Ukoliko volite klasične izveštaje sa koncerata iz kojih ćete saznati šta se sviralo, možete pročitati moj izveštaj o ovoj svirci za portal Svet gitara. Naprosto me je nešto vuklo da stavim taj pomalo jadni naslov jer je pank u Pančevu oživeo. Jednostavno sam morala to reći u maniru u kom je oživelo PanKčevo.
S obzirom na to da znate da u svojim „izveštajima” za blog ne pišem o tome šta se sviralo, nekada se desi da ne pišem ni o samoj svirci dovoljno, već o svojim mislima tokom iste. E, ukoliko vam se to čita, možete slobodno nastaviti.
Pre nego što sam uopšte otišla u Apolo, bila sam u Domu omladine u Pančevu, pomažući draftovcima da prelaze arhivu. Dok su one kukale (jer su ovo radile već duži period i verujem da im je na nos izašlo) ja sam se super zabavila! Sjajan je osećaj videti muzičku istoriju grada na jednom mestu. Plus je prostorija PRE DIV NA. Ali ja sam naravno debil koji nije fotkao lepo, već je samo uhvatio mural.
Ubrzo nakon dolaska u Apolo, pridružili su nam se Radule i Leki iz Ateist repa (prvo smo zvale Popa, ali je on otišao da jede). Sa njima smo imale sjajne razgovore. Tijana i Dragana su ih intervjuisale za Draft, a ja za Svet gitara. Intervju je prošao sjajno (proširenu verziju ćete moći da pročitate na blogu), a nakon njega smo još sedeli sa bendom i slušali kako je bilo svirati devedesetih, da li je rok muzičarima i dalje bajno sa devojkama i gomilu anegdota.
Nakon što smo Dragana i ja jurnule do trafike po energiju, rastale smo se i ja sam otišla da slušam svirku, a ona je nastavila svojim putem.
Bilo mi je tako drago da konačno čujem Dža ili bu. Poslednji put sam ih slušala na Egzitu 2014. Totalno mi je prijala njihova svirka. Zapazila sam da publiku pretežno čine stari pankeri. Bilo je tu nekoliko ljudi mojih godina, kao i nekoliko klinaca. Potajno sam se nadala da će ovi koji su u većini pokazati klincima šta je prava svirka. Na kraju su mi se nade ispunile. Nakon nekoliko pesama, ljudi su započeli šutku. Sjajno su se provodili, a ja sam se osećala kao baba dok sam cupkala sa strane zbog bolova u kolenima. Poželela sam da uđem u šutku i zabavim se, a onda sam se setila da mi se kolena još nisu oporavila od oktobra i šutke na Arkoni.
Kad su Ateisti počeli, šutkanje je postalo mnogo češće, a moja falična kolena su počela da me izdaju, te sam otišla da se naslonim na ogradu. Malo me je ponela atmosfera, pa sam od oslanjanja na ogradu u nekom momentu prešla na penjanje na istu i držanje kolenima za nju, stvarajući potencijalne modrice. Ali šta ću, u srce me je pogodila svaka pesma, kao dizelaša na koncertu Mitra Mirića.
Nakon svirke sam krenula po stvari i do benda po punjač koji sam im pozajmila. Punjač me je dočekao na kaputu, pa sam se uštekala u garderobi da dopunim telefon jer sa dvadeset posto baterije definitivno ne bih dočekala pet ujutru i bus. A znate li kako se završilo moje čekanje? Tako što smo na kraju proverili da li neko ko ide za Beograd ima slobodno mesto u kolima. A imali su ga Dža ili bu.
Tako sam ja ostatak večeri provela sa bendovima, sačekala da se spakuju i... Ne tako brzo. Nismo krenuli. Prvo smo neko vreme po Pančevu tražili mesto da klopaju, onda smo neko vreme sačekali dok klopaju. E, onda smo krenuli! Zaista mi je bilo zabavno sa njima, a naučila sam i nešto korisno - kako se odbraniti od zombija koji vrebaju iz magle na auto putu.
Zaista mi je bilo sjajno i imam jedno veliko HVALA za bend jer su me spasili dosadnog trosatnog čekanja.
Fotkao: Aleksandar Stojković
