Draga Norveško,
Nisam na teritoriji tvog divnog Stavangera tek mesec dana, a već mi oboje užasno nedostajete. Postoji nekoliko stvari koje mi jako nedostaju, a nemaju veze sa tim da mi fali da budem turista, na odmoru i bez obaveza.
Nedostaje mi tvoja priroda. Da stanem ispred vrata stana i vidim kako planine u suton postaju kompletno ružičaste. Da još jednom zamočim ruke u Severno more.
Nedostaje mi da na ulici nema mnogo ljudi. Nakon mirnog Stavangera, dolazak u Beograd je za mene bio šok. I dalje izbegavam da idem predaleko od stana ukoliko baš ne moram. Predivno je videti mirne i prazne ulice, da ne moraš da skrećeš pogled sa prosjaka... A tek saobraćajna kulltura! Nedostaje mi da mogu da pređem ulicu bez gledanja da li ima automobila i totalno se smorim dok ovde na pešačkom prelazu čekam po deset minuta. Tada naprosto poželim da se teleportujem u Stavanger, gde policija naplaćuje kaznu ako ne pustiš pešaka da pređe.
Nedostaje mi da čujem taj prelepi jezik i da mi se obraćaju na norveškom iako je sestra rekla da prepoznaju strance i odmah im se obrate na engleskom. Izgleda da ne delujem previše izmučeno da bi shvatili da sam sa Balkana. U stvari me je Norveška preporodila.
Nedostaje mi da, dok stojim na terasi postoji mogućnost da ću videti srne kako protrčavaju ispred zgrade.
Kad smo kod zgrade, nedostaju mi vrata koja se otvaraju na dugme! To mi je tamo bila omiljena igračka i najveća opsesija. Pritiskanje brave smara.
Nedostaje mi i hrana. Ne sva, naravno. Ali sve bih dala da pojedem zalogaj sladoleda s krokanom, koji je neka vrsta karamele, ali nije karamela. Morala sam da nateram sebe da ga izguglam. Karamelizovani šećer pomešan sa puterom i bademima. Hrana bogova.
Fali mi i da ujutru jedem onaj čudan, bezukusni pirinač, koji, kada se umoči u onaj sos od jagode ima tako predivan ukus. I mlečni proizvodi. Sirevi. Sve vrste sireva - tvrdi sirevi, topljeni sirevi, krem sirevi i sirni namazi. Norveška je kraljevina dobrog sira! Kad bih mogla da se prebacim časom tamo, samo da jedem, pa ću se vratiti...
Nego, ne bih više da te zadržavam sa svojim nedostajanjima. Ostani divna kao što te pamtim, pozdravi svoje nemirno more i reci mu da ne izbacuje mnogo meduza na pesak Sola plaže.
Nisam na teritoriji tvog divnog Stavangera tek mesec dana, a već mi oboje užasno nedostajete. Postoji nekoliko stvari koje mi jako nedostaju, a nemaju veze sa tim da mi fali da budem turista, na odmoru i bez obaveza.
Nedostaje mi tvoja priroda. Da stanem ispred vrata stana i vidim kako planine u suton postaju kompletno ružičaste. Da još jednom zamočim ruke u Severno more.
Nedostaje mi da na ulici nema mnogo ljudi. Nakon mirnog Stavangera, dolazak u Beograd je za mene bio šok. I dalje izbegavam da idem predaleko od stana ukoliko baš ne moram. Predivno je videti mirne i prazne ulice, da ne moraš da skrećeš pogled sa prosjaka... A tek saobraćajna kulltura! Nedostaje mi da mogu da pređem ulicu bez gledanja da li ima automobila i totalno se smorim dok ovde na pešačkom prelazu čekam po deset minuta. Tada naprosto poželim da se teleportujem u Stavanger, gde policija naplaćuje kaznu ako ne pustiš pešaka da pređe.
Nedostaje mi da čujem taj prelepi jezik i da mi se obraćaju na norveškom iako je sestra rekla da prepoznaju strance i odmah im se obrate na engleskom. Izgleda da ne delujem previše izmučeno da bi shvatili da sam sa Balkana. U stvari me je Norveška preporodila.
Nedostaje mi da, dok stojim na terasi postoji mogućnost da ću videti srne kako protrčavaju ispred zgrade.
Kad smo kod zgrade, nedostaju mi vrata koja se otvaraju na dugme! To mi je tamo bila omiljena igračka i najveća opsesija. Pritiskanje brave smara.
Nedostaje mi i hrana. Ne sva, naravno. Ali sve bih dala da pojedem zalogaj sladoleda s krokanom, koji je neka vrsta karamele, ali nije karamela. Morala sam da nateram sebe da ga izguglam. Karamelizovani šećer pomešan sa puterom i bademima. Hrana bogova.
Fali mi i da ujutru jedem onaj čudan, bezukusni pirinač, koji, kada se umoči u onaj sos od jagode ima tako predivan ukus. I mlečni proizvodi. Sirevi. Sve vrste sireva - tvrdi sirevi, topljeni sirevi, krem sirevi i sirni namazi. Norveška je kraljevina dobrog sira! Kad bih mogla da se prebacim časom tamo, samo da jedem, pa ću se vratiti...
Nego, ne bih više da te zadržavam sa svojim nedostajanjima. Ostani divna kao što te pamtim, pozdravi svoje nemirno more i reci mu da ne izbacuje mnogo meduza na pesak Sola plaže.
U nadi da ćemo se ponovo sresti u nekon skorijem periodu,
Šećerna Pilula.
Šećerna Pilula.
Malo je falilo da vam se sada ispovedam oko toga zašto favorita nije bilo dva meseca i zašto septembarske favorite pišem početkom novembra, a onda mi je nešto postalo čudno. Kako ja to u septembarske favorite pišem ono što su zapravo oktobarski i zašto septembarskih favorita nema kada pogledam u odeljak Favoriti meseca??? A onda sam skapirala... Nisam stavila dobar tag. *facepalm*
Dakle, favoriti oktobra.
Kao i svakog meseca, počećemo s koncertima. Ovog meseca nisam posetila mnogo koncerata. Razlog za to je delom to što sam prvu trećinu meseca bila van Srbije, a kad sam se vratila neke koncerte sam propustila jer sam bila bolešljiva. Generalno, nije mi se ni išlo na previše događaja.
Prva svirka na koju sam otišla u oktobru bilo je Zatvaranje bašte KST-a, gde sam slušala Samostalne referente, KKN i E-Play. Stvarno sam se odlično provela to veče. Poslednja svirka na koju sam otišla bio je koncert Bolesne Štenadi i Mortal Kombata u Novom Sadu. Iako me je publika na pola smorila, ovaj događaj mi spada u omiljene jer ovi bendovi i organizatori, za razliku od većine, poštuju novinare koji pišu, te smo svi dobili akreditacije. Takođe, Bio je to odličan vikend iako nisam uspela da provedem mnogo vremena sa svakim od svojih prijatelja tamo, ali bitno je da sam ih videla, makar na kratko.
Dakle, favoriti oktobra.
Kao i svakog meseca, počećemo s koncertima. Ovog meseca nisam posetila mnogo koncerata. Razlog za to je delom to što sam prvu trećinu meseca bila van Srbije, a kad sam se vratila neke koncerte sam propustila jer sam bila bolešljiva. Generalno, nije mi se ni išlo na previše događaja.
Prva svirka na koju sam otišla u oktobru bilo je Zatvaranje bašte KST-a, gde sam slušala Samostalne referente, KKN i E-Play. Stvarno sam se odlično provela to veče. Poslednja svirka na koju sam otišla bio je koncert Bolesne Štenadi i Mortal Kombata u Novom Sadu. Iako me je publika na pola smorila, ovaj događaj mi spada u omiljene jer ovi bendovi i organizatori, za razliku od većine, poštuju novinare koji pišu, te smo svi dobili akreditacije. Takođe, Bio je to odličan vikend iako nisam uspela da provedem mnogo vremena sa svakim od svojih prijatelja tamo, ali bitno je da sam ih videla, makar na kratko.
Фотографија корисника Sugar Pill (@_semjonova_) дана
Prošlog meseca nije bilo treša meseca jer sam bila previše srećna zbog činjenice da sam u Norveškoj, da jednostavno nisam želela da se okrećem bilo čemu negativnom. Međutim, pošto već preko dvadeset dana nisam tamo, imam potrebu da istaknem sve ono loše, kad je već idila oko mene nestala.
Već sam vam opisala svoju aerodromsku jurnjavu u Oslu pri povratku za Srbiju. Ono što me je ovde najviše iznerviralo i zaslužuje status smeća meseca je teta na pasoškoj kontroli koja nije mogla da mi pomogne, iako sam bila u panici i imala deset minuta do leta. No, ne želim joj posvetiti mnogo pažnje, samo naglasiti da je ne volim.
Naredne dve stavke odnose se na Sajam knjga. Oba dana odlaska tamo po jedan negativan utisak.
Pri mom prvom odlasku na sajam, neprijatno iskustvo sam doživela tamo gde sam ga najmanje očekivala - na štandu striparnice Darkwood. Problem nije tako ozbiljan da će da dovede do toga da ih više ne volim ili prestanem da kupujem kod njih, ali ga ipak i dalje vidim kao problem.
Na štand sam došla sa drugom. Ja čitam mange i stripove, on ne. Zastajemo na ivici štanda da pogledamo šta ima i devojka koja tu radi pita druga šta nam treba. Nakon što sam rekla da tražim Sendmena, ona je izrazila svoje čuđenje što ja čitam stripove a drug ne, sve vreme naglašavajući kako je to neobično, kao da sam vanzemaljac.
Nakon toga ulazimo na sam štand, stižemo do sredine i dečko s kojim smo prošle godine razgovarali o izdanjima Betmena drugu pruža prospekt s novim izdanjima, dok mene u potpunosti ignoriše. To me je toliko iznerviralo, da sam samo pokupila šta mi je trebalo i otišla sa štanda.
Već sam vam opisala svoju aerodromsku jurnjavu u Oslu pri povratku za Srbiju. Ono što me je ovde najviše iznerviralo i zaslužuje status smeća meseca je teta na pasoškoj kontroli koja nije mogla da mi pomogne, iako sam bila u panici i imala deset minuta do leta. No, ne želim joj posvetiti mnogo pažnje, samo naglasiti da je ne volim.
Naredne dve stavke odnose se na Sajam knjga. Oba dana odlaska tamo po jedan negativan utisak.
Na štand sam došla sa drugom. Ja čitam mange i stripove, on ne. Zastajemo na ivici štanda da pogledamo šta ima i devojka koja tu radi pita druga šta nam treba. Nakon što sam rekla da tražim Sendmena, ona je izrazila svoje čuđenje što ja čitam stripove a drug ne, sve vreme naglašavajući kako je to neobično, kao da sam vanzemaljac.
Nakon toga ulazimo na sam štand, stižemo do sredine i dečko s kojim smo prošle godine razgovarali o izdanjima Betmena drugu pruža prospekt s novim izdanjima, dok mene u potpunosti ignoriše. To me je toliko iznerviralo, da sam samo pokupila šta mi je trebalo i otišla sa štanda.
Kako bih našla sve ono što bih eventualno želela da posetim u Stavangeru, prvo sam posetila Trip Advisor sajt. Mnoga od mesta koja su na istom preporučena sam posetila, dok neka, nažalost, nisam uspela. Dobila sam ideju da spomenem ta mesta kako bih objasnila zašto neka nisam posetila, a i kako bih vam pokazala ona koja jesam, ali ih iz nekog razloga nisam spomenula u postovima.
Trip Advisor preporučuje Lysefjord i još nekoliko drugih fjordova koje, nažalost, nisam imala priliku da vidim. Neću prežaliti to što nisam bila svedok tih lepota prirode, ali razlog što nisam otišla tamo je taj što do njih može da se ode samo brodom, a te ture su veoma skupe. Možda jednog dana.
Druga preporučena stavka je stari Stavanger. Oni su ga u ovim predlozima baš raskomadali na parčiće. Definitivno sam posetila ovo mesto jer je to sam centar grada i već sam pisala o tome i o još mnogim drugim stvarima izvučenim iz centra Stavangera kao posebne destinacije.
Kopala sam po stranici da nađem i sastavim sve stvari koje su naveli kao odvojene, a koje u stvari pripadaju starom Stavangeru.
O nekima sam već govorila, te neću kačiti fotografije i pisati mnogo teksta jer se sve to nalazi u postu linkovanom dva pasusa iznad. U spomenuto spadaju stavangerski muzej nafte, Ovre Holmegate, odnosno najšartenija ulica u Stavangeru, katedrala i Valberg toranj.
Jedna od stvari u koju sam ulivala mnogo nade je Kulturhus. Čula sam da je to mesto na kojem se okupljaju studenti i nadala se da ću se baš na tom mestu sprijateljiti s nekim. Međutim, nije ispunio moja očekivanja. Kulturhus je zgrada u kojoj se nalaze biblioteka, kafić i bioskop. Ne bih rekla da na spratu ima nešto prezanimljivo, pošto se retko ko penjao tamo. I u okolini nije bilo baš mnogo ljudi, te sam odustala od ovog mesta.
Trip Advisor preporučuje Lysefjord i još nekoliko drugih fjordova koje, nažalost, nisam imala priliku da vidim. Neću prežaliti to što nisam bila svedok tih lepota prirode, ali razlog što nisam otišla tamo je taj što do njih može da se ode samo brodom, a te ture su veoma skupe. Možda jednog dana.
Druga preporučena stavka je stari Stavanger. Oni su ga u ovim predlozima baš raskomadali na parčiće. Definitivno sam posetila ovo mesto jer je to sam centar grada i već sam pisala o tome i o još mnogim drugim stvarima izvučenim iz centra Stavangera kao posebne destinacije.Kopala sam po stranici da nađem i sastavim sve stvari koje su naveli kao odvojene, a koje u stvari pripadaju starom Stavangeru.
O nekima sam već govorila, te neću kačiti fotografije i pisati mnogo teksta jer se sve to nalazi u postu linkovanom dva pasusa iznad. U spomenuto spadaju stavangerski muzej nafte, Ovre Holmegate, odnosno najšartenija ulica u Stavangeru, katedrala i Valberg toranj.
Jedna od stvari u koju sam ulivala mnogo nade je Kulturhus. Čula sam da je to mesto na kojem se okupljaju studenti i nadala se da ću se baš na tom mestu sprijateljiti s nekim. Međutim, nije ispunio moja očekivanja. Kulturhus je zgrada u kojoj se nalaze biblioteka, kafić i bioskop. Ne bih rekla da na spratu ima nešto prezanimljivo, pošto se retko ko penjao tamo. I u okolini nije bilo baš mnogo ljudi, te sam odustala od ovog mesta.
Nakon dve nedelje uživanja u najlepšoj zemlji koju sam do sada posetiladošlo je vreme da se krene kući. Deseti oktobar nije baš bio moj najskrećniji dan. Fejlovi su počeli od ranog jutra. Ozbiljno. Od svitanja.
Prvo smo, u šest ujutru, u polusnu stigle na aerodrom. Sestra je konstantno komentarisala kako nije znala da su u čekaonicu uveli ovaj ili onaj novitet, što je meni bilo sumnjivo. Takođe, osim devojke za šankom, nas dve smo bile jedine osobe ženskog pola. No, nismo se previše obazirale, sve dok nam jedan dečko nije prišao i rekao da sedimo na heliodromu, ne na aerodromu. Još desetak minuta smo sedele tu da se dobro ismejemo, a onda prešle na aerodrom.
Na stavangerskom aerodromu sam se snašla bez ikakve muke. Čekirala sam se, pronašla gejt, pa sela da iskuliram do polaska aviona. Pri ulasku u avion sam se raspitala da li mogu da ostanem u tranzitu u Oslu i rečeno mi je da moram, jer mi je razmak između letova samo 55 minuta.
Nakon četrdesetpetominutnog leta stigla sam u Oslo. Najpre su nas neko vreme držali u avionu. Zatim nam je rečeno da je avion stao dalje od aerodroma i da će nas autobusom odvesti do njega. I gde su nas odvezli? Na preuzimanje prtljaga. Pola deset je, moj let je u pet do deset, moram kompletno ponovo da se čekiram, a na televizoru iznad glave vidim da mi je gejst zatvoren!
U panici trčim na sprat na carinsku kontrolu. Nakon što sam panično naglasila da kasnim, puštaju me preko reda. Kao za inat, u žurbi prolazim kroz skener sa pasošem u ruci i po prvim put pištim. Tu me još zadržavaju, ali ne onoliko koliko bi trebalo jer su se smilovali. Ili ih je jednostavno iziritiralo moje nervozno cupkanje.
Prvo smo, u šest ujutru, u polusnu stigle na aerodrom. Sestra je konstantno komentarisala kako nije znala da su u čekaonicu uveli ovaj ili onaj novitet, što je meni bilo sumnjivo. Takođe, osim devojke za šankom, nas dve smo bile jedine osobe ženskog pola. No, nismo se previše obazirale, sve dok nam jedan dečko nije prišao i rekao da sedimo na heliodromu, ne na aerodromu. Još desetak minuta smo sedele tu da se dobro ismejemo, a onda prešle na aerodrom.
Na stavangerskom aerodromu sam se snašla bez ikakve muke. Čekirala sam se, pronašla gejt, pa sela da iskuliram do polaska aviona. Pri ulasku u avion sam se raspitala da li mogu da ostanem u tranzitu u Oslu i rečeno mi je da moram, jer mi je razmak između letova samo 55 minuta.Nakon četrdesetpetominutnog leta stigla sam u Oslo. Najpre su nas neko vreme držali u avionu. Zatim nam je rečeno da je avion stao dalje od aerodroma i da će nas autobusom odvesti do njega. I gde su nas odvezli? Na preuzimanje prtljaga. Pola deset je, moj let je u pet do deset, moram kompletno ponovo da se čekiram, a na televizoru iznad glave vidim da mi je gejst zatvoren!
U panici trčim na sprat na carinsku kontrolu. Nakon što sam panično naglasila da kasnim, puštaju me preko reda. Kao za inat, u žurbi prolazim kroz skener sa pasošem u ruci i po prvim put pištim. Tu me još zadržavaju, ali ne onoliko koliko bi trebalo jer su se smilovali. Ili ih je jednostavno iziritiralo moje nervozno cupkanje.
Pre samog obilaska pogledali smo predivne ali precenjene suvenire. Na samom ulazu započinjala je izložba stavangerskog crtača i grafičara koji se zove Per Dybvig. Naziv same izložbe je Look what the bird found. Išli smo sa kustoskinjom koja je govorila o izložbi, što meni apsolutno ništa nije značilo jer je pričala na norveškom.
Utisci o ovoj izložbi su mi pomešani. S jedne strane, oduševili su me crteži u ramovima, po zidovima i na podu, kao i statue koje su prikazivale životinjski svet, ponašanje čoveka prema prirodi i životinjsko oponašanje ljudskih bića. Pošto je Per takođe i novinar, izložba obuhvata dosta dela koja su, po mom mišljenju, obične škrabotine. Gomila reči ispisana ružnim rukopisom koja je uramljena i okačena kao umetničko delo. Deo izložbe koji je bio donekle zanimljiv je bio zid prekriven malim portretnim skicama. Jedan period vremena skicirao bi čoveka kojeg je taj dan video na televiziji. Za svaki dan u godini po jedna skica. Od svih tih ljudi prepoznah samo Umberta Eka i Radovana Karadžića. Kakva kombinacija.
Pri sredini svog boravka u Norveškoj planirala sam kuda bih mogla da
šetam dok mi je sestra na poslu. Pošto ona ponedeljkom ima časove engleskog,
dogovorile smo se da prošetam negde pre podne, pa da posle podne autobusom odem
do tri mača i od njih prošetam do univerziteta, pa da me pokupe kolima.
Međutim, nisam ustala dovoljno rano za tako nešto, pa sam odlučila
da promenim turu. Donela sam odluku da je taj treći oktobar odličan dan za
odlaženje do Våland tornja, s obzirom na to da sam univerzitet i mačeve već
videla.
Kada sam se prvi put sama uputila ka centru Stavangera, put je potrajao. Rešila sam da ne idem samo pravo, pošto mi je to bilo pomalo dosadno, već sam pustila da me google mapa vodi alternativnim putem. Najpre sam preko mosta prešla na drugu stranu grada.
Godinama nisam provela ovako dobar vikend! Norveško vreme je konačno odlučilo da bude lepo, te je grad prestao da bude siv, a oblaci su se razišli i po prvi put u nekoliko dana sam videla plavetnilo neba. Oba dana vikenda su bila poprilično dinamična, ali na totalno drugačiji način.
Vreme provedeno napolju smo u subotu započeli odlaskom na Solastrand plažu. Bilo je to kao teleportovanje u neku mediteransku zemlju. Peščana plaža i plavetnilo mora.
Nisam očekivala toliko peska na norveškoj plaži. Doživljaj je bio totalno letnji. More beše nemirno, talasi su nas vijali po pesku i videla sam nasukanu meduzu.
Šetali smo pored mora i uživali na suncu. Bila sam pravi turista i fotkala sve živo, dok su oko mene dva kllinca trčkala kroz talase.
Dogovorismo se da idemo u planine, te se zaputismo ka kolima.
Ovo možda neće biti toliko zanimljiv post, ali kratki serijal postova se nečim mora najaviti.
Ove reči kuckam iz jednog lepog stana, koji se nalazi u jednoj lepoj zgradi, u jednom još lepšem norveškom lučkom gradu pod nazivom Stavanger. Nisam videla mnogo od ovog grada jer je bilo sedam sati kada sam stigla, ali nema veze, jer za ćaskanje o čarima istog imamo četrnaest dana. Trebalo je do ovde doći. Bio je to zanimljiv put.
Već na samom startu desilo se nešto pomalo čudno. Kada sam se čekirala na aerodromu u Beogradu, rekla sam da imam ručni prtljag, na šta mi je žena sa šaltera (da ne kažem šalteruša) odgovorila:
- Nema mesta.
Samo to. Da nema mesta. Nisam još ni krenula, a već me hvata panika. Pitam kako nema, a ona mi objasni da nema mesta u avionu i da prtljag mora da mi ide dole sa ostatkom prtljaga. Pa što ne reče odmah, ženo božija?! Treba srčku da dobijem, a nisam ni krenula!
Nakon ispijene papreno plaćene kafe, majka i brat me otperjaše do carinskog dela i odoše. Dobih pečat u pasošu nakon tri godine, pa krenuh da nađem svoj gejt. Potraga nije potrajala. Pošto sam imala više od sat vremena, izvukoh laptop, prepravih neke tekstove, napisah neke koje je trebalo napisati. Pogledah u oznaku gejta, pa u svoj pasoš... Shit just got real! Nešto je u mojoj glavi kliknulo i konačno sam shvatila da ja zaista idem u Norvešku!
