Ovog meseca sam totalni hejter. U ovom postu neće biti onih momenata gluposti koji su jednostavno smeće, već će sve da bude čist hejt.

Organizacije koncerata nisu bile baš nabolje. Ne u smislu organizovanja muzičkog dela, već u smislu akreditovanja. Na velikim koncertima (koncert Sabatona je konkretan primer) se novinari ne poštuju barem toliko da im se obezbedi da stoje na galeriji (koja je, by the way, prazna) i lepo isprate koncert, kako bi ga što bolje dočarali publici, već moraju ili da stoje napred u masi i tako ostanu bez pogleda na publiku (ali je veoma dobro osete, u vidu raznih vrsta udaraca) ili stoje pozadi i tako ostanu bez pogleda na bend. Ne znam gde će završiti rok novinarstvo kada ima ovakav tretman, a takođe mi nije jasno zašto su neku novinar povlašćeni u odnosu na ostale, pa im je dozvoljeno sve ono što drugima nije.
Što se manjih koncerata tiče, bilo je svega - od nemamo narukvice, recite obezbeđenju da smete da prođete (a obezbeđenju ne kažu isto to, pa moramo da ih vijamo po prostoru da se objasnimo), pa do nema vas na spisku.
Iskreno se nadam da će se situacija u narednom periodu poboljšati, pa da nam početak svakog koncerta neće proći u nerviranju i nervozi.

Kad sam kod koncerata, masa na Sabatonu je bila gomila degenerika, a od onih ˝HE HE srušili smo ogradu, koji smo mi carevi˝ prepričavanja koncerata mi se povraća. Ukoliko se nalaziš u dvadesetom redu, moraš da shvatiš da se nećeš probiti u prvi red za vreme svoje omiljene pesme (obično one najpoznatije, jer dalje od toga ne znaš) tako što ćeš da nasrneš na ljude ispred sebe kao sivonja. Prilikom tog pada i ostatka svirke moglo je biti ozbiljnih povreda, baš zbog te ograde.


U voljenoj mi provinciji, u dragom mi Rumsterdamu postoji ekipa ljudi koja se zove Proaktiv i koja radi murale. Nisam nešto preterano oduševljena tematikom njihovih murala, s obzirom da ima mnogo Kosova, ali skidam im kapu jer su sjajni. E, ta ekipa ljudi je na zidu fiskulturne sale Osnovne škole ˝Veljko Dugošević˝, koji gledana park, uradila mural vojvoda Mišića, Stepanovića i Putnika. Sjajan mural. Grandiozan. Super izgleda i drago mi je da je zamenio rendom išaranu fasadu. Međutim, našao se neki mali debil (nadamse da je klinac, jer ako postoji odrasla osoba koja je ovo uradila...) koji je baš preko tog murala moraocrvenim sprejem da napiše nekoj Tamari koliko je voli. Da sam ta Tamara, ni malo se ne bih oduševila ovim gestom. Da je najgori mural na svetu, da ti se nimalo ne sviđa, poštuj tuđi rad i trud.

Najgore u pravljenjui prodavanju nakita je komunikacija sa ljudima. Srećom, većina ljudi sa kojima sam sarađivala su sjajni. Međutim, uvek ima idiota. Javi se lik koji želi dve oniks ogrlice. Super. Lepe pare. Nabaviću, napraviti, javiti se. Puknem 700 dinara na materijal (a pritom sam u tolikoj stisci s parama da kupujem samo hleb), a pošto mi je crkao komp, javim se dan i po ranije (pritom je to i dalje bilo na vreme). Lik ne odgovara. Procunjam mu po profilu i shvatim da je kupio nakit od nekog drugog i da zato namerno ne odgovara na poruke. Da je samo napisao da je već kupio jer je mislio da mu se neću javiti i da odustaje, sve bi bilo okej. Međutim, on je odabrao da pravi budalu od menetako što neće odgovarati na poruke. Ostavim mu negativan utisak na sajtu, da bi on to isto uradio i napisao kako se ja nisam javila (a slala sam muporuke tri dana). Još uvek sam strašno besna kada se setim toga. Nemojte to nikada raditi ljudima. Bolje fino recite da ste se predomislili, nego da se ponašate kao degenerik.

Za kraj, ljudi koji su KONSTANTNO tvitovali sa koncerta Hladnog piva. Neki ljudi iz različitih razloga nisu bili tamo, iako su to jako želeli, dok su oni koji su imali priliku da slušaju ovaj bend koji pravi sjajnu koncertnu atmosferu, visili nad telefonima. Žalosno.