Oldie: The best Monday ever!
14:30:00
Znam da čak i termin "dobar ponedeljak" zvuči preironično, ali ovo je najgenijalniji ponedeljak ikada!
Kontam da se sad pitate kako i zašto je došlo do toga, pa ću da vam objasnim.
Naime, jutros sam se odvezla u školu mojom mašinom
On je bio toliko ljubazan da sačeka sa
nama sledeće zeleno svetlo i da pogura bicikli, tako da smo mi
poletele. Ja sam svo to vreme ponavljala: "Mašo, moramo ovo da
ponovimo!" I, kad smo poletele, derale smo se kao manijaci da se
zahvalimo.
Kontam da se sad pitate kako i zašto je došlo do toga, pa ću da vam objasnim.
Naime, jutros sam se odvezla u školu mojom mašinom
 | |
| Ah, kako mi je sabio ovaj mop pored. |
E sad, glavno dešavanje se odvija kada moj Mašac
 |
| Jebač. |
i ja krećemo kući iz čkole. Obično ja kad dođem bajsom, tako i odem kući, a Maša ide sa nekim drugim. Ovaj put je bilo drugačije, jer smo ostale poslednje u učionici, zahvaljujuči tome što smo proždirale banane. A bananama je nešto kora smrdela, pa smo još morale i da peremo ruke.
No, krenusmo mi kući, iskomentarisasmo malo profesora informatike, Maša mu viknula da se usrala kad joj je svirao iz kola, a onda... Onda dobismo genijalnu ideju. Što ona mene ne bi vozila na korpi, da ne idemo peške? Brilijantna ideja, zar ne? A ja baš onako nemam dvometarske noge, pa baš ne moram da ih držim savijene sve vreme. Ma mačiji kašalj, bre. I krenemo tako nas dve, ona na sicu, ja na korpi. ...
Vozi ona mačka u baletankama, sa torbicom. Totalno je fešn jes, jes, nema šta...
I slomimo se odmah. I tako dva-tri puta. Jedva smo krenule, nismo mogle da se pomerimo od smejanja.
Ušemile smo se mi usput, Mašac je taman naučio da drži korman ravno, kad eto ti sreće, crveno na semaforu. Menja se svetlo sa crvenog na žuto, mi se već zalećemo (znamo koliko nam treba da krenemo, jelte). Okreće ona pedale, guram ja nogama, al' ne vredi, dođe drugo crveno. I pri tome nas gleda pola GLAVNE ulice kako se mučimo i smejemo. Na kraju nam prilazi divni, plavi, kuštravi dečko, koji me potseća na
Još jedan "divan"
momenat je bio kada smo došle do našeg ćoška (tako zovemo ćošak na kom
se ujutru nalazimo) i kada sam se ja pomolila da jedan Pera, koji je
prelep, ne izađe iz kuće... Kad eto njega izlazi iza ćoška. Kad smo i to
prošle ostatak puta smo se derale kao manijaci i smejale se i bilo nam
je divno.
Ovo mora da se ponovi, definitivno! Najžalije od svega mi je što sve ovo nisam snimala...
0 коментара