Znate i sami koliko puta ste početkom godine pravili to do list. Koliko od tih stvari ste zapravo uradili tokom godine? Budimo realni, 365 dana je sasvim dovoljno da ispunite svaku stavku koju ste zapisali (ukoliko su vam stavke realne). Zašto onda ne uradimo polovinu tih stvari? Da li nam se osećanja po pitanju istih promene? Ili se mi tokom godinu dana promenimo do te mere da nas te stvari više uopšte ne zanimaju?

Prošle godine sam napisala post sa obećanjima sebi. Ove sam odlučila da proverim koliko od tih obećanja sam ispunila, a koji su razlozi za ona neispunjena. Post sa obećanjima je linkovan, pa preporučujem da čitate uporedo  prvo obećanje, pa šta se sa njim dogodilo. Tako će vam biti najjasnije.

Svoje misli sam retko zapisivala. Toliko sam ih zadržavala za sebe da ni papir nije trpeo. Blogu se jesam posvetila, ali i dalje manje nego što bi trebalo. Dete iz provincije se zatarabilo unutra, istraživački duh mu je zaspao, pa samim tim ni postova nije bilo. Čitanja proizvoljne literature je bilo, postovi su napisani, ali dremaju u drafts odeljku jer su u pitanju serijali i smatram da je bolje posvetiti nekoliko dana postovima o serijalu nego rendom izbacivati postove o svakom delu. Sad sam malo spojlovala.

Evidencija o pročitanim knjigama i posećenim svirkama/izložbama nije vođena. Ovo sam mnogo fejlovala.

Crteža je bilo tu i tamo. Više crtkanja nego crtanja. Samo u momentima kada mi to ekstremno prija. Svakako mi crtanje više ne prija kao nekada, pa je to razlog zbog kog retko vršim ovu aktivnost. Što se fotkanja tiče, za sada se primeti samo u tragovima kroz nekoliko instagram sličica i zbog toga me duša boli.

Radila sam na sebi u svakom smislu. Zadovoljna sam plodovima svog rada. Ovo obećanje je apsolutno ispunjeno.

Uspomena na osobu koje više nema je svakim danom sve jača, a moji odlasci na groblje su obrnuto proporcionalni njoj. Nije lepo s moje strane, znam. Ali nekada osećanja nadvladaju čoveka.

Istraživanje grada = apsolutni fejl. Nisam obilazila ni delove koji su mi poznati. Gužva i ljudi mi nisu prijali, te je krevet bio mnogo lepše mesto nego ulica.

Sa željenim tviter ljudima sam se našla. Samo još kad bih imala vremena da se nađemo ponovo... To bi bilo lepo.

Uživanje u dobroj muzici je najispunjenije obećanje svih ispunjenih obećanja!

Fotke sa bendovima i dalje nisu izrađene. A mislim da ih sada ima još više. Velika ironija je to što sam često čekala članove bendova da se fotkamo, a sada kada sam u poziciji da satima sedim s njima, zaboravljam na fotkanje.

Prošle godine sam toliko skupljala hrabrost da se prijavim za saradnika na nekom portalu i nisam uradila ništa. Ovog decembra se skupljanja hrabrosti nisam ni setila, već sam samo uradila ono što je potrebno. Našla sam nešto što me dodatno ispunjava, a po komentarima ljudi sa portala, rekla bih da smatraju da obavljam dobar posao. Ne strepite, već bez razmišljanja uradite ono što želite!

Od mene ove godine niko nije napravio budalu. Ne kažem da nisu pokušali, samo da nisu uspeli.

Bila sam srećna. Biću i dalje, nadam se.

Drugima nisam obećavala stvari koje ne mogu da ispunim. Sebi očigledno jesam. Može li pola boda za ovo?

 Trinaest obećanja. Sedam i po ispunjenih. Možete li bolje?