Godinama nisam provela ovako dobar vikend! Norveško vreme je konačno odlučilo da bude lepo, te je grad prestao da bude siv, a oblaci su se razišli i po prvi put u nekoliko dana sam videla plavetnilo neba. Oba dana vikenda su bila poprilično dinamična, ali na totalno drugačiji način.
Vreme provedeno napolju smo u subotu započeli odlaskom na Solastrand plažu. Bilo je to kao teleportovanje u neku mediteransku zemlju. Peščana plaža i plavetnilo mora.
Nisam očekivala toliko peska na norveškoj plaži. Doživljaj je bio totalno letnji. More beše nemirno, talasi su nas vijali po pesku i videla sam nasukanu meduzu.
Šetali smo pored mora i uživali na suncu. Bila sam pravi turista i fotkala sve živo, dok su oko mene dva kllinca trčkala kroz talase.
Dogovorismo se da idemo u planine, te se zaputismo ka kolima.
Početkom septembra sa radom je počeo novi portal pod nazivom PRIS. Nakon mnogih uspona, padova i cimanja, uspeli smo da postavimo sajt na noge. Do sada smo dobili podršku nogih bendova i odradili veoma kvalitetne intervjue. Kako kreće sezona svirki, biće i mnogo izveštaja. Čekirajte naš sajt i jutjub kanal. Nećete zažaliti!
Niko vam ne brani i da zapratite naš instagram profil.
Фотографија корисника PRIS.rs (@pris.rs) дана
Iako je prošao koncert Goblina u KST-u (povodom kojeg je rađen ovaj intervju), shvatila sam da i ovaj intervju treba okačiti na ovja blog kao i sve prethodne.
S obzirom na to da postoji video verzija intervjua, ja ga neću kuckati i samo ću reći da je ovo bilo jedno veoma pozitivno iskustvo, da je Vlada veoma prijatan čovek i da mi je drago da sam deo rođendana provela na ovom intervjuu.
Treša meseca za jul i avgust nije bilo jer ih nisam napisala na vreme, a kasnije jednostavno nisam želela da se vraćam na razmišljanje o stvarima koje su me izvele iz takta jer bih ponovo bila puna besa.
S druge strane, ovaj mesec je, izgleda, bio prilično dobar. Samo dva hejta imam za vas.
S obzirom na to da je komunalna policija postala stalni gost treša meseca, šteta je izbeći ih ovog puta. Idući od Marije, na sred pešačke staze na banovom brdu, zamalo da upadnem u gomilu govana. Da živimo u normalnoj državi, uloga komunalne policije bila bi da piše kazne onima koji ne skupljaju izmet za svojim ljubimcima, kao i onima koji bacaju smeće po gradu. Umesto toga, kod nas komunalna policija prebija putnike GSP-a, pišu kazne bakicama koje prodaju hekleraj, hapse prodavce lubenica i izazivaju srčane udare ljudima. Nisam vam fotkala tu pozamašnu gomilu, te ćete za ovu stavku ostati uskraćeni za sliku.
Babe. Uvek babe. Baba koja nije želela da se pomeri sa mog mesta u avionu. Poželela sam da je bacim kroz prozor, ali zaglavila bi se. Takođe nisam želela da fotkam babu, te gledajte sliku oblaka.
Na samom kraju meseca se desila najneprijatnija stvar. Umetnik iz Amerike, čiji rad izuzetno poštujem, je počeo da rejdžuje na mene jer nisam želela da mu rodam svoju fotografiju i rekla sam da me ne pita po deseti put. Njegov bes je toliko eskalirao, da je izgovoreno kako ja neću prljavi američki novac i da nas Srba ne bi ni bilo da je njegov deda ostao živ. Hvala višim silama i Marku Čukerbergu na blok opciji.
Na samom kraju meseca se desila najneprijatnija stvar. Umetnik iz Amerike, čiji rad izuzetno poštujem, je počeo da rejdžuje na mene jer nisam želela da mu rodam svoju fotografiju i rekla sam da me ne pita po deseti put. Njegov bes je toliko eskalirao, da je izgovoreno kako ja neću prljavi američki novac i da nas Srba ne bi ni bilo da je njegov deda ostao živ. Hvala višim silama i Marku Čukerbergu na blok opciji.
Možda ovo nije bio zanimljiv post, ali svakako bih radije da treš meseca bude smor, nego da se nerviram ceo mesec.
Ovo možda neće biti toliko zanimljiv post, ali kratki serijal postova se nečim mora najaviti.
Ove reči kuckam iz jednog lepog stana, koji se nalazi u jednoj lepoj zgradi, u jednom još lepšem norveškom lučkom gradu pod nazivom Stavanger. Nisam videla mnogo od ovog grada jer je bilo sedam sati kada sam stigla, ali nema veze, jer za ćaskanje o čarima istog imamo četrnaest dana. Trebalo je do ovde doći. Bio je to zanimljiv put.
Već na samom startu desilo se nešto pomalo čudno. Kada sam se čekirala na aerodromu u Beogradu, rekla sam da imam ručni prtljag, na šta mi je žena sa šaltera (da ne kažem šalteruša) odgovorila:
- Nema mesta.
Samo to. Da nema mesta. Nisam još ni krenula, a već me hvata panika. Pitam kako nema, a ona mi objasni da nema mesta u avionu i da prtljag mora da mi ide dole sa ostatkom prtljaga. Pa što ne reče odmah, ženo božija?! Treba srčku da dobijem, a nisam ni krenula!
Nakon ispijene papreno plaćene kafe, majka i brat me otperjaše do carinskog dela i odoše. Dobih pečat u pasošu nakon tri godine, pa krenuh da nađem svoj gejt. Potraga nije potrajala. Pošto sam imala više od sat vremena, izvukoh laptop, prepravih neke tekstove, napisah neke koje je trebalo napisati. Pogledah u oznaku gejta, pa u svoj pasoš... Shit just got real! Nešto je u mojoj glavi kliknulo i konačno sam shvatila da ja zaista idem u Norvešku!
Dve nedelje pre sopstvenog rođendana saznajem da baš na taj famozni datum u Beograd dolazi Warrel Dane. Odlučih da akreditaciju tražim preko portala PRIS, čisto da bih i ja malo učestvovala u pisanju na istom. To se ispostavilo kao greška. Da li zaista zbog toga što još uvek nemamo neki impozantan broj pregleda, što su naveli kao razlog, ili ipak zato što je ekipa veoma mlada, organizatori su odbili da nas akredituju. Ništa zato, nema ljutiš. Dešava se. Pokušah da na ovaj događaj odem pod okriljem Paklene višnjice, međutim, neko je to mesto već zauzeo. Pomirih se sa tim da opet neću čuti glas Nevermore-a i Sanctuary-a (nisam imala para da idem na Overkill i Sanctuary), kad se pojavi Marija, moj superheroj, te situaciju preokrenu za 180 stepeni, kupivši mi kartu za rođendan.
Nisam kupila mnogo knjiga u avgustu, što je na neki način i dobro, jer sam počela da hordujem, pošto nemam dovoljno vremena za čitanje. Mada, polako se vraćam, a i gomila utisaka o knjigama čeka u draftovima, tako da ću vas u jednom momentu samo bombardovati takvim postovima.
Prvu knjigu sam impulsivno kupila. Na trafici sam videla da se uz Blic ženu za 230 dinara dobija Šerlok Holms i to je bila ponuda koja se ne odbija! Novine sam dala snajki, a knjigu već čitam i možete uskoro očekivati utisak o istoj.
Prema sinopsisu, veče uoči veoma bitne konjske trke nestaje najveći favorit iste, a njegov trener pronađen je mrtav. Impulsivno je osuđen čovek za kog je mnogo dokaza ukazivalo da je kriv. Naravno, Šerlok Holms nije ubeđen u to da je kladioničar kriv, te koristi svoje načine da do krivca dođe.
Drugu knjigu sam dobila u avgustovskoj KZM kutiji, koju samo zajedno otvarali. U pitanju je izdanje odiseje, koje se zove Kraj zime. U pitanju je young adult distopija, a sinopsis kaže da se radnja odvija u fantastičnom svetu koji je daleko drugačiji od našeg, ali da su ti svetovi isti po pitanju dve stvari: potrebi za slobodom koja se ne može ugušiti i tome da je ljubav najjača pokretačka snaga.
Glavni junaci su četiri tinejdžera čiji su roditelji likvidirani od strane režima. Oni će, u borbi za slobodom bežati od različitih čovekolikih stvorenja.
Ova knjiga je osvojila preko dvadeset nagrada u Francuskoj. Ostaje samo da proverim da li je stvarno toliko dobra.
Izgleda da su beogradski poštari malo pažljiviji, jer je ovomesečka KZM kutija Knjižare za mlade stigla zaista u obliku kutije. Avgustovska kutija nije bila ruski ruler i knjige su bile Odisejine. Nisam sigurna da li su svi dobijali istu knjigu ili ne, pošto je u jedinom blog postu koji je objavljen do sada ista knjiga. Ali to svakako može biti slučajnost. Jako mi je žao što je crtež prelepljen KZM nalepnicama, jer bih ga ja tako uramila.
Neverovatno je kako neko na osnovu toga kavi ste kao dete, može da predvidi šta će se sa vama dešavati u budućnosti.
Pre neki dan mi je bila majka i pitala me šta se desilo sa diplomom koju sam dobila od učiteljice. Pogledala sam u uramljeni komad papira na zidu i shvatila da je mastilo od stajanja skoro skroz izbledelo. Danas sam uzela unipin da pređem svako slovo, jer nisam želela da ova meni izuzetno draga poruka nestane zauvek.
Kao razred bili smo veoma bliski sa učiteljicom. Obožavali smo tu mladu i veoma kreativnu ženu. Kod nas se stalno nešto crtkalo, na razne načine se ukrašavala učionica. Ta žena je definitivno zaslužna za razvoj moje kreativnosti.
Sopstvenu kreativnost je ispoljila i kada se rastajala s nama na kraju četvrtog razreda. Svako iz razreda je dobio posebno izrađenu diplomu sa ručno ispisanom porukom koja se odnosi isključivo na njega. Jelena Ostojić je dobila diplomu za najpametnicu u kojoj je, između ostalog, pisalo kako zna da ću ja tu diplomu sigurno čuvati i da treba da pišem sve što mislim da treba - i uspeću.
Pre neki dan mi je bila majka i pitala me šta se desilo sa diplomom koju sam dobila od učiteljice. Pogledala sam u uramljeni komad papira na zidu i shvatila da je mastilo od stajanja skoro skroz izbledelo. Danas sam uzela unipin da pređem svako slovo, jer nisam želela da ova meni izuzetno draga poruka nestane zauvek.
Kao razred bili smo veoma bliski sa učiteljicom. Obožavali smo tu mladu i veoma kreativnu ženu. Kod nas se stalno nešto crtkalo, na razne načine se ukrašavala učionica. Ta žena je definitivno zaslužna za razvoj moje kreativnosti.
Sopstvenu kreativnost je ispoljila i kada se rastajala s nama na kraju četvrtog razreda. Svako iz razreda je dobio posebno izrađenu diplomu sa ručno ispisanom porukom koja se odnosi isključivo na njega. Jelena Ostojić je dobila diplomu za najpametnicu u kojoj je, između ostalog, pisalo kako zna da ću ja tu diplomu sigurno čuvati i da treba da pišem sve što mislim da treba - i uspeću.
