Koncert o kojem ćete da čitate u nastavku ovog teksta je bio pre mesec i po dana, ali je bio toliko fantastičan da sam ja još tamo. 

Odluku da idemo u Prag na koncert Finskog sastava HIM, drugarica i ja smo donele veoma spontano - videvši da kreću na oproštajnu turneju, znale smo da to ne možemo da propustimo i samo smo jedna drugoj rekle: Hajdemo! Iako je koncert bio drugog decembra, karte smo kupile u aprilu. Ispostavilo se da je to bio dobar potez, jer su svakako bile rasprodate mnogo pre samog koncerta.

Verovatno sam već spomenula da su mi česti odlasci na koncerte ubili tu euforiju odbrojavanja do koncerata, te smo obe ovo putovanje i odlazak na koncert dočekale veoma smireno, bez neke uzbuđenosti. Nakon tri dana provedena u Pragu - o čemu ćete takođe imati prilike da čitate tokom narednih dana - prilično smo se odomaćile i imala sam osećaj kao da idemo na koncert u Beogradu. Doduše, jedna stvar se razlikovala - stigle smo veoma brzo na drugi kraj grada zahvaljujući praškom metrou. To definitivno nije ličilo na beogradski javni prevoz.

Ono što je definitivno bilo drugačije nego kod nas je to što je tamo koncertna kultura bila očigledna. Mi smo stigle petnaestak minuta pre otvaranja kapija i ljudi su stajali u redu dvoje po dvoje. A red... Pa, recimo da je bio dugačak dva bloka. Nikada nisam videla toliki red za koncert - možda zbog toga što Srbi nikada ne stoje u redu, već gaze jedni preko drugih da što pre uđu. Iako je pred bio veoma dug, ušle smo nakon najviše pola sata. Tamo svi znaju da flašice pića i sve što ne sme da se unese treba da ostave ispred ulaza, te se nije pravila velika gužva na samom ulazu. Takođe, sve ambalaže ostavljene ispred su bile uredno poređane na prozor ili uza zid mesta održavanja koncerta, a ne razbacane. Bilo je to veoma lepo, ali istovremeno veoma čudno videti.

Na ovom koncertu je bilo mnogo Srba, Mađara, Rusa, FInaca, Austrijanaca... Nekako se činilo da je najmanje bilo Čeha. Manje-više svi su mirno stajali i čavrljali dok prvi bend nije izašao na binu. U pitanju je sastav The Biters iz atlante, koji je celu turneju svirao pre finskog HIM-a. Muzika ovog benda ne zvuči ni približno onome što svira HIM i nikako nisam mogla da pretpostavim da će tako da zvuče, ali bili su odlični! Bend kao da se teleporotvao iz sedamdesetih - njihova muzika i odeća ukazivali su na to. Veliki bendovi iz sedamsedetih su donekle kopirali muziku iz ranijih perioda, a ovi momci su u 2017. godini uspeli da donesu zvuk sedamdesetih koji je zvučao poprilično originalno. Njihov frontmen nije dozvolio da ga porazi to što je publika mrtva uprkos dobroj muzici, te je svojom harizmom i, pomalo, prozivanjem publike, uspeo da podigne atmosferu na nivo na kojem je trebalo da bude od starta.

Nakon što nas je ovaj bend dobro razmrdao, došao je taj momenat u kojim će neki od nas prvi i poslednji put da vide bend koji vole, bend za koji se kod nas nekako konstantno priča da ga prerastete nakon što završite osnovnu školu i izađete iz svog gotik/emo tripa, ali ja to nikako ne vidim kao istinito. Ono što sam ja te večeri videla i čula je sjajan, zreo bend, koji odlično zvuči, a u publici ima najmanje osoba spomenutog uzrasta.

Od samog starta je, očekivano, izlazak Ville Vallo-a, čoveka koji ne stari, grčkog boga u ljudskom obličju - kako ga je frontmen sastava The Biters nazvao - izazvao opšte oduševljenje. Slušanje njegovog glasa uživo te večeri bilo je nešto najlepše što je moglo da mi se dogodi i, nakon mnogo vremena, ponovo sam osetila tu euforiju što čujem neki bend uživo. Moguće da je to zbog toga što nikad nisam ni sanjala da ću uživo slušati HIM i to u drugoj državi. Nisam sigurna. Samo se sve nekako poklopilo i ja sam te večeri bila u nekom svom svetu. To veče, sutradan, a i danima kasnije, na internetu, slušala sam i čitala komentare ljudi koji su HIM slušali po pet ili više puta uživo i svi su se složili da Ville Vallo nikada nije zvučao bolje. A on ovog puta nije bio onaj poluobnažen, tough guy sa cigaretom u ruci, kakvog sam imala prilike da gledam na koncertnim snimcima na internetu. Bio je to Ville Vallo u odelu, Ville Vallo na čijem se licu ocrtavala sreća i zadovoljstvo što je tu gde jeste i koji nije mogao da skine osmeh s lica i Ville Vallo koji je, u retkim momentima pričanja između pesama, apsolutno lupetao gluposti i mamio nas sve na smeh. Takvog Ville Vallo-a i ostatak HIM-a bilo je vredno gledati prvi i poslednji put.