Internet  me je održao budnom do ranih jutarnjih sati. Zašto ići na spavanje sada kada je napolju najlepše? Uzimam ranac, pakujem laptop i gomilu svesaka koje već neko veme planiram da fotkam za blog, sipam kafu u termos, stavljam sunčane naočare, palim radio i krećem. Razmišljam o tome kako ću da svisnem vukući pun ranac uz stepenice između zgrada, ali se penjem iznenađujuće lako, s obzirom na to da sam za „doručak” pojela bananu.

Hladnjikav vetrić me osvežava, dok mi sunce greje leđa. Na ulasku u park starijoj gospođi govorim koliko je sati i nastavljam u potrazi za klupom. Napolju su samo deke čitači novina i bake u društvu pasa.

Krećem ka klupi na koju sam se nameračila još pre polaska, ali onda spazim drveni sto sa dve klupe i  shvatam da će ipak to biti moje odredište. Kao za inat, na klupu isped sedaju dva čoveka. Tešim se time što su okrenuti leđima, pa ću moći da fotkam sveske, a da ne privlačim puno pogleda. Ne znam zašto mi odjednom tako smetaju pogledi, s obzirom na to da me ljudi mahom čudno gledaju skoro ceo život. Pokušavam da ignorišem to što se jedan od njih povremeno okreće ka meni, stavljam slušalice, ponovo puštam Rock radio i postavljam stvari na sto, dok mi pažnju povremeno odvlači crni pas koji se smuca okolo bez svog vlasnika.

Razmišljam o tome kako bih mogla da fotkam sve ove sveske. Zapravo sam samo za jednu sigurna kako ću je fotkati još od momenta kad mi je stigla. Fotka je ispala tačno onako kako sam želela. Nadam se da će biti jednako dobra i kad je ubacim u kompjuter.

Odjednom postaje hladnjikavo i određeno vreme u glavi čujem majku koja me grdi jer nisam ponela duks. Iz razmišljanja me je u stvarnost vratilo odvratno osmonogo žuto stvorenje koje mi se od nekud spustilo na tastaturu.

Dok osećam kako su čaj, tri kafe i po koja čaša vode između proradile, užurbano završavam, pakujem se i krećem prema stanu. Usput okolinu vidim kao u kadrovima i još jednom u životu žalim što nemam aparat. Već sledećeg momenta shvatam nešto. Godinama želim aparat, ali nemam odakle da skupim novac za isti, a u jedinom momentu kada sam na gomili imala dovoljnu količinu novca (posle punoletstva, naravno) aparat mi nije ni pao na pamet. Tužno i pomalo razočarana u sebe posmatram pticu kojoj je radio antena obližnjeg automobila nešto opasno skrivila. 

Ubrzavam korak kako bih što pre stigla do stana, ali ipak ne mogu da odolim krznenoj lopti koja mi se našla na putu. Nakon ture maženja, nastavljam dalje. 

Posle silaska niz jedne i penjanja uz mnogo drugih stepenica, konačno sam na odredištu. Zatvaram, zaključavam. Ventilator je taman lepo ohladio ovu jednu prostoriju kojom raspolažem. Biće prijatno sedeti u hladnom i pregledati ono što sam uradila dok napolju Zvezda sve jače greje.