Dve nedelje pre sopstvenog rođendana saznajem da baš na taj famozni datum u Beograd dolazi Warrel Dane. Odlučih da akreditaciju tražim preko portala PRIS, čisto da bih i ja malo učestvovala u pisanju na istom. To se ispostavilo kao greška. Da li zaista zbog toga što još uvek nemamo neki impozantan broj pregleda, što su naveli kao razlog, ili ipak zato što je ekipa veoma mlada, organizatori su odbili da nas akredituju. Ništa zato, nema ljutiš. Dešava se. Pokušah da na ovaj događaj odem pod okriljem Paklene višnjice, međutim, neko je to mesto već zauzeo. Pomirih se sa tim da opet neću čuti glas Nevermore-a i Sanctuary-a (nisam imala para da idem na Overkill i Sanctuary), kad se pojavi Marija, moj superheroj, te situaciju preokrenu za 180 stepeni, kupivši mi kartu za rođendan.

Na eventu videh da se momcima iz grčkog benda Dreamrites pokvario kombi, te da neće stići na koncert. Međutim, kada sam u pola 10 ušla očekujući hedlajnera na bini, Grci su bili tu. Drago mi je da ih nisam propustila. Nisam mogla da već pri prvim tonovima ne primetim ko su im muzički uzori. Uticaj Iron Maiden-a, na momente i Halloween-a je bio evidentan. Gitarske deonice su jednostavno odisale tim specifičnim, mejdenovskim stilom. Iako naša publika nekada zaista nema volje ni želje da podrži predgrupe, ovi momci su dobili sjajnu podršku i dalo se primetiti koliko se zbog toga prijatnije osećaju na sceni. Basista je bio krajnje simpatičan, s obzirom da je izgledao identično kao Brus Dikinson u svojoj šiškice fazi. 

Tokom nastupa ovog benda kroz publiku je prošao čovek sa crnom perikom ispod koje je virila seda  kosa. Mora da mu je perika upala u oči kada se vraćao u pravcu bekstejdža, pošto me je bukvalno pokupio. Izvinio mi se i izgrlio me i nestao, a ja sam tek dva do tri minuta kasnije shvatila da sam izgrljena od strane Warrel-a Dane-a.