Protekla godina nije bila baš savršena, ali bila je u redu. Htela sam da se, umesto da pišem o nekim obećanjima i rezolucijama za ovu godinu ili najboljim/najgorim momentima prošle, osvrnem na prošlu godinu - ali u brojkama.

Ovu malu statistiku počela bih brojkama koje su u vezi sa ovim blogom. Moram da priznam da sam napisala manje postova nego što sam očekivala, a razlog za to nikako nije manjak ideja, već manjak vremena, zbog čega mi je veoma žao. Mogu da podnesem da pišem ređe. Sve je u redu dok i dalje pišem. Dakle, tokom 2017. godine objavila sam 89 blog postova. Na ovom blogu osvanulo je 62 posta u rubrici Knjiški moljac - od toga 37 recenzija knjiga. Tri posta objavljena su u rubrici Prostor za sopstvene misli, u sedam smo zajedno otvarali kutije u rubrici Unboxing, okačila sam tri intervjua u rubrici Šećer pita, četiri meseca sam govorila o stvarima koje mi idu na živce u rubrici Treš meseca, a deset meseci o svojim omiljenostima u Favoritima meseca. Iako krajem godine daleko slabije čitan, nego na njenom početku, blog je 2018. godinu dočekao sa 52700 pregleda, čime sam prilično zadovoljna. Kada su u pitanju blog postovi ove godine, ono što sa sigurnoćšu mogu da kažem je da će se ove godne dogoditi vaskrsnuće odeljka Dete iz provincije. Prvi tekstovi biće objavljeni kroz nekoliko dana i govoriće o mom putovanju u Prag. A kako će tokom godine biti još nekih putovanja, definitivno će biti još tekstova.

Cilj mi je bio da protekle godine pročitam 40 knjiga. Iako je bilo vrlo moguće da pročitam i 50, zbog manjka vremena krajem godine, 2017. je završena brojkom od 46 pročitanih knjiga, odnosno 10904 stranice. Ova brojka sastoji se od 42 knjige, dve kompilacije kratkih stripova i dve grafičke novele. Kada su ocene u pitanju, 20 knjiga sam ocenila sa pet zvezdica, što je sjajno. Ocenu od četiri zvezdice dobilo je 19 knjiga, sa tri zvezdice ocenila sam pet knjiga, a dvema sam dala ocenu od dve zvezdice. Kada je u pitanju broj knjiga koji želim da pročitam ove godine, taj broj je 60. Novi Goodreads čitalački izazov je, kao i prošli, okačen sa desne strane bloga, te možete da pratite moj napredak u čitanju.

Kada je muzika u pitanju, protekle godine sam išla na 24 koncerta, što za mene i nije tako puno. Za dva sajta napisala sam 21 koncertni izveštaj, uradila pet intervjua i objavila dve kolumne. Zaista se nadam da će mi zdravlje i obaveze dozvoliti da i ove godine odem na neke sjajne koncerte. Iako je bio pre nešto više od mesec dana, o poslednjem koncertu na koji sam otišla protekle godine, koji je ujedno bio jedina prilika da uživo slušam jedan od svojih omiljenih bendova, kao i moj prvi koncert u inostranstvu, imaćete prilike da čitate za par dana.

Još nešto što bih izbrojala su dva položena podnivoa norveškog jezika, koja su me dovela do nivoa A1. Nadam se da ću vrlo uskoro nastaviti sa časovima norveškog, te da ću do kraja godine napredovati za više od jednog nivoa. 

Iako proteklih dana nisam ništa objavljivala i dosta postova čeka na red, odlučila sam da ih ostavim po strani, skuvam sebi kakao i napišem jedan post onako, iz glave i da ga odmah objavim, bez obzira na to što je već prilično kasno.

Jutros su mi stigla dva ručna sata koje sam naručila preko AliExpressa. Fotkala sam ih i okačila na Instagram i nekoliko devojaka me je pitalo gde sam ih kupila i koliko sam ih platila, a ja sam jedva dočekala da im kažem da sam ih platila zajedno manje od 600 dinara, jer to smatram super ulovom! 

Imam i te neke crne čizme za koje mi svi govore da su baš lepe, a ja im onda kažem da sam ih ulovila za 1600 dinara u kineskoj radnji. I nikad nisam razmišljala o tome da bi trebalo da me bude sramota zbog toga, pogotovo zato što se dešavalo da kupim kaput baš u takvoj radnji za oko četiri hiljade dinara ili manje i onda identičan, samo sa našivenom dizajnerskom etiketom, vidim u nekom butiku, sa okačenom cenom od preko deset hiljada dinara.

Danas sam se, ćaskajući o tome kako sam ova dva lepa sata kupila za ukupno četiri i po evra, setila da sam bila u situacijama da druge devojke na netu pitam gde su nešto kupile i da sam dobijala odgovor da će mi napisati u inboks. A onda bi mi se javile i napisale mi da je određena stvar kupiljena kod Kineza. Ono što meni nije jasno je što je toliko strašno reći pred drugima da nisi bio debil da zbog etikete daš gomilu para, kada istu stvar, samo bez iste, možeš kupiti za manje para, tako da imaš od čega da živiš ostatak meseca.

Mnoge stvari koje sam kupila upravo u takvim radnjama ili online preko AliExpressa mi traju godinama. Nije u pitanju škart roba. I nisam primetila da se iko gadi ili me gleda s visine kada kažem gde sam nešto kupila. Uglavnom se svi oduševe kada čuju da mogu da nabave nešto jeftino. Dakle, čemu stid ako ste uštedele novac? Molim nekoga da mi razjasni ovu misteriju.

Nisam znala ni gde ću da svrstam ovaj post, ali svrstavam ga među sopstvene misli, jer ću u jednom delu teksta iz glave govoriti o sebi.

Negoslava Stanojević, autorka bloga Negoslavlje, tagovala me je u svom postu i time nominovala za The Versatile Blogger Award. Sada je na mene red da se priključim blog igrici. Do sada nijednom nisam bila deo nijedne blog igrice, tako da je ovo za mene nešto novo. Poenta ovih igrica je da se blogeri što bolje upoznaju, da se vidi ko čita čije postove. Hvala Negoslavi!

Pravila igre su jednostavna:

- Potrebno je zahvaliti se blogeru koji vas je tagovao;

- Zadatak je da napišete sedam manje poznatih činjenica o sebi;

- Nominovati do 15 blogera.

Pa, vreme je da odgovorim na Negoslavinu nominaciju i otkrijem vam tih sedam manje poznatih stvari o sebi.

Blogovi koje ja pratim, a za koje nisam primetila da su nominovani su:

Books And Lilies

Stsh's Book Corner

Fangirls Bookshelves

Svesna sam da su svi blogovi o knjigama, ali svi ostali blogeri i blogerke koje bih nominovala su već odgovorili na nominacije.

Na moje veliko zadovoljstvo, tokom prošle nedelje primljena sam u Školu medijske pismenosti, koju vode ljudi iz Centra za marginu. Dvanaest nedelja ću svake subote ići na predavanja u ovu školu. Predavanja su konceptualno podeljena na dva dela: masovne medije i masovnu kulturu. U delu o masovnim medijima nalaze se novinarske teme koje su više tehničke prirode, dok u deo o masovnoj kulturi spadaju teme o odnosima medija prema diskriminaciji bilo koje vrste, nasilju prema ženama, o političkoj agendi u popularnoj muzici, rijaliti programima i medijskoj pismenosti i tako dalje.

Vrlo je moguće da ću nakon svakog predavanja pisati post. Međutim, to definitivno neće biti tekstovi u kojima ću vam opisivati šta sam te nedelje naučila. Tekstove ću pisati na teme koje su me podstakle na naknadno razmišljanje, koje se nastavilo i kada sam izašla iz prostorija Beograđanke u kojima sam slušala o njima.

Prvo predavanje iz oblasti masovne kulture koje smo imali u ovoj školi nosilo je naslov Medijsko izveštavanje u slučajevima nasilja prema ženama. Predavači ili, bolje rečeno, naši partneri u diskusiji bile su Sanja Pavlović iz Autonomnog ženskog centra i Sanela Lacmanović iz Mreže žena protiv nasilja. Umesto klasičnog predavanja, odlučile su da imaju malo drugačiji pristup. Podelile su nas u dve grupe i svakog grupi dale po jedan tekst iz dnevnih novina, kako bismo pročitali i prodiskutovali o tome šta sa tekstom nije u redu. Tekst moje grupe bio je o ubistvima muškaraca u krugu porodice, dok je tekst druge grupe bio o ženi koja je ubijena od strane partnera.

Kao nekoga ko stremi ka tome da mu novinarstvo postane profesija, bilo me je sramota da čitam tekst koji mi je dat, a pogotovo da slušam o čemu se radi u tekstu koji je čitala druga grupa. Iako su u pitanju ozbiljni prekršaji kako novinarskog, tako i moralnog kodeksa, zanemariću lažne informacije u naslovima, izmišljanje statističkih podataka, kao i izjava očevidaca i fokusirati se na to kako su predstavljene žene u ovim tekstovima.

U jednom tekstu je, kao što smo, nažalost, već navikli, žena prikazana kao glavni krivac za to što je ubijena. Kao glavni razlog navedeno je da nije ispunjavala bračnu dužnost (da, taj izraz je iskoristio novinar koji je pisao). Verujem da ovo nije prvi slučaj da partner ubije ženu zbog toga što neće da ima seks sa njim, ali, recite mi, od kada je to seks bračna obaveza i od kada se za neispunjavanje bračnih obaveza plaća životom? Opet ostavimo po strani to što se dogodilo i fokusirajmo se na to kako je vest u novinama preneta. Žena je prikazana kao osoba lakog morala, koja ne ispunjava bračne dužnosti. Njeni podaci se otvoreno navode. Ovom novinaru očigledno nije stalo do kredibiliteta, kada piše ovakve tekstove i to mi je kristalno jasno. Ono što mi nije jasno je kako nema nimalo griže savesti zbog pogrdnih reči o preminuloj osobi, koja je pritom preživljavala nasilje, da bi na kraju njen život nasiljem bio i okončan.

Tekst moje grupe od samog početka je bio nebulozan. Dok se u naslovu tvrdi da su žene u krugu porodice pobile 98 muškaraca, u tekstu se vidi da su od tog broja 22 muškarca ubijena od strane žena, dok je ostatak ubijen od strane drugih muškaraca. U ovom tekstu se prikazuju istraživanja sa izmišljenim statističkim podacima i potpuno nerelevantnim informacijama (poput toga da muškarci žive šest godina kraće nego žene). Ono što je najgore je to da je novinaru, umesto da se fokusira na problem nasilja nad muškarcima i dublje ga istraži, bilo lakše da od žena napravi monstrume. U tekstu je navedeno kako su žene monstrumi, kako se muškarci nakon ubistva žene ubiju zbog griže savesti, a žene to ne rade jer grižu savesti nakon ubistva ne osećaju, navedeno je kako društva za zaštitu žena tvrde da žena ubija da bi se oslobodila nasilnika, dok društva za zaštitu muškaraca tvrde da žene ubijaju jer su nemilosrdne. Žene su prikazane kao osobe koje nad muškarcima vrše psihoteror, a potom se predstavljaju kao žrtve. Autor teksta koristi priliku da kuka kako, citiram: Više nemamo dominaciju muškaraca. Zar je dominacija muškaraca ono što je ispravno? A šta bi sa jednakošću polova?!

Zbog mogućih komentara ću odmah da se ogradim: moje mišljenje i zgražavanje nad ovim tekstom bi bilo jednako i da je pisan o nasilju nad ženama, a da autor, umesto da se fokusira na tu temu, piše o tome kako su svi muškarci prirodno monstrumi i u tekst uključi sve moguće stereotipe kojih se setio.

Takođe, na ova tugovanja o dominaciji muškaraca na ženama, kao i stereotipizaciji žena da psihološki terorišu partnere jer su one slabiji pol, prvi su negativno reagovali momci iz grupe. To je još jedan dokaz da se ja, kao osoba ženskog pola, ne zgražavam nad svim ovim samo zbog toga što su osobe koje su prikazane kao kakva čudovišta upravo žene.

Ovakvi tekstovi donose mnogo toga negativnog. U tekstovima na internetu koji govore o ubistvima žena ili nasilju nad njima i pri tome se, kao opravdanja za zlodela, navodi da je žena sama to tražila zbog izgleda ili ponašanja, skupljaju se ljudi mentalnog sklopa kakav ima nasilnik, ali i onaj ko je tekst pisao. U komentarima na sajtovima mogu se videti rečenice koje govore o tome kako bi i drugi tukli svoje žene da se tako ponašaju, te ovakvi tekstovi postaju leglo nasilja.

S druge strane, zbog ovakvih novinara cela profesija trpi i zbog njih se danas u Srbiji svi novinari nazivaju kojekakvim imenima i ruši se njihov kredibilitet čak i ako dobro obavljaju svoj posao. A onda ti što govore kako su svi novinari isti, uzmu pa čitaju tekstove poput ovih koje sam spomenula, veruju im i poistovećuju se sa njima, dok tekstove pravih novinara ni ne pogledaju jer je mnogo dati više od 25 dinara za dnevni list.

Nakon učlanjenja u različite blogerske grupe, proteklih dana moja pažnja se usmerila na sve te kako-da-imate-posećen-blog postove i pokušavala da sagledam gde se moj blog uklapa u svemu tome. I znate gde? Nigde! Ali zbog čega je to tako? Pa, idemo redom.

Svašta se tu preporučuje i sve se naziva savetima za bolje blogovanje. Ono što smatram da treba razlikovati je dobro blogovanje i posećen blog. Ukoliko osoba nema na hiljade pregleda, ne znači da nije dobar bloger jer je dobar bloger osoba koja ima kvalitetan sadržaj.

Jedan od saveta je bio kako nikako ne treba da imamo stav da pišemo za sebe ili da pišemo iz ljubavi. Da nije ljubavi, niko od nas sve ovo ne bi ni započinjao, budimo realni. I šta ako ja stvarno pišem za svoju dušu? Naravno da mi je cilj da to neko pročita, inače ne bih kačila sadržaj na internet. Ali niko nije rekao da blog postove piše isključivo zbog sebe. Pišem prvenstveno za svoju dušu, ali uvek mi je drago kad neko pročita i kad dobijem bilo kakvu vrstu povratne reakcije jer onda znam da li se nekom sadržaj sviđa ili ne i kako mogu da popravim svoje pisanje. Na portalima pišem za čitanost, na blogu pišem kako ja hoću, pa super ako neko pročita i svidi mu se.

Druga stvar je ta što preglede donose prvenstveno Draga Saveta tipovi blog postova. Saveti za mršavljenje, za negu kose ili kože, saveti za roditeljstvo. Drugi tipovi blogova koji kupe preglede su kulinarski, beauty, modni blogovi ili blogovi koji se bave određenim činjenicama.

Zbog čega se ovaj blog tu nikako ne uklapa?

Svaka čast ljudima na uloženom vremenu u pripremu fotografija za modne i blogove o kozmetici, svaka čast onima koji umeju divno da kuvaju, pa svoje umeće putem bloga dele sa drugima, svaka čast i onima koji se posvećuju izučavanju različitih činjenica koje posle ističu na svojim blogovima. Međutim, ja to ne mogu da radim. Nekako mi sve to nije dovoljno originalno. Nije za mene. Ja ne mogu da prenosim već utvrđene činjenice koje sam našla u nekim drugim izvorima.

Ono što volim da čitam su tuđi utisci o mestima, ljudima, društvenim pojavama. Volim političke blogove jer mi predočavaju razmišljanja ljudi po tom pitanju. Volim i blogove čitanjem kojih ću uvideti koliko osoba ima talenta za pisanje fikcije.

Isto tako, ono što volim da pišem se ne uklapa u taj tip tekstova koji donosi preglede ili potencijalni novac. Nemam potrebu da budem special snowflake, ali jednostavno se ne uglapam u taj kalup. 

Volim da pišem o muzici, s tim što pravci koje ja biram ne spadaju u popularnu muziku već alternativu ili čak andergraund. Intervjui koje radim su sa ljudima koji se bave takvom muzikom. Takođe, od kad pišem izveštaje za muzičke portale, na blogu ne pišem tipove tekstova koji bi pokazali kompletnu atmosferu koncerta, već se osvrem isključivo na zanimljivosti - nikad ne znaš kada će pevač polumaskiran da prođe kroz publiku i izgrli te. 

Zanimam se za aspekt japanske pop kulture (koja jeste masovna), a koji se ogleda u animiranim filmovima i serijama, ali ne idem dalje od toga, te ne mogu kompletan blog fanatično da posvetim toj temi. 

Prenosim utiske sa raznih mesta - od kafića koji mi se svidi, do grada, ili čak države, ali i dalje neću bombardovati činjenicama o tom mestu, već samo ličnim utiskom. 

Book blogovi su možda jedini tip blogova u koji zalazim, a koji može da donese neku posećenost. Ipak, ni tu se ne uklapam potpuno. Na početku teksta neću govoriti o piscu. Onaj ko se interesuje za biografiju konsultovaće Vikipediju. Trudim se da otkrijem što manje tokom kratkog sažetka radnje, kao i tokom iskazivanja svojih utisaka. Takođe rado učestvujem u raspravi šta je bolje - film ili knjiga? 

U favoritima meseca mi se skoro nikada ne nalazi kozmetika, odeća ili nešto slično, što je tipično za takve postove. Ako jeste, otišlo je na stranu onog šašavog, a ne šik. Ono što u tom odeljku možete nači su muzika, ljudi mesta i neke bezazlene sitnice za koje se zakačim tokom meseca. Takođe mislim da ne može sve tokom meseca da bude omiljeno i pozitivno, te, umesto da pišem poseban tekst o svakom negativnom događaju koji se desio, radije ću da ih skupim sve na jedno mesto i nazovem ih smećem. 

Iako pokrivam dosta tema, uvek ću sebi ostaviti lufta za nešto ovakvo - misli koje se ne uklapaju ni u jednu, a naprosto imam želju da ih podelim sa drugima, kao i mali prostor za neke ispade kreativnosti.

Dakle, saveti za bolje blogovanje ovom pokušaju blogera ne mogu pomoći jer ima talenat da se zanima i bira teme koje nisu toliko popularne. A koliko je tek teško naći osobu koju zanimaju sve ove stvari i koja će ispratiti tekstove iz svakog odeljka! Ali povremeni manji broj pregleda me neće sprečiti da pišem, jer je to ono što volim i, ako neko voli da čita ono što pišem, ja ga za to neću uskratiti.

U postu o favoritima meseca sam vam spomenula da sam počela sam da se bavim onim što zapadnjaci zovu journaling. Ne znam ni kako bih to nazvala (mi to zovemo dnevnik, ali kad tako kažemo, odmah mislimo na onaj Dragi Dnevniče momenat) kod nas, s obzirom na to da u journaling spada vođenje raznih vrsta planera (klasični planeri, bullet journaling), postoje određene vrste art journalinga: smash journaling u kom rendom lepe stvari u sveščice, art journaling koji se uglavnom svodi na pisanje citata i škrabanje jer ih mahom vode osobe koje nisu talentovane za umetnost, razne vrste sketchbook notesa; Mnogi vode dnevnike u kojima zapisuju misli ili šta su radili tokom dana, dok se neki odlučuju da vode dnevnik o svojim snovima.

Ja posedujem i popunjavam osam ovih sveščica koje aktivno koristim. Da, malo se nakupilo. Želela bih da prođem kroz to koju za šta koristim i kako i da li su mi one ikako pomogle u bilo čemu.

Trenutni dnevnik započela sam u avgustu 2014. godine, pred upis na fakultet. Mislila sam da će mi biti potrebno da zapišem sopstvene misli jer su mi definitivno sledile promene u životu. Krajem godine, kada mi je bilo najteže i kada je trebalo najviše da pišem, ponovo sam rešila da svaku svoju misao i emociju zadržim za sebe i da je ne zna čak ni papir. Od tada periodično napuštam ovu svesku i ponovo joj se vraćam. Ne zapisujem kako sam provela dan, niti šta mi se dešava na dnevnoj bazi (osim ako mi se ne desi nešto toliko super, da želim da ostane zapisano, u slučaju da zaboravim na to u sledećih deset godina). Ono što zapisujem su misli, ideje, utisci o raznim stvarima. Šta god mi se u tom momentu vrzma po glavi, zaista.

Nije da možete da dođete i otvorite ovu svesku, ali i dalje biram da je ne pokazujem. Samo ću vam pokazati kako se sjajno kamuflira među knjige, tako da niko ne može da je provali.

Ovom prilikom želim da se zahvalim svom mačijem drugaru Arčibaldu što je ulepšao ovu low quality fotku svojim šapicama, a da to ni ne zna jer je spavao.

Ovog drugara sam sinoć spasila iz trnovitog žbuna i nadam se da ću mu naći dom što pre jer ne mogu da ga zadržim duže od jednog dana.

Ovde ću, sa dobrim razlogom, imati offtopic momenat i zamoliti vas da se raspitate ko ovoj divnoj, maznoj maci može da pruži topli dom, jer zaista ne želim da ga vratim na ulicu.

Sledeće tri sveščice sam nabavila prošlog meseca i mogli ste da vidite deliće njih u postu sa favoritima. Igrom slučaja otkrila sam fejsbuk stranicu Uređeni Haos. Obavezno posetite ovu stranicu jer imaju najrazličitije vrste planera.

Naručila sam planer kreiran specijalno za blogere u kojem vodim računa o tome šta treba da pišem, šta da fotkam, kao i kad šta da objavim, tako da je kašnjenje i odlaganje postova svedeno na minimum i samo u slučaju nužde. Moram da napomenem da mi se dizajn unutrašnjosti, a posebno korice, jako dopada. Ne kažem da postove nisam mogla da planiram u bilo kojoj drugoj svesci, ali šarenilo i dizajn ovog planera me naprosto teraju na to da piskaram, smišljam nove ideje i češće objavljujem postove.

Ono što je meni bilo potrebno kako bih se dovela u red je jedan dnevni planer, a uz blog planer sam na poklon dobila mali tvister planer. Prvo nisam imala predstavu za šta bih ga koristila i pretpostavila sam da će stajati na polici dok ne popunim neki od ovih koje sada koristim, međutim, kako su pritisli ispitni rokovi, tako sam ja otkrila namenu za ovaj planer. U njemu se nalazi moj raspored učenja. Uređeni haos vam pruža izbor od nekoliko različitih izgleda korica, tako da sam ja odabrala da mi se klasik i tvister planer uklapaju.

Savetujem vam da posetite sajt ove grupe kreativnih ljudi jer tamo možete naći odeću, cegere, šolje, notese, bedževe i jastuke sa njihovim strava crtežima!

Notes koristim da crtam gluposti kakve bi moglo da nacrta i dete. Crtam planine, sladolede, kaktuse i šolje čaja. Ali baš u tome i jeste poenta - da crtkam nešto što ne zahteva mnogo truda i da mi to crtkanje služi kao antistres terapija. Kada bih radila nešto ozbiljnije, izazvala bih potpuno suprotan efekat, s obzirom na to da, kad crtam portret ili nešto slično, budem jako iznervirana ako neka sitnica ne ispadne kao što sam želela.

Skoro nikada ne sanjam. Tj. skoro nikada se ne sećam da sam nešto sanjala. S obzirom na to da u poslednje vreme jako često sanjam, kao i da su ti snovi veoma živopisni, razmišljam o tome da započnem pisanje u devetoj sveščici koja bi bila dvevnik snova. Videćemo da li i kako će se to realizovati.

Nikada nisam bila filmofil. Nikad me nije smaralo da odgledam deset epizoda serije ili animea za dan, ali mi je zato gledanje filma prosečne dužine od sat i po vremena uvek bilo naporno i dosadno. Naravno, uvek postoje izuzeci. Filmove mogu da gledam u dva slučaja: sa nekim, pod uslovom da ta osoba može da podnese moje konstantne glupe komentare i zapitkivanja (da, ja sam taj smarač kog nijedan ljubitelj filmova ne voli), ili kada odlučim da ponovo, po ko zna koji put odgledam Crnog bombardera ili LOTR. Moje znanje o glumcima doseže toliko da znam jednog ili dva najpoznatija i po kojeg koji me zanima. Svedimo oba na jedno ime - Džoni Dep.

Nedavno se na mom repertoaru, iz čiste znatiželje, našao The Revenant. Videh scene iz filma po televiziji, ovo je jedini momenat u kom mi je Di Kaprio lep, pa valjda nemam puno da izgubim ako je loš. Ako ne računamo dva i po sata života, koje u tom momentu i onako ne bih pametno potrošila. Radnja nije baš najdinamčnija, ali toliko je scena koje su tako artsy da sam se naprosto zaljubila u film. Mnogo je pažnje posvećeno detaljima i rezultat toga je predivan. Mene, kao osobu koja poprilično obraća pažnju na sitnice, je to baš kupilo. Plus je Di Kaprio rasturio. Lik ima minimalno teksta, a tako je dobro odglumio da je vredelo čekanja da onog prokletog Oskara o kojem svi pričaju dobije baš za ovu ulogu. Zajebite i Titanik i sve ostalo, ovo je pravi momenat za njega!

U roku od nekoliko dana dva puta odgledah Trumbo-a. Nisam sigurna, ali mislim da sam relativno skoro naišla na knjigu po kojoj je rađen ovaj biografski film o Trembou. Nisam se trudila da saznam detalje o njemu, samo sam želela da vidim zašto je taj pisac i scenarista bitan do te mere da je snimljen film o njemu. A i glavnu ulogu glumi Brajan Krenston. S tim čovekom nema greške. On može da odglumi sve - od smotanog oca koji se boji sopstvene žene u komičnom sitkomu, do neprikosnovenog Voltera Vajta. Priča je sjajna, ceo film je vizuelno jako lepo odrađen i ostavio me je u razmišljanju.

Skroz je super osećaj kada veliki filmofil, koji konstantno skida i gleda filmove, oda priznanje tebi, neznalici koja je rendom uzela i skinula film da bi ga odgledala, da je to jedan od najboljih filmova koje je gledao u životu. Nije teško pretpostaviti da je film sjajan. Nominacija za Oskara ne pada s neba. S tim što mene nije privukla ta nominacija (za nju nisam ni znala), već jedna jednostavna korica knjige. Takođe, gledajući ovaj film odlučila sam da odgledam još nekoliko koji se u njemu spominju.

Toliko sam oduševljena ovim filmovima da je to zabrinjavajuće. Već razmišljam šta sledeće da skinem i odgledam i bojim se da će društveni život od sada da bude još nepostojaniji jer će život da mi se pretvori u bioskop.

Nekada mi određene pojave toliko idu na živce, da bih po ceo dan čantrala koliko u virtuelnom, toliko i u stvarnom svetu.

Kako ne bih konstantno bila hejter, pomislila sam da sve svoje sitne hejtove skupim u jedan post mesečno, te sam došla na ideju da otvorim novi odeljak na blogu. Ako mogu da imam favorite meseca, zašto ne bih mogla i hejt meseca? Nisam sigurna da li će ime odeljka biti baš Hejt meseca ili ću smisliti nešto drugačije do momenta kada prvi post bude trebalo da bude objavljen, ali tematika odeljka je zasigurno ovo što sam upravo napisala.

Poslednja dva dana svakog meseca će biti rezervisana za favorite i hejtove meseca, s tim da će prvi favoriti i hejtovi ove godine biti objavljeni 1. i 2. februara, jer idem na jedan događaj 30. januara, te ću 31. pisati o istom.

Stay tuned.

Znate i sami koliko puta ste početkom godine pravili to do list. Koliko od tih stvari ste zapravo uradili tokom godine? Budimo realni, 365 dana je sasvim dovoljno da ispunite svaku stavku koju ste zapisali (ukoliko su vam stavke realne). Zašto onda ne uradimo polovinu tih stvari? Da li nam se osećanja po pitanju istih promene? Ili se mi tokom godinu dana promenimo do te mere da nas te stvari više uopšte ne zanimaju?

Prošle godine sam napisala post sa obećanjima sebi. Ove sam odlučila da proverim koliko od tih obećanja sam ispunila, a koji su razlozi za ona neispunjena. Post sa obećanjima je linkovan, pa preporučujem da čitate uporedo  prvo obećanje, pa šta se sa njim dogodilo. Tako će vam biti najjasnije.

Svoje misli sam retko zapisivala. Toliko sam ih zadržavala za sebe da ni papir nije trpeo. Blogu se jesam posvetila, ali i dalje manje nego što bi trebalo. Dete iz provincije se zatarabilo unutra, istraživački duh mu je zaspao, pa samim tim ni postova nije bilo. Čitanja proizvoljne literature je bilo, postovi su napisani, ali dremaju u drafts odeljku jer su u pitanju serijali i smatram da je bolje posvetiti nekoliko dana postovima o serijalu nego rendom izbacivati postove o svakom delu. Sad sam malo spojlovala.

Evidencija o pročitanim knjigama i posećenim svirkama/izložbama nije vođena. Ovo sam mnogo fejlovala.

Crteža je bilo tu i tamo. Više crtkanja nego crtanja. Samo u momentima kada mi to ekstremno prija. Svakako mi crtanje više ne prija kao nekada, pa je to razlog zbog kog retko vršim ovu aktivnost. Što se fotkanja tiče, za sada se primeti samo u tragovima kroz nekoliko instagram sličica i zbog toga me duša boli.

Radila sam na sebi u svakom smislu. Zadovoljna sam plodovima svog rada. Ovo obećanje je apsolutno ispunjeno.

Uspomena na osobu koje više nema je svakim danom sve jača, a moji odlasci na groblje su obrnuto proporcionalni njoj. Nije lepo s moje strane, znam. Ali nekada osećanja nadvladaju čoveka.

Istraživanje grada = apsolutni fejl. Nisam obilazila ni delove koji su mi poznati. Gužva i ljudi mi nisu prijali, te je krevet bio mnogo lepše mesto nego ulica.

Sa željenim tviter ljudima sam se našla. Samo još kad bih imala vremena da se nađemo ponovo... To bi bilo lepo.

Uživanje u dobroj muzici je najispunjenije obećanje svih ispunjenih obećanja!

Fotke sa bendovima i dalje nisu izrađene. A mislim da ih sada ima još više. Velika ironija je to što sam često čekala članove bendova da se fotkamo, a sada kada sam u poziciji da satima sedim s njima, zaboravljam na fotkanje.

Prošle godine sam toliko skupljala hrabrost da se prijavim za saradnika na nekom portalu i nisam uradila ništa. Ovog decembra se skupljanja hrabrosti nisam ni setila, već sam samo uradila ono što je potrebno. Našla sam nešto što me dodatno ispunjava, a po komentarima ljudi sa portala, rekla bih da smatraju da obavljam dobar posao. Ne strepite, već bez razmišljanja uradite ono što želite!

Od mene ove godine niko nije napravio budalu. Ne kažem da nisu pokušali, samo da nisu uspeli.

Bila sam srećna. Biću i dalje, nadam se.

Drugima nisam obećavala stvari koje ne mogu da ispunim. Sebi očigledno jesam. Može li pola boda za ovo?

 Trinaest obećanja. Sedam i po ispunjenih. Možete li bolje?

Dve pune godine internet lupetanja, a ljudi još čitaju šta pišem. S obzirom na to da možda ne pišem ono što bi svakome leglo da čita, da moj stil pisanja ne odgovara svakome, da sam dosadna (?), srećna sam što ljudi i dve godine kasnije čitaju moje gluposti.

Za ovaj blogorođendan dobila sam super poklon - konačno pređenih  15 hiljada pregleda! Zaista se nadam da će se u ovoj, trećoj godini postojanja bloga ta brojka mnogo brže povećavati i da će blog imati više povratnih reakcija.

Moja blogorođendanska želja dok duvam virtuelne svećice jeste da vam, za početak, ne bude mrsko da kliknete na jedno od polja koja se nalaze na dnu svakog posta, kako bih znala da li i koliko vam se post sviđa ili ne sviđa.

Hvala što ste dve godine uz mene, nadam se (čitaj: priželjkujem) da će ih biti još.

Kao što sam naslov kaže - deset hiljada hvala. Po jedno za svaki pregled ovog bloga. U ovom postu posvećenom upravo ovom lepom broju pregleda bih želela da malo sklonim akcenat sa samog bloga i prenesem ga na svoje omiljene kreativce.

Ono što mi trenutno najviše fali u Beogradu je fotoaparat. Toliko stvari za fotkanje, a on bleji u Rumi. Not cool.

Upravo sam, kroz četovanje sa prijateljicom, shvatila da je mom dragom blogu pre pet dana bio prvi rođendan! Da, zaboravila sam na rođendan sopstvenog bloga... Čekam dan kada ću glavu negde da zaboravim.

Elem, htela bih da kažem da su me jako iznenadile vaše reakcije na ovaj blog i da nisam naišla ni na jednu negativnu reakciju. To me nekako čudi, ali sam i dalje ekstremno srećna zbog toga. Tokom ovih godinu dana stvorila se cifra od skoro sedam hiljada i petsto pregleda. Zaista neverovatno! Neočekivano.

Hvala vam na podršci, a ja se nadam da ću ovaj blog uspeti da učinim zanimljivijim, lepšim i kreativnijim i da će vam i dalje biti jednako zanimljiv, ako ne i zanimljiviji. Znam da nisam baš rečita trenutno, ali veliku količinu reči je zamenila velika količina neizrecive sreće.

Hvala vam još jednom na podršci.

Svi se gadimo najpopularnijih naslova u novinama. Pogotovo mi koji smo novinarstvo odabrali kao budući poziv. Svi kritikujemo popularne dnevne vesti, ni ne pomišljajući da smo baš mi, kao čitaoci istih tih naslova, zaslužni za njihovo popularizovanje.

Svi mi (kad kažem mi mislim na čitaoce, gledaoce i slušaoce generalno) prevrćemo očima na vesti o Kosovu, Evropskoj uniji, Južnom toku i Rusiji i: O, Bože, opet humanitarne akcije. Samo nam izvlače novac iz džepova, a ko zna gde će to da ode.

Nama je daleko zamimljivije da gledamo Velikog brata, Farmu i ostale emisije čija je svrha pretvaranje naroda u stado. I Ko kaže da su svađe i međusobno psovanje javnih ličnosti u rialiti emisijama jednako nekulturni kao svađe i međusobno psovanje pripadnika političkog sektora u političkim emisijama?!

Naš narod (kao i svi srodni) ima veliku potrebu za begom od stvarnosti i okupiranjem nebitnim stvarima. Najbitnije za naš narod je, svakako, ko je pevao na Novakovoj svadbi, koliko je zvanica bilo, koliko je novca potrošio (Kako se samo usuđuje da rasipa svoj pošteno stečen novac?!), kako mu se zove sin i koliko je kilograma imao kad se rodio.

Trenutno najaktuelnija tema u našoj državi je rođendan Cecinog sina. Gde je slavio, ko je bio, ko je šta jeo, ko je pevao, koliko je novca Ceca iskeširala, kao i to šta je mlađani Veljko dobio za rođendan i šta je njegova draga sestra obukla i sa kim je došla.

Pola osam ujutru je. Sedim u ćošku stana. Imam potrebu da izađem. Obuvam starke i navlačim džemper. Izlazim. Posmatram lastu na žici i pitam se zašto još uvek nije otišla. Hladno je, a ja sam zimogrožljiva. Ipak, ne smeta mi. Obavijam džemper oko sebe i nastavljam. Prolazim između šumaraka i poluzavršenih kuća. Divim se pogledu kao da ga vidim prvi put. Nemam muziku, ali ne marim. Slušam cvrkut ptica i šum vetra. Obrazi mi trnu od hladnoće. Ne marim. Suze mi liju od vetra. Nije bitno. Moja crna odeća trenutno nimalo ne odražava moje raspoloženje. Osećam se ispunjeno i srećno jer osetim miris zime...