Iako sam dugo želela da pročitam ovu knjigu, sam nailazak na nju se desio potpuno neplanirano.
Pročitala sam je u dahu. Ostavila je deočekivano jak utisak.
Knjiga je... Teška. Priča koja se u njoj skriva je teška.
Smiren pripovedački ton bez mnogo konkretne radnje stvara težu sliku rata i patnje, nego opis najkrvavije bitke. Retrospektiva sentimentalnih uspomena pritiska teg na grudima i otežava disanje.
Ovaj put izostaje odabir omiljenig lika. Glavnog lika - Amira - u isto vreme prezirem i žalim. Mišljenje o njemu mi se menja sa svakom nevoljom koja ga snađe. Rekla bih da mu se sve vraća posredstvom karmičkog procesa... Ali, neki događaji su previše grubi da bi bili karmičko vraćanje zla zbog dečačkih grehova. Nisam sigurna šta da mislim. Recimo samo da mu nisam previše naklonjena, ali da se ipak saosećam sa njegovom patnjom.
Čitati u pitpunoj tišini ili uz dobovanje kiše. Eventualno uz muziku koja izaziva tmurna (ali ne totalno negativna!) raspoloženja. Obavezno bez vokala.
Ruke su mu vezane iza leđa grubo upredenim užetom koje mu se useca u članke. Oči su mu vezane crnom krpom. Kleči na ulici, na ivici slivnika punog mirne vode, glava mu je upala među ramena. Kolena mu klize po tvrdoj zemlji i krvare dok se on ljulja u molitvi. Kasno je popodne i njegova senka njiše se napred - nazad na šljunku. Šapuće nešto sebi u bradu. Približavam se. Hiljadu puta, šapuće. Za tebe, ako treba hiljadu puta. Ljulja se napred - nazad. Diže lice. Vidim bledi ožiljak na gornjoj usni.
Nisamo sami.
Prvo vidim puščanu cev. Onda čoveka koji stoji iza njega. Visok je, odeven u prsluk sa sitnim šarama, a na glavi ima crni turban. Gleda dole u čoveka s vezanim očima, a u pogledu mu se ne vidi ništa sem ogromne, tamne praznine. Zakoračuje unazad i diže cev. Prislanja je na potiljak čoveka koji kleči. Sunce što zalazi na tren iskri na metalu.
Puška zaglušujuće urla.
Pratim putanju cevi koja se diže uvis. Vidim lice iza oblaka dima koji izbija iz cevi. Ja sam čovek u prsluku sa sitnim šarama.
Budim se sa vriskom zarobljenim u grlu.
