Znate i sami da, kada vam pričam o nekoj svirci ili koncertu, prikažem retrospekciju celog dana. Ovaj put ćemo to da preskočimo jer bi potrajalo, s obzirom na to da smo bili od jutra do jutra u Beogradu.
Pre nego što počnem priču o samom bendu i svirci želim da napomenem koliko je Japanizam jedan sjajan događaj. Iako sam bila samo sat vremena (i to u verovatno najnezanimljivijem momentu, tj. između programa) jako mi je drago da sam svratila tamo i srela Titanyy, Emu, Borivoja i mnogo novih ljudi.
U prilog naše velike ljubavi prema ovom bendu i njihovoj Silvani ide i to što smo tog četvrtog jula u Beograd stigli u sedam ujutru, a ipak smo ostali do pola jedan ujutru, kada je svirka počela.
S obzirom na to da smo par sati ranije bili u blizini KST-a usli smo među prvima i zauzeli lepi centar ograde.
Ne znam na koliko biste svirki/koncerata mogli da vidite da pevač (ili bilo koji drugi član benda) prolazi pet - šest puta pored publike, a da ga ljudi ne spopadaju. To ne znači da taj bend ljudi manje vole (pa, baš zbog tog benda smo svi i došli tamo, pobogu), već je to ona prizemnost većine domaćih bendova koju sam spomenula jednom prilikom. Bratskim odnosom sa publikom bend dobija veće poštovanje iste. Pojedini domaći bendovi koji misle da su dotakli nebesa samo zato što stoje na bini treba da se ugledaju na ovakve bendove.
Oko pola dvanaest (ako se ne varam) je na binu izasao sarajevski bend Flatline. Za ovaj bend imam samo reči hvale. Muzika im je odlična, kao i energija koju nose. Uz ovaj bend na bini definitivno ne možete da stojite mirno i posmatrate. Momci su sjajni.
Jedino mi je žao što zbog umora nisam mogla više da se iskačem uz njihovu svirku. Ali to već ide na moj račun, nikako na njihov.
Još jedna stvar koja govori u prilog odličnom odnosu naših bendova sa publikom je ta što je pevač ovog benda kad je sišao sa bine svakom od nas napred pružio ruku dok je prolazio.
Oko pola jedan konačno dočekasmo i taj Pero Defformero. Očekujemo Bishketa i njegovo famozno belo odelo, kad ono...surprise!
Na binu izlazi Bishke u potpuno novom stajlingu! U pitanju je poslednji krik mode - bele cipele, bela puma šuškava trenerka, bela potkosulja (prilično je ostao dosledan što se tiče boje scenske odeće, moram priznati) i najbolja košulja ikada! Oko vrata zlatan lanac...a braun kravata je verovatno ukradena sa belim odelom na aerodromu, kad se vratio iz Njemačku.
Znate da ja nikada ne govorim šta je svirano i kojim redom, ali moram da kažem da su počeli sa Ferarijem, što je verovatno bio najbolji izbor za početak (potpuno sam subjektivna, jer je meni to jedna od omiljenih pesama).
Reč koja bi opisala svirku je - sevdah. Šta, ne možete da zamislite sevdah uz prženje gitare? Onda definitivno niste bili na Pero Defformero svirci!
Zbog sevdaha moram da izdvojim još jednu pesmu, a to je Silvana. Po Vasinim i mojim reakcijama pretpostavljam da je ova fotka nastala za vreme te pesme, s obzirom na to da smo u transu.
Ovaj bend je toliko zabavan da se bojite da skrenete pogled sa bine da ne biste propustili neki njihov presmešan pokret mimiku ili gestikulaciju.
Atmosfera je, uzgred, bila sjajna. Pevali smo svi kao jedan. Neki od nas sve pesme kako i dolikuje, a neki, moram priznati, nisu uradili domaći zadatak što se tiče novog albuma (što je velika šteta s obzirom na to da je album sjajan).
Al' znate kako, što se tiče tog poznavanja pesama i deranja glasnih žica, pravi ljubitelji uvek dobiju svoju nagradu. Tako sam i ja dobila deo Jaroslave otpevan meni.
Sve u svemu, sjajna svirka. Iskreno se nadam da će se na kraju puta do kog su došli naći Koncert godine, ili, još bolje, njihova svirka u Novom Sadu jer uopšte nije fora da bend koji obožavam toliko godina samo jednom čujem uživo.
Za ovu svirku je morala da vam zaiskri suzica u oku. Da li zbog tužnih ljubavnih pesama, zbog toga što je ovo jedna od poslednjih svirki i verovatno poslednja u Beogradu, ili zbog smeha i zabave odaberite sami.
Prvi beogradski samit gastarbajtera je bio toliko uspešan da smo rizikovali kašnjenje na voz. Mislim da to dovoljno govori.
Usput, hvala momcima koji su nam objasnili gde je železnička. Zahvaljujući njima stigosmo na vreme.
A pošto smo išli peške kući, moralo je da padne slikanje u pet ujutru, kad već nije ceo dan.
Verujem da ćemo i Vasa i ja dugo, dugo pamtiti ovu svirku jer je bila zaista sjajna, a i ovo je druga svirka na koju smo negde išli zajedno, a da oboje prvi put uživo slušamo bend koji nastupa.
Jedina zamerka za Pero Defformero je upravo ta što su došli do kraja puta.
