Pri sredini svog boravka u Norveškoj planirala sam kuda bih mogla da šetam dok mi je sestra na poslu. Pošto ona ponedeljkom ima časove engleskog, dogovorile smo se da prošetam negde pre podne, pa da posle podne autobusom odem do tri mača i od njih prošetam do univerziteta, pa da me pokupe kolima.

Međutim, nisam ustala dovoljno rano za tako nešto, pa sam odlučila da promenim turu. Donela sam odluku da je taj treći oktobar odličan dan za odlaženje do Våland tornja, s obzirom na to da sam univerzitet i mačeve već videla.

Dakle, izašla sam iz zgrade i uključila google maps. Mape se nisu preterano proslavile, s obzirom na to da su me tri puta navele u nečija dvorišta. Na kraju sam krenula glavnom ulicom prema centru, a potom ponovo uključila mape. Put je bio malo duži, ali barem nisam ponovo ušla na privatni posed. Tokom svog pešačenja sam nagađala koja je građevina u daljini samo velika kuća, a koja protestantska crkva i lovila elekrtične pokemone jer su oni tamo u rangu pidžija ovde. Tokom tog puta sam prvi put naišla na semafor i bilo mi je veoma drago da ih nema više jer sam osedela čekajući.

Nakon gomile sličnih ulica, bio je red da riknem jer se posle ravnice niotkuda pojavila ogromna uzbrdica. Dok sam umirala penjući se, čudno me je posmatrala verovatno jedina osoba koja u ovom gradu šeta psa. Pri vrhu sam slobodno mogla da ugasim mape koje su mi jele bateriju jer sam ugledala putokaz. Kada sam skrenula, preda mnom se ukazala lepa staza.

Ova staza se uvija u spiralu i na kraju se nalazi Våland toranj, odnosno Vålandstårnet. Jedino što sam mogla da nađem o ovom tornju je da je, slično kao i Valberg toranj koji sam spomenula u jučerašnjem postu, bio osmatračnica i zgrada vatrogasaca, kao i da su se u njemu čuvale zalihe vode. U jednom momentu je renovirana i stvarno je lepa zgrada za posetiti.

Kao i u većini delova Stavangera, s kule se pruža odličan pogled na planine i fjordove. Ona čuda poput velikih dvogleda koja se koriste za posmatranje okoline se ne plaćaju, te sam iskoristila priliku da osmotrim i sa kule videla zgrade u centru grada. Osećaj je bio super. Želela sam da naštelujem telefon, pa da fotkam, ali me je neka devojka u trenerci sa ogromnim printom norveške zastave veoma čudno gledala, pa sam odustala.

Dok sam stajala kod tornja i posmatrala panoramu, ugledala sam toranj koji se nalazi kod univerziteta. Uvidela sam da ne deluje daleko, te sam ponovo uključila mape i videla da je udaljenost nešto manje od četiri kilometra, pa sam odlučila da prošetam. Sišla sam nazad na stazu i pratila putanju. Ona me je povela kroz šumu. Tu sam dvadesetak minuta stajala i pričala s majkom, dok su me ludi gledali kao da sam vanzemaljac jer pričam na drugom jeziku, jer sam bila ubeđena da u šumi nema dometa, dok dometa u stvari nije bilo možda ta dva metra koja su bila preda mnom, a ostatak je poriven 4G mrežom.

Šumski puteljak me je izveo na autoput. Prešla sam nadvožnjak i izašla na Mosvatnet jezero. Malo sam zastala da osmotrim, a potom se uputila dalje. U daljem putu nije bilo ništa nije bilo preterano interesantno. Bile su to klasične gradske ulice. Svakako su zanimljive za glednje, ali nema šta posebno da se kaže o njima.

Konačno sam stigla do univerziteta. Dok sam čekala prevoz nazad, obišla sam ponovo univerzitetski posed. Nažalost, nisam mogla da se setim kako da odem do botaničke bašte. Zbog toga mi je veoma žao, jer je nisam lepo videla kada sam tamo išla prvi put, zbog toga što nas je bukvalno pred samom baštom uhvatio pljusak i pobegli smo u zaklon. Ono što mi je pomalo bizarno kod ovog univerziteta je što se na zgradama nalaze natpisi na Brajevoj azbuci. U redu, izučava se, to je fantastično, ali čemu ogroman natpis na Brajevoj azbuci pri krovu zgrade? Taj natpis će, očigledno, pročitati samo osobe koje znaju ovo pismo, ali nisu slepe.

Nakon što sam prošetala oko skoro svih zgrada univerzita, došlo je vreme da idem da odmorim noge. Ovog dana sam prešla prilično dobru rutu. Vreme je bilo divno i uživala sam u suncu i plavom nebu. Ovo je bio jedan od najlepših dana koje sam provela u Stavangeru.