Neću vam prepričavati ceo koncert. Razlog je taj što za Helly Cherry mogu da pišem izveštaje bukvalno onako kako ih pišem za blog. Izveštaj možete pročitati ovde. Naravno, blog nikako neće izvisiti zbog mog pisanja za portal. U ovom postu ćete pročitati neke detalje i lične doživljaje, kao i uvek. Razmišljam o tome da svi budući postovi budu manje opisi svirki (jer ćete njih svakako dobiti linkovane sa portala), a više moji doživljaji tokom istih. Ali videćemo već.

Što se koncerta Sabatona tiče, uspeh da uđem nekoliko minuta pre ostalih, ali me je na samom ulazu dočekalo razočaranje. Naime, novinari ne dobijaju akreditacije, već „samo” free ulaz. Nije mi nešto stalo do toga da budem povlašćena u odnosu na ostatak publike, već samo smatram da je svakom ko izveštava sa koncerta potrebno da isprati koncert u miru, da može da posmatra i bend i publiku i tako stiče utiske o događaju, umesto što će da gleda kako da u masi izvuče živu glavu. Ali hajde dobro.

Pošto sam videla da počinju da puštaju ljude, na brzinu sam ostavila jaknu i zauzela mesto u prvom redu, da barem na taj način iskoristim činjenicu da sam ušla pre ostalih. Bila sam vidno besna što ću morati da se guram s masom zbog toga što sam predosetila koliko će divljanja biti za Sabaton, a moje koleno je u dva zavoja (jer više jedan nije dovoljan). Ali okej, preživljavala sam do sada, preživeću i sad.

Moja nervoza je u potpunosti iščezla kada su Armageddon počeli sa izvođenjem prve pesme. Osvojili su me na prve taktove i imala sam utisak kao da slušam glasove božanstava. Zaista nisam očekivala tako nešto. Ni su snu. Njihov kratak nastup ispratila sam sa osmehom i zatvorenih očiju. Ne mogu da verujem da nikada ranije nisam preslušala ovaj bend. I da, pet dana nakon koncerta ja i dalje ne znam odakle mi je basista poznat.

Čekajući Wisdom, masa je počela da doziva Sabaton. Sve je to super, znamo svi da smo došli zbog njih, da se ne lažemo, ali čemu uskraćivanje podrške predgrupama? Svaka čast ljudima u publici koji su na ovo skandiranje uzvratili skandiranjem Wisdomu.

Kao što sam rekla i u izveštaju, ovaj bend ima nastup kao da se pred binom nalaze desetine hiljada ljudi. To sam uvek najviše cenila. Uvek treba maksimalno ispoštovati publiku, koliko god ljudi u njoj bilo. Bend je veoma dinamičan i u stanju je da lako pokrene publiku. Sa delom iste su to i uspeli, dok je drugi deo ostao poprilično uspavan. To i nije bilo baš sjajno, prvenstveno zbog podrške benda, a zatim i jer je to značilo da će da polude na samom početku Sabatona i da će nastati haos.

To sam definitivno dobro predvidela. Već tokom prve pesme nakon izlaska Sabatona, masa je toliko pohrlila napred da je ograda pala, a i mi zajedno sa njom. Završih sa toliko jakim udarcem u rebra, da sam uspela da ispustim samo minijaturni krik pri nedostatku vazduha. Zaista ne kontam čemu toliko agresije kad znaju da se neće probiti napred. Nisam jedna od onih kojoj smetaju šutke i skakanje na koncertima (naravno da je to poželjno), ali sve se to može uraditi i bez agresije.

Naravno da je koncert bio savršenstvo. Zar može drugačije uz bend koji toliko uživa u interakciji s publikom? Svi koji su stajali napred mogli su da vide oduševljene izraze na njihovim licima i čuju povike pune istog tog oduševljenja.

U prvoj pauzi ugrabih priliku da bandu bacim zastavu sa potpisima mog društva. Pokušah da je bacim Joakimu, ali mi se zalepila za ruku, pa odletela na Para. On ju je uzeo, raširio i tako je zastava Četnika sa Kariba (ne pitajte...) prva završila na bini i to ni manje ni više, nego na tenku! U međuvremenu je masa opet poludela, te nisam uspela da dođem do telefona koji je bio u torbi i fotkam ovaj divni prizor.

Više puta sam pokušala da ubedim obezbeđenje da me izvuče iz mase zbog noge u zavoju, ali nisam uspela, pošto su u pitanju ljudi kamena srca. Srećom, u međuvremenu sam srela Nikolinu, drugovu drugaricu, koleginicu novinarku i fejsbuk poznanicu. Pošto smo veći deo koncerta provele zajedno, primetila sam da je jedan član obezbeđenja posebno zaštitnički nastrojen prema njoj. Shvatila sam da, ako neko uspe da me izvuče odatle, to će biti ona. Gromoglasno pevajući nekoliko pesama, razmišljala sam da li da zovem u pomoć ili ne. Pesmu-dve pred kraj, kada su udarci u koleno postali neizdržljivi, rekloh Nikolini da me izvlači kako zna. Kao što sam i predvidela, lik ju je odmah poslušao i tako je Pilula preneta preko ograde. Otišla sam sa strane, ali nisam htela da idem iza ograde, a kako me niko nije opomenuo ostala sam tu da slušam Panzerkampf i Metal Crue. Iz mase sam, skidajući zavoj, dobila nekoliko čestitki što sam preživela koncert. Pokupih nekoliko trzalica koje su ispale između bine i ograde i, kao svaki dobar čovek (kakvog nikad nećete videti na metal koncertu), sve dadoh nepoznatim ljudima u publici.

Ugledavši Nikolu u publici, otrčala sam da mu se javim, a pošto niko iz obezbeđenja nije reagovao, stala sam ispred njega dok se bend pozdravljao sa publikom. Ispred nas je stao Hannes i dok sam mu dovikivala da mi da palicu, pogledao je, shvatio da stojim ispred ograde i ispustio jedno začuđeno „What the fuck?!”

Nakon što sam mu na brzinu pokazala zavoj u rukama, pitao me je da li želim palicu. A ko bi to odbio? Tako je jedna palica završila iza mene u masi, a druga pred mojim nogama. Zahvalila sam mu se. Od uzbuđenja se ne sećam tačnog momenta kad je otišao.

Nakon koncerta srela sam nekoliko dragih ljudi i otišla da se zahvalim liku koji me je prebacio preko ograde. Nakon toga je grupa metalaca otišla u Ideu, kupila hleb, paštetu i mleko (koje je popijeno već na ulici), zabilo se u stan do ujutru družeći se i sređujući utiske.

Posledice koncerta: Bol u rebrima, kolenima, modre otečene ruke i pokidani čepovi za uši. Ma, sitnica.

Fotkao Jovan Mihajlović za Helly Cherry