Znaš li kako je kada neki bend slušaš  duže od polovine svog života? Preko deceniju? Da li ti je poznat osećaj kada taj bend konačno odluči da poseti tvoju malu zemlju?

Euforija je ovog puta kod mene izostala. Valjda zato što sam već navikla na te odlaske na koncerte i slušanje omiljenih bendova uživo. Ono što je preovladalo je neverica. Jednostavno nisam mogla da verujem da Apocalyptica konačno dolazi. Ukoliko se pitaš čemu osećaj neverice kada sam kroz to slušanje bendova uživo prošla toliko puta, nisam sigurna da umem tačno da ti objasnim, ali mislim da je do toga što mi oni na neki način predstavljaju nešto posebno. Ta ne viđaju se svaki dan metalci violončelisti! Drugi razlog se zove childhood crush, haha. Takođe, Apocalyptica je jedan od prvih bendova koje sam otkrila i uvek će zauzimati posebno mesto u mom srcu i muzičkom ukusu.

Umalo da budem toliki baksuz da prespavam koncert. Osim što bi novac za kartu praktično bio bačen, mislim da nikada ne bih oprostila sebi. Naime, dan pred koncert sam se razbolela, pa je to rezultiralo prepuštanjem snu u petak posle podne i buđenjem sat vremena pre početka koncerta. Spremila sam se što sam brže mogla, ali se nisam mnogo nervirala jer je na event-u pisalo da postoji predgrupa. To se na kraju ispostavilo kao netačno, te sam ja propustila prve dve do tri pesme i one lepe momente euforije dok čekaš da bend izađe na binu.

Dobra strana mog kašnjenja je ta što je sve bilo puno, te nisam htela da se zamaram traženjem svog sedišta u jedanaestom redu i samo sam otišla i stala između redova, ispred bine. Složićeš se sa mnom da je mnogo bolje stajati na pola metra od bine, nego biti u redu broj 11, na sedištu 27.

Čim je najavljeno da je koncert premešten u Dom sindikata, znala sam da će zvuk biti sjajan. Ništa manje nisam ni dobila. Akustika je bila savršena. Nije bilo potrebno puno vremena da se prepustim atmosferi. Sama činjenica da stojim toliko blizu bine i da posle koncerta neću morati da objašnjavam ljudima da modrice na kukovima imam jer sam se potukla sa ogradom (ili debelim likom iz mase) me je činila veoma srećnom.

Iako možda malo mekši nego što sam očekivala, vokal Frenkija Pereza se sjajno stopio sa starim pesmama ovog benda, a nove su zvučale perfektno! I Frenki, kao i ostatak benda su mnogo opušteni ljudi, pokazuju koliko uživaju u onome što rade, a na njima se primeti i koliko im je drago što publika uživa. Odnos sa publikom je za desetku! Reći ću samo da mi je Frenki bacio high five kad sam podigla ruku u toku jedne pesme.

Prva stvar koja me je začudila na ovom koncertu su ljudi koji su sedeli. Ko još sedi na metal koncertu?! Kako neko ko se nalazi na manje od pola metra razdaljine od bine, a pritom na sredini sale, može da sedi i posmatra koncert bezizražajnog lica? Takvih je bio priličan broj. I napominjem da nisu u pitanju stariji ljudi. Nikad neću razumeti takve osobe!

Druga stvar koja me je začudila... Možda je bolje da kažem šokirala... je ta što ljudi ne znaju pesme Metallica-e! Bend svira Master of Puppets, a ja u jednom momentu shvatam da u širem krugu oko mene niko ne peva... samo se ja dernjam kao magarac. Hej, pa taj bend koji ste svi došli da gledate vrlo verovatno ne bi postao popularan da nije obradio upravo Metallica-u! Ne smem ni da vam kažem koliko je ljudi pevalo Seek and Destroy. Mislim da se i bend smorio kad je shvatio da nemaju pojma. Meni je bilo strava. Glasnice oderah.

Bittersweet smo pevali mi. Naravno, opet oni koji su znali. Ponekad se zapitam zašto su se neki ljudi pojavili na određenim koncertima. Elem, bilo je melodično i tiho. Beše baš neka ljubavna atmosfera. Da smo imali svako po sveću bio bi to savršen prizor. Falio je samo Ville Valo. Ehh...

Ono što je iznenadilo sve prisutne je bio momenat kada je Perttu počeo da svira Bože pravde. Da, umeš da čitaš. Svirali su Bože pravde. Nisam neki patriota, ali sam se u tom momentu osećala baš lepo. Ne toliko zbog same činjenice da sviraju srpsku himnu, koliko jer je to bio sjajan način da pokažu svoje poštovanje prema srpskoj publici. Bio je to veoma lep gest. Ako ti možda ne delujem kao osoba koja bi pevala himnu, želim da naglasim da sam pevala sve vreme! Da, čak i „čupavci” znaju himnu. Neverovatno, a?

Reče mi majka da nije znala da ja idem i na mirne koncerte violončelista. E, kad bi samo znala kakvu energiju ovi violončelisti poseduju i dele sa masom! Ovo je bio jedan od onih koncerata na kojima, dok pevaš, ne možeš da skineš osmeh sa lica. Bend je to primetio. I jedni i drugi smo se sjajno zabavili. Nadam se samo da neće proći još devet godina do njihovog sledećeg dolaska jer, pravo da ti kažem, ta energija i bolesti leči.

Galerija fotki