Dok sam se ja smilovala da sednem i pišem ovo, od Šabačkog letnjeg festivala je prošlo nedelju dana i utisci su se i više nego slegli. Džabe svi planeri sveta kad čovek izgubi volju. Ali vraćam se u kolosek!
Tog dana su na festival odvele moja Marija i njena sestra Ana. Otišle smo do ulaza kako bi one pokupile svoje narukvice, a ja saznala šta mi omogućuje novinarska akreditacija. Nakon hvaljenja press centra i obećanja da sve vreme mogu da stojim ispred ograde, ušla sam u prostor festivala (sa velikom dozom sumnje, jer sve te priče o akreditacijama zvuče sjajno, a na kraju ne dobiješ ništa osim besplatnog ulaza). Pošto smo poranile blenule smo okolo i ćaskale, a ja sam, kao po običaju, škljocala.
Iako lajnap ove godine nije baš bio po mojoj volji, odlučila sam da pak idem jer malo druženja u drugom gradu nije na odmet. A i svi idete po tim Egzitima i Lav festovima, pa moram i ja nekuda. Prvi dan sam odlučila da propustim, pošto program nije bio baš najprimamljiviji, a i mnogo mi je bilo da tri dana putujem tamo - ovamo.
Ovaj post će u daljem tekstu sadržati moje utiske o festivalu. Ne o bendovima, već celokupan utisak.
Utiske o izvođačima drugog dana vestivala možete pričitati ovde.
Tog dana su na festival odvele moja Marija i njena sestra Ana. Otišle smo do ulaza kako bi one pokupile svoje narukvice, a ja saznala šta mi omogućuje novinarska akreditacija. Nakon hvaljenja press centra i obećanja da sve vreme mogu da stojim ispred ograde, ušla sam u prostor festivala (sa velikom dozom sumnje, jer sve te priče o akreditacijama zvuče sjajno, a na kraju ne dobiješ ništa osim besplatnog ulaza). Pošto smo poranile blenule smo okolo i ćaskale, a ja sam, kao po običaju, škljocala.
Spomenusmo kako se svi po netu ponose Exit narukvicama, pa htedosmo da slikamo naše, da ja iz sprdnje mogu da se hvalim svojom zelenom, dok drugi imaj narandžaste, ali iz nekog razloga to ne uradismo.
