Arkoni.
Kad su Ateisti počeli, šutkanje je postalo mnogo češće, a moja falična kolena su počela da me izdaju, te sam otišla da se naslonim na ogradu. Malo me je ponela atmosfera, pa sam od oslanjanja na ogradu u nekom momentu prešla na penjanje na istu i držanje kolenima za nju, stvarajući potencijalne modrice. Ali šta ću, u srce me je pogodila svaka pesma, kao dizelaša na koncertu Mitra Mirića.
Nakon svirke sam krenula po stvari i do benda po punjač koji sam im pozajmila. Punjač me je dočekao na kaputu, pa sam se uštekala u garderobi da dopunim telefon jer sa dvadeset posto baterije definitivno ne bih dočekala pet ujutru i bus. A znate li kako se završilo moje čekanje? Tako što smo na kraju proverili da li neko ko ide za Beograd ima slobodno mesto u kolima. A imali su ga Dža ili bu.
Tako sam ja ostatak večeri provela sa bendovima, sačekala da se spakuju i... Ne tako brzo. Nismo krenuli. Prvo smo neko vreme po Pančevu tražili mesto da klopaju, onda smo neko vreme sačekali dok klopaju. E, onda smo krenuli! Zaista mi je bilo zabavno sa njima, a naučila sam i nešto korisno - kako se odbraniti od zombija koji vrebaju iz magle na auto putu.
Zaista mi je bilo sjajno i imam jedno veliko HVALA za bend jer su me spasili dosadnog trosatnog čekanja.
Fotkao: Aleksandar Stojković
Novembar nije bio preterano interesantan mesec. Govorim to jer pišem ovo krajem decembra i jedva se sećam bilo čega što bih mogla da uvrstim u favorite. Definitivno su ovomesečne omiljenosti daleko bezazlenije nego većina dosadašnjih, ali su mi i dalje drage.
Dakle, počinjem.
Veći deo novembra mi je protekao u vrtenju Vizeljeve tada nove pesme Nosorog. Totalno je zarazna. A duboki bek vokal... Savršenstvo.
Iz nekog razloga blogger ne može da nađe ovaj video na jutjubu, pa kliknite ovde kako biste čuli pesmu.
Jedanaesti mesec ove godine je protekao u znaku letnjih temperatura, mom zanemarivanju istih i pijenju čaja. Ledeno doba one love. Ova stavka me navodi na pomisao da bih uskoro mogla da posetim kuću čaja i kupim još koju mešavinu.
Dakle, počinjem.
Veći deo novembra mi je protekao u vrtenju Vizeljeve tada nove pesme Nosorog. Totalno je zarazna. A duboki bek vokal... Savršenstvo.
Iz nekog razloga blogger ne može da nađe ovaj video na jutjubu, pa kliknite ovde kako biste čuli pesmu.
Jedanaesti mesec ove godine je protekao u znaku letnjih temperatura, mom zanemarivanju istih i pijenju čaja. Ledeno doba one love. Ova stavka me navodi na pomisao da bih uskoro mogla da posetim kuću čaja i kupim još koju mešavinu.
Oktobar je za mene bio jedan vrlo loš i stresan mesec, ali se to po ovom postu definitivno ne bi reklo. Biće ovo poduži tekst... Toliko dug da me ne bi čudilo da se neko zapita kako li je tek kad je mesec dobar, ako se ovoliko dobrih stvari desilo za vreme jednog lošeg. Elem, da ne laprdam dalje, preći ću na omiljenosti.
Početak meseca je bio sjajan. Dovoljno da vam kažem da sam bila na svirci Briganda, pa da vam sve bude jasno. Upravo zbog toga i nisam pisala rezime ove svirke. Ne bi valjalo da se blog pretvori u Brigand promo sajt. Šalim se, naravno, ali definitivno nisam imala toliko toga novog da dodam, da bih pisala poseban post. Zato ću ovde reći ponešto o samoj svirci.
Dakle, putovala sam do Novog Sada zbog pomenutog događaja. Otkrili smo da je Crna kuća 13 zaista crna kuća broj 13 i bili smo jako srećni zbog toga. Mazili smo retrivera dok smo čekali da sve počne. Bila je to jedna totalno opuštena atmosfera.
Početak meseca je bio sjajan. Dovoljno da vam kažem da sam bila na svirci Briganda, pa da vam sve bude jasno. Upravo zbog toga i nisam pisala rezime ove svirke. Ne bi valjalo da se blog pretvori u Brigand promo sajt. Šalim se, naravno, ali definitivno nisam imala toliko toga novog da dodam, da bih pisala poseban post. Zato ću ovde reći ponešto o samoj svirci.
Dakle, putovala sam do Novog Sada zbog pomenutog događaja. Otkrili smo da je Crna kuća 13 zaista crna kuća broj 13 i bili smo jako srećni zbog toga. Mazili smo retrivera dok smo čekali da sve počne. Bila je to jedna totalno opuštena atmosfera.
Knjige su ljubav, a samim tim sajam knjiga nije ništa drugo nego sajam ljubavi.
Ovogodišnji sajam sam vrlo lepo provela, s obzirom na to da sam ga uzduž i popreko obišla sa svojim drugom Sanelom, koji je specijalno zbog ovog događaja doputovao iz Brčkog.
Pogodilo se da smo na sajmu onaj dan kad Zorannah nije, tako da je sve bilo savršeno. Ove godine sam potrošila nešto više novca. Naravno, opet su tu bili štandovi sa sjajnim knjigama za 100 i 200 dinara, ali me ta dela ovog puta ili nisu zanimala, ili su bila u pitanju ona koja već posedujem.
Neću vam mnogo govoriti o samom sajmu jer znate i sami kako sve to izgleda. Volela bih da vam pokažem šta sam ove godine kupila, da vam kažem koliko sam šta platila i iz kog razloga sam nešto kupila.
Cenim da bih mogla da počnem.
Ovogodišnji sajam sam vrlo lepo provela, s obzirom na to da sam ga uzduž i popreko obišla sa svojim drugom Sanelom, koji je specijalno zbog ovog događaja doputovao iz Brčkog.
Pogodilo se da smo na sajmu onaj dan kad Zorannah nije, tako da je sve bilo savršeno. Ove godine sam potrošila nešto više novca. Naravno, opet su tu bili štandovi sa sjajnim knjigama za 100 i 200 dinara, ali me ta dela ovog puta ili nisu zanimala, ili su bila u pitanju ona koja već posedujem.
Neću vam mnogo govoriti o samom sajmu jer znate i sami kako sve to izgleda. Volela bih da vam pokažem šta sam ove godine kupila, da vam kažem koliko sam šta platila i iz kog razloga sam nešto kupila.
Cenim da bih mogla da počnem.
A photo posted by Sugar Pill (@_semjonova_) on
Nalazim se s Mirkom i jurimo ka Domu omladine na dugo očekivani folk specijal. Folk metal, naravno! U slučaju da vam je nešto drugo palo na pamet. U prostor ulazim sa srpskom zastavom u džepu i zamišljam kako bi bilo da ulazim na koncert Dina Merlina.
Čekam Mirka dok, kao nova mlada, oblači svoju suknjicu (ali sa škotskim dezenom, ne belu!). Ulazimo u Amerikanu, provlačimo se kroz masu, a ubrzo zatim počinje ono zbog čega smo (pogotovo ja) došli. Arkona izlazi na binu. Prvo pomislih da nisu živahni jer je prva pesma Yav, pa je nekako razumljivo. Međutim, Maša nije imala ni desetinu one živosti kao kada sam je gledala prvi put. Nije mi to mnogo pokvarilo utisak. Činjenica je da je koncert bio divan. Samo mi je nekako čudno biti na koncertu Arkone na kojem nema te Mašine vrcave energije i skakanja s jednog dela bine na drugi. Pretpostaviću da je umor dežurni krivac.
Moj omiljeni momenat je bio za vreme pesme Serbia (Mirku to verovatno nije bilo toliko omiljeno, s obzirom da sam mu sedela na vratu umesto na ramenima i nisam mogla da se pomerim unazad, koliko god pokušavala. Sori, Mirko!). Ne znam šta se to dešava sa mnom. Još ću postati patriota zbog ovih silnih koncerata. Pre dve nedelje, na koncertu Apokaliptike pevam Bože pravde, a sada me Mirko drži na ramenima dok ja držim ogromnu zastavu! Šalu na stranu, zaista je bio neopisiv osećaj. Arkona o našoj zemlji peva na totalno drugačiji način u odnosu na ono kako nas predstavljaju inače. Divan je osećaj znati da bend koji voliš poštuje tvoju državu i narod do te mere da ti posveti takvu pesmu.
Dok sam držala zastavu, ljudi koji su stajali iza nas su uhvatili donje krajeve iste i pomerali ih tako da se zastava sve vreme vijorila, a ja sam imala hlađenje. Na snimku se od četvrtog minuta vidi ko je pravi patriota, hah.
Za dobru atmosferu se definitivno pobrinula masa. Bilo je vidno da je veći deo ljudi došao upravo zbog ovog benda. Svi su uživali u svirci horski pevajući. Šutke su bile sjajne! Govorim iz iskustva jer sam, posle više od dve godine, ušla u jednu. I to sa momcima, dok je trajala Stenka na stenku. Rezultat: bol u kolenu (što i nije nešto novo) i jedan slomljen nokat.
Za Arkonu imam samo jednu manu. Koncert je trajao prekratko. Kasnili su sa početkom, a završili tačno kad je predviđeno, tako da su sveukupno svirali manje od sat vremena. Nije mi suđeno da gledam neskraćene verzije koncerata ovog benda i čujem Liki Bessmertnykh Bogov uživo.
Nakon malo dužeg nameštanja instrumenata, došlo je vreme da Korpiklaani izađu na binu. U startu me je energija ovog benda naprosto oduvala. Ljudi je bilo znatno manje (što mi nikako nije jasno. Ako si platio kartu, odgledaj ceo koncert!), ali se pod doslovno tresao! Jezička barijera definitivno nije predstavljala problem. Ko je znao tekstove na finskom pevao je, ko nije - i dalje mu je provod bio sjajan!
Definitivno se nisam pokajala što sam došla na koncert ovog benda. Svaki član benda ponaosob je vesela, skoro nerealno simpatična osoba. A da ne spominjem činjenicu da zvuče bogovski.
S obzirom da je dosta mase otišlo , tokom nastupa ovog benda je ostala mala, ali odabrana ekipa ljudi koji su napravili odličnu atmosferu. Sjajno je videti ljude koji u jednom momentu uleću u šutku, a već u drugom se grle i igraju ili nose jedni druge.
Ja na kraju završih u drugom redu i uživah tamo do kraja koncerta. Kao i uvek, za trunku mi se omakla palica. A baš sam želela da budem dobar prijatelj, uhvatim je i poklonim Mirku...
Nekreativan naslov, znam.
Već sam spominjala kako je divno što KRB opet postaje posećen i što nove generacije imaju priliku da slušaju kvalitetnu muziku barem tih nekoliko vikenda.
Dom omladine je bio krcat i bilo je tu mnogo poznatih lica koja sam sretala mahom kad sam i sama počela da izlazim i koja nisam videla neko vreme. Nažalost, svi ovi ljudi su bili tu iz jednog totalno drugog razloga, koji nije imao veže sa samom svirkom.
No, da krenem hronološki.
Drug iz Smedereva mi je naredio da dođem na početak i slušam njegove sugrađane, Upitaj prah. Njima (a i ostalima, moram priznati) se usput izvinjavam što nisam bila dovoljno mentalno prisutna za vreme njihove svirke. Smatram da mi se ne može zameriti. S obzirom na okolnosti, bilo je to loše veče za svirku.
Bend je imao dobru svirku. Nisu nešto revolucionarno ili novo što se tiče zvuka, ali sviđaju mi se. Drago mi je da sam došla da ih slušam. Naveli su me da na jutjubu kucam njihovo ime i preslušam ono što ima. To je ono što je bitno. Da mi je raspoloženje bilo bolje, definitivno bih se super provela uz svirku ovog benda, kao i generalno celo veče.
Već sam spominjala kako je divno što KRB opet postaje posećen i što nove generacije imaju priliku da slušaju kvalitetnu muziku barem tih nekoliko vikenda.
Dom omladine je bio krcat i bilo je tu mnogo poznatih lica koja sam sretala mahom kad sam i sama počela da izlazim i koja nisam videla neko vreme. Nažalost, svi ovi ljudi su bili tu iz jednog totalno drugog razloga, koji nije imao veže sa samom svirkom.
No, da krenem hronološki.
Drug iz Smedereva mi je naredio da dođem na početak i slušam njegove sugrađane, Upitaj prah. Njima (a i ostalima, moram priznati) se usput izvinjavam što nisam bila dovoljno mentalno prisutna za vreme njihove svirke. Smatram da mi se ne može zameriti. S obzirom na okolnosti, bilo je to loše veče za svirku.
Bend je imao dobru svirku. Nisu nešto revolucionarno ili novo što se tiče zvuka, ali sviđaju mi se. Drago mi je da sam došla da ih slušam. Naveli su me da na jutjubu kucam njihovo ime i preslušam ono što ima. To je ono što je bitno. Da mi je raspoloženje bilo bolje, definitivno bih se super provela uz svirku ovog benda, kao i generalno celo veče.
Znaš li kako je kada neki bend slušaš duže od polovine svog života? Preko deceniju? Da li ti je poznat osećaj kada taj bend konačno odluči da poseti tvoju malu zemlju?
Euforija je ovog puta kod mene izostala. Valjda zato što sam već navikla na te odlaske na koncerte i slušanje omiljenih bendova uživo. Ono što je preovladalo je neverica. Jednostavno nisam mogla da verujem da Apocalyptica konačno dolazi. Ukoliko se pitaš čemu osećaj neverice kada sam kroz to slušanje bendova uživo prošla toliko puta, nisam sigurna da umem tačno da ti objasnim, ali mislim da je do toga što mi oni na neki način predstavljaju nešto posebno. Ta ne viđaju se svaki dan metalci violončelisti! Drugi razlog se zove childhood crush, haha. Takođe, Apocalyptica je jedan od prvih bendova koje sam otkrila i uvek će zauzimati posebno mesto u mom srcu i muzičkom ukusu.
Umalo da budem toliki baksuz da prespavam koncert. Osim što bi novac za kartu praktično bio bačen, mislim da nikada ne bih oprostila sebi. Naime, dan pred koncert sam se razbolela, pa je to rezultiralo prepuštanjem snu u petak posle podne i buđenjem sat vremena pre početka koncerta. Spremila sam se što sam brže mogla, ali se nisam mnogo nervirala jer je na event-u pisalo da postoji predgrupa. To se na kraju ispostavilo kao netačno, te sam ja propustila prve dve do tri pesme i one lepe momente euforije dok čekaš da bend izađe na binu.
Dobra strana mog kašnjenja je ta što je sve bilo puno, te nisam htela da se zamaram traženjem svog sedišta u jedanaestom redu i samo sam otišla i stala između redova, ispred bine. Složićeš se sa mnom da je mnogo bolje stajati na pola metra od bine, nego biti u redu broj 11, na sedištu 27.
Čim je najavljeno da je koncert premešten u Dom sindikata, znala sam da će zvuk biti sjajan. Ništa manje nisam ni dobila. Akustika je bila savršena. Nije bilo potrebno puno vremena da se prepustim atmosferi. Sama činjenica da stojim toliko blizu bine i da posle koncerta neću morati da objašnjavam ljudima da modrice na kukovima imam jer sam se potukla sa ogradom (ili debelim likom iz mase) me je činila veoma srećnom.
Iako možda malo mekši nego što sam očekivala, vokal Frenkija Pereza se sjajno stopio sa starim pesmama ovog benda, a nove su zvučale perfektno! I Frenki, kao i ostatak benda su mnogo opušteni ljudi, pokazuju koliko uživaju u onome što rade, a na njima se primeti i koliko im je drago što publika uživa. Odnos sa publikom je za desetku! Reći ću samo da mi je Frenki bacio high five kad sam podigla ruku u toku jedne pesme.
Prva stvar koja me je začudila na ovom koncertu su ljudi koji su sedeli. Ko još sedi na metal koncertu?! Kako neko ko se nalazi na manje od pola metra razdaljine od bine, a pritom na sredini sale, može da sedi i posmatra koncert bezizražajnog lica? Takvih je bio priličan broj. I napominjem da nisu u pitanju stariji ljudi. Nikad neću razumeti takve osobe!
Druga stvar koja me je začudila... Možda je bolje da kažem šokirala... je ta što ljudi ne znaju pesme Metallica-e! Bend svira Master of Puppets, a ja u jednom momentu shvatam da u širem krugu oko mene niko ne peva... samo se ja dernjam kao magarac. Hej, pa taj bend koji ste svi došli da gledate vrlo verovatno ne bi postao popularan da nije obradio upravo Metallica-u! Ne smem ni da vam kažem koliko je ljudi pevalo Seek and Destroy. Mislim da se i bend smorio kad je shvatio da nemaju pojma. Meni je bilo strava. Glasnice oderah.
Bittersweet smo pevali mi. Naravno, opet oni koji su znali. Ponekad se zapitam zašto su se neki ljudi pojavili na određenim koncertima. Elem, bilo je melodično i tiho. Beše baš neka ljubavna atmosfera. Da smo imali svako po sveću bio bi to savršen prizor. Falio je samo Ville Valo. Ehh...
Ono što je iznenadilo sve prisutne je bio momenat kada je Perttu počeo da svira Bože pravde. Da, umeš da čitaš. Svirali su Bože pravde. Nisam neki patriota, ali sam se u tom momentu osećala baš lepo. Ne toliko zbog same činjenice da sviraju srpsku himnu, koliko jer je to bio sjajan način da pokažu svoje poštovanje prema srpskoj publici. Bio je to veoma lep gest. Ako ti možda ne delujem kao osoba koja bi pevala himnu, želim da naglasim da sam pevala sve vreme! Da, čak i „čupavci” znaju himnu. Neverovatno, a?
Reče mi majka da nije znala da ja idem i na mirne koncerte violončelista. E, kad bi samo znala kakvu energiju ovi violončelisti poseduju i dele sa masom! Ovo je bio jedan od onih koncerata na kojima, dok pevaš, ne možeš da skineš osmeh sa lica. Bend je to primetio. I jedni i drugi smo se sjajno zabavili. Nadam se samo da neće proći još devet godina do njihovog sledećeg dolaska jer, pravo da ti kažem, ta energija i bolesti leči.
