Od 2013. godine noise-pop povetarac, beogradski „Artan Lili”, osvežava domaću alternativnu scenu. Gde god banu, Artani naprave „Novi zvuk u gradu”, a to očekujem i ovog vikenda u Pančevu. Iako sam ih slušala na pre-pre-pregenijalnoj svirci u Novom Sadu pre samo nedelju dana (o kojoj ćete čitati već sutra), ovog vikenda krećem put grada velikih zagađenja da ulovim Artane, još jednom ih čujem i primoram da odgovore na po koje pitanjce za Život Šećerne Pilule!

Kao što sam naslov kaže - deset hiljada hvala. Po jedno za svaki pregled ovog bloga. U ovom postu posvećenom upravo ovom lepom broju pregleda bih želela da malo sklonim akcenat sa samog bloga i prenesem ga na svoje omiljene kreativce.

Počeh da pišem post o favoritima aprila, dođoh do stavke koja govori o jednoj svirci na kojoj sam bila i tako nastade ovaj post.

Naime, nakon odlaska na ovu svirku nisam imala vremena da pišem post, a o svirci benda zbog kog sam išla sam već pisala na blogu. Napisala sam ono ključno vezano za moj utisak vezan za njihove svirke, te sam smatrala da ne moram da pišem poseban post, jer nisam želela da pišem samo da bih otaljala.

Reših da ovu svirku ukratko opišem u postu posvećenom favoritima meseca, ali to ukratko se malo (više) odužilo za jedan takav post, te odlučih da ovoj svirci posle dve nedelje ipak posvetim poseban post.

Sada bih konačno mogla da kažem i o kojoj se svirci radi. U pitanju je svirka bendova Vizelj, Autogeni trening i Brigand u Božidarcu.

Nekada jednostavno volim da odem sama na svirku i da ne obraćam pažnju ni na šta i ni na koga osim na bend. Ovaj dan je bio to nekad.

Otišla sam na sam početak. Nisam do sada slušala Vizelj. Čak ni na jutjubu. Simpatičan bend. Imaju sjajan nastup. Ponašanje na bini im je totalno opušteno. Leži mi se dok sviram? Pa, ležaću, šta me briga! Lako zabave masu. Doduše, devedeset posto mase je bilo njihovo društvo (na konto čega su se našalili više puta)... Ali, da nije, mislim da bi svejedno vrlo lako pokrenuli ljude. Vizulji (kako ih je nazvao dečak kog već drugi dan za redom vidim sa vezanim kikicama na svirci) su pošteno otprašili.

Autogeni trening je bend koji sam takođe prvi put čula uživo, ali sam ih, naravno, slušala i ranije. Oduševila sam se.

Zaista ne bih puno govorila o ovom bendu. Sjajna muzika, sjajna energija... I malo ljudi da ih podrže. Kada kažem malo, mislim nas desetak. Slobodno mogu da kažem da je bilo prazno. Suzdržaću se od ponovnog rejdžovanja na ljude koji za vreme svirke bleje napolju i reći da je bend profesionalno odradio svoj posao.

U pauzi između bendova sam izašla na vazduh, a neočekivano sretanje ortaka i zadržavanje sa njim rezultiralo je mojim trčanjem unutra kada sam shvatila da je Brigand počeo da svira, a ja to nisam čula, iako sam bila blizu ulaza. Srećom, nisam mnogo propustila.

Bilo je sjajno videti da je Šarki postao stalni član benda. Mada, bilo je čudno ne videti ga kao najveću podršku bendu na bini sa strane, ili ispred bine.

A ja još primetim da mi je nešto čudno što on za vreme svirke Autogenog treninga izviruje iza zavese, dok Brada stoji pored mene...

Kuvam kafu, uzimam sveže potpisan disk, pritiskam dugme za otvaranje cd rom-a (čudim se što nije zapekao, s obzirom na to koliko dugo nije otvaran) i muzika kreće, stvarajući prigodnu atmosferu za pisanje ovog posta. Najlepše je prvo slušanje. Sa prvim taktovima pesme Žena, počinjem da kucam prve reči.

Jako mi je drago da o bendu Hladno Pivo pišem baš u ovom periodu, s obzirom na to da je pre tri godine (tačnije, 21.4.2012.) bila prva njihova svirka na koju sam išla.

Za početak bih volela da se kroz par fotografija podsetim tog događaja.

Ovo je bio događaj za koji me veže mnogo lepih uspomena, ali i početak ere posećivanja koncerata Hladnog Piva, koji traje i dalje.

Dokaz za to je i 23. april, koji je prošao u znaku ovog benda.

Nakon vežbi na fakultetu sam odjurila u Delfi knjižaru u SKC-u, u kojoj se u tom momentu održavala promocija novog albuma Hladnog Piva, pod nazivom Dani zatvorenih vrata.

Na kratko sam popričala sa bendom, dobila autograme i fotkala se posle tri godine.

Moram da pohvalim dizajn diska. Izgleda mnogo lepo, a takođe je i veoma kreativno urađen. Sve pohvale za dizajn!

Posebno mi se svideo dizajn knjižice sa tekstovima pesama, koju možete videti na gornjoj desnoj fotografiji. Dok je na korici špijunka, unutra se, kao pozadinske fotografije tekstova, nalaze delovi stana ili dvorišta zgrada. I zaista su sjajne.  Vidi se da je uložen trud u dizajn.

Uz malu pomoć prijatelja našli smo Apolo. Bili smo ispred taman dovoljno dugo da sretnem ljude koje dugo nisam videla, a onda smo se uputili unutra. Moram da priznam da me je pomalo iznerviralo što nam je lik na ulazu uzeo karte i zgužvao ih. Za šta onda postoji deo koji se cepa?! Neki i čuvamo te ulaznice.

Moje staro mesto na levoj strani ograde me je čekalo.

Apolo se veoma brzo napunio nestrpljivim ljudima. Nismo morali dugo da čekamo. Uvodna pesma je puštena i jedan po jedan član benda se, ispraćen gromoglasnim aplauzima, popeo na binu.

Mile je u jednom momentu izjavio kako će svirati skoro sve pesme sa novog albuma. Novi album jeste sjajan, ali verujem da se dosta ljudi razočaralo jer ipak nismo čuli Hladno Pivo uživo neko vreme, a svi volimo da čujemo pesme koje su nam godinama prirastale za srce.

Međutim, Hladno Pivo se pošteno iskupilo (ako je uopšte blo potrebe za tim). Svirali su čak trideset i šest pesama! Potpuno sam se oduševila kada su svirali MTV. Ta pesma je toliko matora da verujem da je godinama nema na setlisti ovog benda.

Svirka je bila apsolutno savršena. Svirane su pesme koje se dugo nisu mogle čuti uživo. Atmosfera je sve vreme bila na visokom nivou i nije padala ni za vreme sporih pesama. Čak ni za vreme novih. Masa je divljala, a reklo bi se i da se bend sjajno provodio.

 Mile je imao sjajan kontakt sa publikom. Konstantno je nalazio osobe u masi kojima bi pevao i vrlo često bih to bila ja ili devojka pored mene. Više puta je silazio u publiku i pozdravljao se sa ljudima. Čak se i tri puta u toku svirke fotkao sa publikom. Naravno, tu nisam ni ja izostala. Ali, ko zna kod koga su te fotke. Zapravo, mislim da je moja u telefonu bubnjara Raskida13... Ukoliko još postoji.

No, nebitno. Atmosfera je bila i suviše zagrejana da bi se razmišljalo o tome.

Publika je ludela. Šest stotina duša je pevalo tako gromko, da je Apolo odzvanjao kao da nas je šest hiljada. I ne, ne preterujem. Na momente je masa nadjačavala bend. A ja sam stajala ispod pojačala. Pa vi pokušajte da shvatite koliko su ljudi bili glasni.

Šutke su  divljale čak i za vreme ljubavnih balada. Sve je zaista bilo na najvišem mogućem nivou. Adrenalin je bio skoro pa opipljiv. Bend je dva puta odlazio sa bine, a ovacije nisu prestajale.

Nakon zaista poslednjeg odlaska benda sa bine, publika je horski pevala Kad sunce opet zađe, pesmu KUD Idijota koja na svakom koncertu označava da bend neće izlaziti na ponovni bis. Međutim, žurka nije bila gotova. Nakon ove pesme usledio je dobar miks domaćeg panka, a masa je nastavila da đuska i da se zabavlja.

Ono što najviše cenim kod domaćih muzičara (a ponavljala sam to više puta i na ovom blogu) je to što jako poštuju svoju publiku. Iako je bend svirao dva i po sata i verujem da su bili potpuno premoreni, Mile je ispoštovao ljude koji su ostali i izašao da popriča i fotografiše se sa njima.

Kad god vidim da naši muzičari ovako postupaju, za nijansu više (ukoliko je to uopšte i moguće) zavolim ovu scenu, svirke, bendove i duh prijateljstva koji gaje.

Možda se album ovog benda zove Dan zatvorenih vrata, ali njihova vrata su širom otvorena za sve nas.

Zaista ne znam iz kog razloga do sada nisam išla na Vračar Rocks, s obzirom na to da organizuju sjajne svirke.

Trećeg aprila sam konačno odlučila da odem, s obzirom na to da je svirao Six pack.

Utisci sa ove svirke su mi potpuno izmešani.

Za razliku od ostalih odlazaka na svirke, ovaj put sam odlučila da ne idem da slušam predgrupe, već samo da odem na nastup Six Pack-a. Sticajem nesrećnih okolnosti (zvanih gradski prevoz), debelo sam zakasnila i bend je već uveliko svirao. Došla sam negde oko polovine, propustivši neke od svojih omiljenih pesama.

Neprijatno sam se iznenadila kada sam videla da je prostor poluprazan.

Ovaj bend je u Hrvatskoj napunio Tvornicu kulture, koja je daleko veći prostor od Božidarca. Dakle, u čemu je naš problem?! Six pack zaslužuje bolje. Pogotovo jer ne nastupaju previše često. Njihovi nastupi se uglavnom vezuju za određene festivale, a svi znamo da su na istim nastupi bendova skraćeni. Sada imamo priliku da ih vidimo i čujemo u punom sjaju, cena nije bezobrazno visoka kao što ume često da bude, a prostor je i dalje poluprazan. A konstantno čujem žalbe o tome kako nema svirki. Svirki ima dovoljno. Ljudi koji bi ih podržali nema, jer su previše lenji da mrdnu guzicu za kauča, ugase jutjub i napuste hejtovanje scene preko interneta.

Još jedna stvar koja me je u isto vreme ostavila u neverici i koja me je nenormalno razbesnela (tako besna nisam bila od kada je na Beer fest-u otac pustio da mu na Goblinima dete odvuku u šutku i bezbrižno posmatrao koncert) je bio momenat kada se jedan od klinaca popeo na binu dok je bend svirao, a čovek iz obezbeđenja mu nije rekao da siđe, nije ga odveo sa bine, već ga je bukvalno BACIO sa bine, usput mu opsovavši majku. Svaka čast, čoveče! Iživeo si se nad detetom. Da li se sad osećaš superiorno?!

Srećom, klinca su uhvatili momci koji su se našli tu.

Ali, šta da ga je bacio na gomilu klinki koje su stajale pored? Čisto sumnjam da bi se one trudile da ga uhvate. Mislim da je krajnje vreme da kvazi obezbeđenje koje se konstantno iživljava nad klincima zamenite obezbeđenjem koje zapravo sluša tu vrstu muzike i razume tu vrstu zabave na svirkama. I ima preča posla nego od nasilništva nad decom.

Elem, svetla i jedina bitna tačka ovog događaja jeste Six pack. Iako sam propustila veći deo svirke, zaista sam se dobro provela. Bend je odličan emiter pozitivne energije. Miki ima sjajan odnos sa publikom i ima osećaj za to da u pravom momentu kaže pravu stvar. U njegovom obraćanju ljudima se zaista oseti iskrenost i zahvalnost zbog toga što su došli da podrže bend.

Osećala sam se divno dok smo horski pevali određene pesme, primetivši da su u prostoriji različite generacije ljudi: od klinaca u prvim redovima, do onih ljudi koji su nekada bili ti klinci... I svi ti glasovi su bili kao jedan. Six pack u isto vreme nosi i emociju i bunt i sjajno ih povezuje. U neku ruku me to i ne čudi, s obzirom na to da bez sirove emocije nema ni bunta.

Vidi se da ovi ljudi zaista vole ono što rade, ono što sviraju, kao i ljude koji dolaze da ih slušaju.

Ni kašnjenje, ni odvratni ljudi nisu mogli da mi pokvare utisak o ovoj svirci jer je bend bio zaista sjajan, podelila sam te trenutke sa dragom osobom i konačno dobila potpis u Mikijevoj knjizi.

Za to posebno želim da se zahvalim istoj toj dragoj osobi, koja je zamolila dečka koji se iznenada pojavio iz bekstejdža da odnese moju knjigu Mikiju da je potpiše, kao i pomenutom dečku koji je to drage volje učinio. I hvala Mikiju što ju je potpisao, sa sve srcem na i.

Sledeći put ću se pojaviti na vreme, neću dozvoliti da mi išta pokvari raspoloženje, makar ni na trenutak i uživaću u celoj svirci ovog sjajnog benda. Samo se nadam, da će taj sledeći put biti relativno uskoro.

Neću mnogo da dužim i žapočeću sa razotkrivanjem istih.

Prva stavka na spisku je dobijanje karata za svirku benda Kultur Shock, kao i sama svirka.

Poznato je da volim da idem na svirke, pogotovo ako su te iste svirke u mestima koja do sada nisam posetila.

Zbog svirke o kojoj ćete čitati u ovom postu sam prevalila dve stotine kilometara. Verovatno ste pomislili da je u pitanju neki mnogo veliki bend kad sam prešla toliki put. Međutim, ono što je u stanju da me odvede toliko daleko i da me navede da više sati provedem u putu nego na samom odredištu nije nikakav mega veliki bend, već prijateljstvo.

Pre skoro tri nedelje (opet kasnim sa pisanjem, i to debelo. Imam dobar razlog, verujte mi) sam u pola jedan posle podne otišla na gradski autobus i uputila se ka železničkoj stanici. Sela sam u voz za Novi Sad i prva dva i po sata mog putovanja su otpočela. Iako obožavam putovanja vozom, ovo nije bilo nimalo prijatno. Kupe je bio pun i ljudi su neprijatno buljili. Jedva sam čekala da stignem.

U jednom momentu sam shvatila da mi je vremenski razmak između dolaska jednog voza i polaska sledećeg petnaest minuta, a pošto je voz u kom sam bila (naravno) kasnio, postojala je šansa da zakasnim na drugi. Da se to desilo moj put bi se okončao jer bi polazak sledećeg voza bio prekasno.

Uspela sam da stignem na novosadsku železničku stanicu tri ili četiri minuta pre polaska voza za Sombor. Sjurila sam da kupim kartu i, srećom, žena na šalteru je bila dovoljno ljubazna da mi objasni gde mi stoji voz kako ga ne bih tražila. Uletela sam u voz i shvatila da je krcat i da ću morati da stojim jedan deo puta.

Tek kad sam uspela da sednem shvatila sam da je to bio najmoderniji voz kojim sam ikada putovala. Verovatno i najmoderniji voz u Srbiji. Udoban, izgledom jako podseća na nove beogradske tramvaje... I priča! Mogla sam opušteno da čitam ili da dremam, bez konstantnog virkanja kroz prozor kako bih videla gde se nalazim. Lepo piše koja je sledeća stanica i nemaš brige!

Opustila sam se i posmatrala vojvođansku ravnicu.

Kada sam nakon još dva i po sata vožnje konačno stigla u Sombor, ispred samih vrata voza imala sam delegaciju za doček u vidu Stefana, moje žene sa kojom sam u srećnom braku već više od tri godine.

Nakon što se Stefan uverio da ja zaista postojim, otišli smo na kafu u lokal u kome su konstrukcije stolova delovi starih šivaćih mašina. Oduševila sam se.

E, onda je konačno bilo vreme da se pođe u Apatin. Nađosmo se sa delom ekipe iz benda i pođosmo na taksi. Kada smo stigli u Apatin, našli smo se sa ostatkom ekipe i vreme pre svirke sam iskoristila da se upoznam i isćaskam sa svima.

Pre same svirke je bend dao i svoj intervju prvenac, koji ćete moći da pročitate na ovom blogu kroz par dana, pa ćete tako moći i da saznate nešto više o samom bendu.

Konačno je došlo vreme svirke. Nisam mogla da dočekam da čujem kako Heartbeat Boogie zvuče. Kada sam konačno čula, oduševila sam se. Ovi mladi pobunjenici opasno sviraju! Očekivala sam da dobro zvuče, ali oni su premašili moja očekivanja, s obzirom na to da je u pitanju bend koji postoji veoma kratko i nije imao mnogo svirki. Osećala sam se kao najverniji fan benda shvativši u međuvremenu da sam nakon par slušanja zapamtila tekstove pesama, te mogu da pevam zajedno sa bendom.

Kombinacija rokabili muzike i pank vokala koju ovaj bend svira je sjajna, pa samim tim i pesme odlično zvuče.

Iako su svirali mahom svoje pesme koje publika još uvek ne zna, reakcije su bile pozitivne. Među ljudima su se mogli čuti komentari da "klinci uopšte nisu loši". A da ovaj bend ume da podigne masu na noge, pokazalo se čim su zasvirali prve taktove pesama koje ljudi znaju.