Knjiga Okean sreće, Katje Milej, u izdanju Publik Praktikuma, nije mi privukla pažnju sve dok nije osnovan kacanherbooks book club, u okviru kojeg je ova knjiga bila prva koja je čitana. Kako na raju ipak neću moći da prisustvujem sastanku ovog čitalačkog kluba jer je pomeren, ranije vam predstavljam svoj prikaz knjige, a utisci sa spojlerima će biti na mom jutjub kanalu, pa ako nemate problem sa tim da slušate kako govorim na engleskom, taj video stiže uskoro!
Osećanja o ovoj knjizi su mi pomešana. Za početak, svidela mi se. U pitanju je knjiga o neprilagođenim tinejdžerima koji nisu imali baš najlepša detinjstva, što definitivno nije nova tematika. Međutim, do sada se nisam susrela sa ovakvim likovima.
Nastja je tri godine ranije pretučena na smrt. Bukvalno. Ona je umrla, ali su je lekari vratili u život. Ono što joj je ostalo kao stalni podsetnik na taj nemili događaj je njena leva ruka, koja više nije dovoljno funkcionalna da može da svira klavir. Nastja želi novi početak, u gradu u kojem je niko ne zna, te se seli kod svoje tetke i kreće u novu školu. Ono što je veoma bitno je da Nastja posle nesreće prestaje da priča.
Džošu je smrt odnela sve koje voli. On živi sam, nije baš najdruželjubivija osoba na svetu i utehu nalazi u pravljenju nameštaja. Ima najboljeg prijatelja, ali s njim se druži van škole, kako je Dru popularan, a Džoš nije baš ljubitelj gužve. Svi ga smatraju prokletim i retko ko se usuđuje da mu se približi.
I sam sinopsis kaže da je ovo priča u kojoj će njih dvoje da se zbliže i to me nimalo ne čudi, niti imam nešto protiv tog dela radnje, koji čini većinu knjige. Ali, obzirom na to da na samom početku knjige piše kako Nastja želi da nađe svog ubicu i ubije ga levom rukom, očekivala sam da ona barem malo traga za njim i da će oko toga da se formira radnja. Međutim, to nije slučaj.
Informacije o Nastjinoj nesreći dobijamo sporadično, čak nasumično, a radnja posvećena njenom otkrivanju sopstvenog ubice je na poslednjih pedesetak strana. Proces zbližavanja ovo dvoje likova mi se prilično dopao, iako nisam neko ko čita knjige takve tematike i preterano uživa u njima, ali je autorka knjigu predstavila kao nešto potpuno drugo, te sam celo čitanje provela u iščekivanju tog njenog susreta sa svojim ubicom, koji jedva da je stigao. U tom smislu se osećam pomalo prevareno.
Imam problem i sa određenim osobinama koje je Katja Milej pripisala glavnoj junakinji. Iako sve te osobine na kraju imaju smisla, ne mogu da zažmurim na to da postoje seksistički momenti i da su oni mogli da budu zamenjeni nekim drugim. Kao nekome ko čita kritički, to mi je definitivno zasmetalo, ali kako ovi momenti ne čine velik deo knjige, i dalje je ostalo prostora da mi se sveukupna radnja svidi.
Iskreno, u čitanje ove knjige sam ušla sa velikom rezervom i sa stavom da neće da mi se svidi jer sam mislila da će da sadrži hate to love tematiku, koju ja ne podnosm. Isto tako, nisam mislila da ću da budem investirana u radnju onoliko koliko sam bila, te, je sveukupni utisak, iako sam našla neke falinke, prilično pozitivan i utisci su mi potpuno drugačiji od onog kakvi sam očekivala da će biti.
