Verujem da je svakom čitaocu poznat onaj momenat kada ga knjiga privuče zbog toga kako izgleda. To je bio slučaj sa mnom i knjigom Aleksandre Braken, Anna u haljini od krvi. Korica je sama po sebi bila okej, ali unutrašnjost, sa marginama koje izgledaju kao fleke od krvi i bordo slovima me je osvojila. Ne treba suditi knjizi po koricama - ili, u voom slučaju, papiru unutra - ali ovog puta je radnja jednako dobra kao i izgled.
Gavni junak ove knjige je lovac na duhove i on se tokom čitave radnje knjige muči sa duhom Ane Korolov, devojčice brutalno ubijene tokom pedesetih godina, koju još zovu i Ana u hljini od krvi jer je, nakon što su joj prerezali vrat, njena bela haljina bila toliko natopljena krvlju da se nije moglo znati da je pre toga bila bela.
Knjiga je bolja i hororističnija nego što sam očekivala. Ono što mi je bilo drago je da, iako se, u samom sinopsisu, ljubav spominja kao bitan faktor, ona nije preuzela celu priču. Prisutna je i čitalac zna da jeste, ali se ne spominje, nema ljubavnih trouglova i sličnih stvari zastupljenih u young adult žanru.
Ono što mi se posebno svidelo je činjenica da je radnja od samog starta dinamična. Tokom cele knjige se nešto dešava i ima više tačaka kulminacije radnje. Takođe radnja nije predvidiva i to je još jedan plus. Definitivno je vreme da se dohvatim druge knjige ove duologije i da nakon toga počnem sa čitanjem Tri mračne krune ove autorke.
